Vratiće se opet osam četrdeset

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Svašta korisno i poučno može da se pronađe tokom kopanja po starim časopisima. Na primer, ovako nešto. Glavni protivnici koji stoje na putu visokoj idejnosti i partijnosti naše književnosti nisu samo Mihail Zoščenko i Ana Ahmatova, jer oni sami po sebi i nisu toliko moćni. Treba se boriti s onim što ih je rodilo. Drug Ždanov je proanalizirao književnu tradiciju koja već davno stoji u suprotnosti sa tradicijama ruske revolucionarno-demokratske književnosti, a tim pre s tradicijom boljševičkom, lenjinsko-staljinskom. To su „teorije“ takozvane čiste umetnosti, umetnosti radi umetnosti, koje su došle sa Zapada i već davno se trude da zavedu napredne snage ruskoga naroda s puta društvenog preobražaja prema boljim, pravednijim načelima u oblast bezidejnu, apolitičku, i da samim tim otupe naše oružje.

Formalističko-estetski odnos prema umetnosti ima svoje praroditelje. Učitelji ove formalističko-estetske školice su epigoni subjektivnoga idealizma. Te dekadentne školice oslanjaju se na filozofiju Fridriha Ničea i Anrija Bergsona. Pardon, na “filozofiju”, obavezno je pisanje pod navodnicima, jer tu nikakve filozofije i mišljenja nema, pogotovo kad se pogleda iz perspektive jedinospasavajuće doktrine, juče je to bio marksizam-lenjinizam staljinističke redakcije, a danas obnovljena formula pravoslavlje-nacija-car gospodar.

Dekadentni zapadnjački uticaji

Uticaj dekadentne filozofije prenosi se i zapadnoevropskim književnim obrascima. Uticaj Bergsonove, a zatim Frojdove filozofije pokazao se u zapadnoevropskoj književnosti u delima pisaca kao što su Tomas Man, Štefan Cvajg i kod pisaca dekadencije kao što su Prust ili Džojs. Taj pogubni uticaj zapadnih dekadenata upropastio je i mnoge sovjetkse pisce,  recimo bergsonovsko-frojdovski pogledi su otvoreno smetali razvitku tako obdarenog sovjetskog pisca kao što je Vsevolod Ivanov. Njegova knjiga „Tajno tajnih“ bila je za primat podsvesnoga načela u ljudskoj delatnosti, knjiga je lišena bila shvatanja zakona društvenoga razvitka, knjiga ih je prosto odricala. Uticaj Ničea i Bergsona, preko savremene zapadnoevropske književnosti, zaveo je daleko od našeg života pisca Olješu i bacio ga u neprekidnu krizu. Pa i sama ozloglašena Zoščenkova klevetnička priča „Pred rađanje sunca“, pored sveg piščevog neznanja, zapravo je produkt frojdovskih pogleda na svet.

Ima u u tom zapadnjačkom, dekadentnom, nazadnom kukolju pokoje zrno žita. Na primer, Česterton, koji je bio reakcionar, ali utoliko zanimljivije, pisao je da je Dikens optimista zato što je narodan. Ko je to rekao da ljudi koji žive u nestašici moraju biti pesimiste. Ne, narod je optimista. Pesimiste su aristokrate. Narod veruje u pobedu pravde i dobra. Eh, u kako srećnom se položaju nalazimo mi, sovjetski pisci, ne samo u poređenju sa zapadnoevropskim, već i sa dorevolucionarnim ruskim piscima! Naše se društvo izgrađuje prema načelima pravičnosti, mi u realnoj stvarnosti imamo neobičnog, divnog sovjetskog čoveka, s njegovim neobičnim duhovnim osobinama!

