Srbija – sigurna kuća za ratne zločince

Piše: Tomislav Marković

Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije je ovog leta planiralo raspoređivanje srpskih policajaca u Republici Srpskoj, na osnovu Memoranduma o saradnji, potpisanog 18. juna u Trebinju. Resorni ministar Ivica Dačić ubrzo je poručio da od tog plana neće biti ništa, jer bošnjački političari “od najnormalnije policijske saradnje u turističkoj sezoni kreiraju političke spletke i pretnje”.

Potom je Dačiću ministar spoljnih poslova BiH Elmedin Konaković napisao otvoreno pismo u kojem, između ostalog, stoji: “Licemjerno je govoriti o normalnoj saradnji i držati moralne pridike sve dok vašu djecu u Novom Sadu liječi doktor smrti, Duško Kornjača, kojeg naše pravosuđe tereti za najgore zločine u Čajniču. Izručite nam Ećima, Savčića i desetine drugih zločinaca, koji su sijali smrt po BiH, i tek nakon toga možemo govoriti o normalnoj saradnji.”

Puna država ratnih zločinaca

Prepucavanje Konakovića i Dačića ponovo je otvorilo temu ratnih zločinaca koji se kriju u Srbiji, pod okriljem države. Tužilaštva Srbije i Bosne i Hercegovine potpisala su sporazum o saradnji 2013. godine, ali je taj dokument ostao mrtvo slovo na papiru. Mnoštvo ljudi optuženih i osuđenih za ratne zločine i genocid nalaze se u Srbiji, ali državni organi odbijaju da ih izruče bosanskim sudovima koji ih potražuju ili vrše opstrukciju pravde na neki drugi način. Mnogi od njih su poznati javnosti, mediji su pisali o njima, pomenuti Ljuban Ećim je jedan od njih. Nalazi se na Interpolovoj poternici, optužen je za zločine protiv čovečnosti u Kotor Varoši, živi u Srbiji, ali je nedostupan sudskim organima.

I ratni komandant opštine Čajniče Duško Kornjača nalazi se na Interpolovoj poternici, optužen je da je “kao svjestan učesnik udruženog zločinačkog poduhvata, planirao i naredio progon nesrpskog stanovništva iz općine Čajniče”, kako piše u optužnici. Umesto da pred sudom odgovara za nepočinstva koja su mu stavljena na teret, Kornjača mirno živi u Novom Sadu kao ugledan lekar, specijalista gastroenterologije. Na sajtu privatne klinike za koju radi, piše da dr Kornjača “na pacijente gleda kao na životnu priču koju treba pročitati i na kraju izvući pravilan zaključak. Gastroenterologiju ukratko opisuje kao ‘prozor u nevidljive prozore bitnog’”. Njegove ratne aktivnosti se ne pominju, to ne spada u gastroenterologiju, a i ovdašnji svet ne voli da otvara prozor u nedavnu prošlost.

U Srbiji se krije i Zoran Obrenović, kao i drugi optuženici za genocid u Srebrenici, uključujući i Tomislava Kovača, koji je bio komadant Štaba policijskih snaga MUP RS-a, zamenik ministra i ministar u tom ministarstvu. Tu su i drugi optuženici za ratne zločine: Milomir Savčić, Milisav Gavrić, Svetozar Kosorić, Momir Savić… Neki su zauvek uspeli da umaknu ruci pravde, tako što su se preselili na onaj svet, na primer Milorad Pelemiš, komandant Desetog diverzantskog odreda koji je 16. jula 1995. godine na Vojnoj ekonomiji Branjevo streljao najmanje 1.200 Bošnjaka.

Promjena identiteta

Među onima koji se kriju u Srbiji ima i osuđenih zločinaca, najpoznatiji je Novak Đukić, ubica tuzlanske mladosti, čovek koji je pravosnažno osuđen na 20 godina zatvora za masakr na Tuzlanskoj Kapiji. Pred Višim sudom u Beogradu već godinama se vodi postupak o preuzimanju služenja kazne, ali bez ikakvog uspeha, jer Vojno-medicinska akademija stalno izdaje potvrde da se Đukić nalazi na lečenju i to uvek kad mu sud zakaže ročište. Za to vreme medijska mašinerija radi punom parom, pa je po propagandnim režimskim glasilima ispisano na stotine stranice o tome kako je Đukić nevin da neviniji ne može biti.

Zapravo, nije poznat ni tačan broj optuženika i osuđenika za ratne zločine koji su našli utočište u Srbiji. Pre tri godine Nataša Kandić je govorila o tome u “Mostu” Radija Slobodna Evropa: “Teško je prikupiti sve podatke jer nije samo u pitanju Bosna i Hercegovina. Ovde su dobili utočište i oni protiv kojih se i u Hrvatsko i na Kosovu vode postupci za ratne zločine. Sigurno je da ih je oko 100, ali teško ih je imenom i prezimenom sve nabrojati.”