Ako se pošteno sebi da računa šta su ustvari s gledišta forme sve te dorevolucionarne i poslerevolucionarne dekadentske ruske i zapadnoevropske nazovi škole, mogu se pre svega zapaziti dve, na prvi pogled suprotne, ali podjednako štetne po našu tendencioznu književnost. Prva je: neverovatno hladna okovanost forme, okovan, težak stih, željezna proza. A pravi je realizam slobodno i prosto odazivanje na pojave stvarnosti. Druga tendencija je strašni subjektivizam, rasulo forme koje se naročito zapaža u stvaralaštvu savremenih zapadnoevropskih i američkih pisaca. Rasulo forme kod Džojsa i kod Prusta — to je takav subjektivizam, da se gotovo ne da čitati ni razumeti. A rasulo forme u Dos Pasosa? Zar se ikakav veliki sadržaj da izraziti tim pretenciozno-provincijskim sredstvima?

Naša književnost

Sve ovo tupljenje i baljezganje može se pročitati u jednom od najuglednijih književnih časopisa socijalističkog doba “Naša književnost”, u broju iz novembra 1946. godine. I to u uvodnom, udarnom tekstu pod naslovom “Predavanje druga A. A. Ždanova i naši najhitniji zadaci” koji je napisao A. Fadejev. Autor je poznat našem čitateljstvu, prevedeno je par njegovih romana, a znaju ga i oni koji nisu zainteresovani za sovjetsku literaturu, iz stihova Vlade Divljana: “Imala je snažnije ruke nego ja / Noću sam joj čitao A. Fadejeva”.

Za života je Aleksandar Fadejev bio Staljinov miljenik, dobitnik svih mogućih nagrada, funkcioner, uglednik. Iako je u književni svet ušao kao talentovan pisac, ostao je upamćen kao doušnik, “kao komandant svih sovjetskih pisaca, dostavljao i potpisivao smrtne presude svojim kolegama”, što reče Viktor Jerofejev. Od Aleksandra Ždanova, doktrinara socijalističkog realizma, ostao je samo pežorativni izraz ždanovizam, prisilno uterivanje umetnosti u uske ideološke okvire, služenje umetnika vlastima, nametnuto držanje partijske linije u literaturi.

Godine 1946. Fadejev i Ždanov bili su neupitni autoriteti u stvarima književnim, u časopisu čiji je glavni urednik bio Čedomir Minderović, a ostali članovi redakcije renomirani kritičari i pisci: Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Božidar Kovačević i Desanka Maksimović.

Alternativna istorija

Usled novog talasa kremaljske propagande koja je pala na plodno autoritarno tle koje smo sami stvorili, kod nas je sve više Informbiro-nostalgičara, ljubitelja staljinizma, pomračenih umova što pate za SSSR-om. Sve više je i onih koji smatraju da je Titovo istorijsko “ne” Staljinu bila greška, da je trebalo pristati na okupaciju, da je trebalo dozvoliti Staljinu i Sovjetima da upravljaju Jugoslavijom preko svojih lojalnih poslušnika domaćeg porekla. I danas razni putinofili srljaju u sličnu vrstu ropstva, oduševljeno i radosno; kad već nisu bili te sreće da njihovi preci budu robovi Rusima, potomci će da isprave tu opaku pogrešku.

Samo iz jednog članka može se videti kako bi izgledalo biti pod Rusima. Ne bi bilo prevoda Zoščenka i Ahmatove, jer su oni narodni neprijatelji koji stoje na putu visokoj idejnosti i partijnosti sovjetske književnosti, lepo reče drug Ždanov. Niče, Bergson, Frojd – to su opaki dekadenti čija se dela ne bi prevodila, da nas ne zaraze svojom pokvarenošću. Džojs i Prust ne bi bili književni volšebnici, možda i najbolji romanopisci koji su ikada postojali na svetu. Ne, za jugoslovenske čitaoce to bi bili provincijski autori koji su podlegli strašnom subjektivizmu, čije delo pati od rasula forme.

Ne bismo znali ni šta su pisali Tomas Man, Štefan Cvajg, Franc Kafka, Alber Kami, Džordž Orvel, Samjuel Beket, Ežen Jonesko i desetine drugih najvećih pisaca našeg doba. Ne bismo imali blagog pojma ni o najboljim izdancima ruske književnosti, od Cvetajeve do Brodskog, od oboje Mandeljštama do Šalamova. Ne bismo imali blagog pojma šta se dešava u intelektualnom svetu, nijedan relevantan filozof ne bi bio preveden, sve ono što je najvrednije u svetskom pevanju i mišljenju bilo bi proglašeno za dekadentno, buržujsko, provincijsko, bolesno, izopačeno. Ukratko, bili bismo potpuno odsečeni od sveta, od umetničkih, intelektualnih, književnih strujanja, stavljeni na dijetu koja može da ubije i znatno razvijeniju i snažniju kulturu od naše. Ako su Rusi uspeli da izvrše kulturni suicid, da pobiju, zabrane i zatru sve najvrednije što su imali, nije teško pretpostaviti kako bismo mi prošli.

Takmičenje u poltronstvu

Zahvaljujući otporu Staljinu iz 1948, kod nas je prevođeno sve ono što je u SSSR-u bilo zabranjeno, uključujući i njihove proskribovane autore. A ni to oslobađanje od pogubnog sovjetskog uticaja nije išlo ni brzo ni lako. U “Našoj književnosti”, u broju za jul-avgust 1948. godine, koji se pojavio neposredno nakon Rezolucije IB-a, u hronici je objavljen udvorički tekst pod naslovom “Nagrađeni sovjetski umetnici odaju priznanje sovjetskoj vlasti”, koji počinje rečenicom: “U centralnom domu književnika, na mitingu posvećenom dodeljivanju Staljinovih nagrada sovjetski umetnici su odali priznanje sovjetskoj vlasti koja im je omogućila u ogromnim razmerama rad, i uspeh u njemu.”

Dobitnici Staljinove nagrade prosto su se utrkivali u poltronstvu: „Mi smo vojnici jednoga od odreda sovjetske književnosti i moramo se žestoko boriti sa uticajem buržoaske umetnosti, učiti ljude istini života, istini partije Lenjina-Staljina“. Ima još sramotnijih poltronisanja. Tako je izvesni laureat V. Kostiljov uzbuđeno ispričao kakvi su bili uslovi za rad u vremenu pre revolucije: „Čestitog književnika čekala je ‘nagrada’ za trud — zatvor i izgnanstvo“. Jeste, ali su uglavnom preživeli, ali zato kod Staljina Kostiljovljeve kolege čekali su metak ili smrt u gulagu. Nemoguće je čitati navedeni tekst bez osećanja transfera neprijatnosti, “ispanskava stida”, što bi rekli Rusi.

Odsecanje od sveta

Upravo ovakvu sramotu danas nam priželjkuju ruskokolonaši, frustrirani kvislinzi koji čekaju svog kremaljskog okupatora. Dobro, lako je njima, većina ne čita ništa, njima je duboko strana kultura kao fenomen, kad se nađu u njenoj blizini odmah se hvataju za pištolj. To što smo se mi dobrovoljno odsekli od sveta još krajem osamdesetih, i uporno istrajavamo na zatvaranju, samoizolaciji i posledičnoj paranoji, to je već druga priča.

Nacionalizam se hrani osećanjem niže vrednosti, strahom od slobode i sveta, strahom od sebe i života, strahom od smrti, resantimanom, nezahvalnošću za postojanje, osećanjem besmisla, negiranjem prava na ličnost, nepoštovanjem drugog čoveka, odsustvom ličnog dostojanstva, nepoimanjem apsolutne vrednosti svakog pojedinačnog ljudskog bića i ostalim tradicionalnim bezvrednostima kojih imamo u izobilju. Sami pali, sami se ubili, pa ćemo sami i da se lečimo. U tom procesu savremeni otrovi proizvedeni u Kremlju nisu baš od pomoći, ali zato mogu da pomognu sve one silne prevedene i napisane knjige kojih ne bi bilo da smo poklekli pred Rezolucijom IB-a. Istorijsko “ne” nije izrečeno jednom za svagda, moraćemo da ga ponovimo. Da parafraziram Džonija Štulića: Vratiće se opet osam četrdeset.