Od svih kultura kod nas najbolje uspevaju ratni zločinci, takvo je podneblje, ne zna im se broj. Kad govorimo o tome kako se optuženici kriju u Srbiji, to baš nije sasvim tačno i precizno rečeno. Nije nepoznat fenomen ratnih zločinaca i drugih kriminalaca koji se nalaze u bekstvu od zakona, koji se skrivaju u drugim zemljama. Svi znamo kako to izgleda. Čovek koji pokušava da pobegne od pravde obavezno promeni svoj identitet, uzme neko drugo ime i prezime, krije ko je i šta je bio u prethodnom životu. Često promeni i zanimanje, pa i lični opis, da ga ne bi prepoznali, šiša se, brije ili pušta bradu i kosu, u zavisnosti od toga kako je ranije izgledao.

Skrivanje u udarnim terminima

Tako su radili najpoznatiji ratni zločinci, nacisti, koji su se skrivali posle Drugog svetskog rata. Na primer, Adolf Ajhman je živeo u Argentini pod imenom Rikardo Klement.

Za razliku od nacista, koji su nastojali da ostanu nevidljivi, srpski optuženici za ratne zločine i genocid ponašaju se potpuno opušteno. Mirno žive i rade pod svojim imenima, ne prerušavaju se, ne kriju ko su i šta su. I ne samo to, nije redak slučaj da takvi ljudi gostuju po studijima televizija sa nacionalnom frekvencijom, pod punim imenom i prezimenom, hvaleći se svojim učešćem u ratu.

Evo, recimo, pokojni Milorad Pelemiš je gostovao na TV Happy, a Tomislav Kovač praktično ne izbija iz studija iste televizije. Kad bi se ovde našao neki naš Simon Vizental, ne bi uopšte morao da se muči u traganju za zločincima, dovoljno bi bilo da svrati u neku emisiju Milomira Marića i da nađe onog kog traži.

U takvim sumanutim okolnostima zaista je teško govoriti o skrivanju optuženih i osuđenih za ratne zločine. Jutarnji program ili “Ćirilica” i nisu baš najzgodnija mesta za skrivanje, s obzirom da ih gledaju milioni. Takvi su naši optuženici za zločine i genocid – skrivaju se isključivo u udarnim terminima.

Čuvari ubilačke ideologije

Drugačije ne može ni da bude, s obzirom da su na vlasti ljudi koji su bili deo ratne politike devedesetih. Na čelu države je Šešeljev odani sledbenik Aleksandar Vučić, Ivica Dačić je bio portparol Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, Aleksandar Vulin funkcioner Jugoslovenske udružene levice Mirjane Marković, a tu su i mnogi slični njima, od premijera Miloša Vučevića do guvernerke Narodne banke Jorgovanke Tabaković.

Cela ta radikalska bulumenta i dalje istrajava na istim ideološkim pozicijama, krivotvori prošlost, negira genocid i ratne zločine, te čuva i velikosrpsku doktrinu i njene izvršioce na terenu. Za njih ubice nisu ratni zločinci, već nacionalni heroji, zato ih tako pomno i čuvaju. Optuženici za zločine to dobro znaju, pa se zato i ne kriju – ne očekuju da budu izručeni sudovima Bosne i Hercegovine. Oni su u Srbiji svoji na svome, takoreći zaslužni građani i vrle patriote.

Ne samo da država Srbija služi kao skrovište optuženicima i osuđenicima, već je otišla i korak dalje. Naime, u Tužilaštvu za ratne zločine već godinama čami 2.500 predmeta i nijedan nije mrdnuo s mrtve tačke, što se navodi i u izveštajima Evropske komisije. Prema proceni Sandre Orlović, dok je radila za Fond za humanitarno pravo, u Srbiji se oko 6.000 ratnih zločinaca nalazi na slobodi. Dakle, čuvamo na desetine, ako ne i stotine optuženih za ratne zločine i ne izručujemo ih nadležnim sudovima, i dopuštamo da hiljade zločinaca mirno žive među nama, bez straha od sudskog gonjenja.

Nekažnjivost zločina

To kod nas uopšte nije tema, kao da je normalno kriti ratne zločince od pravde, kao da smo se s tim saživeli. Vrlo retko se o tome može nešto čuti u medijima, valjda nije zanimljivo publici. To nije čak ni politička tema, niti predmet građanskog bunta ili bar moralnog zgražavanja javnosti. Kako Srbija očekuje da ikad postane iole normalna zemlja ako služi kao sigurna kuća za ratne zločince?

To je pravo pitanje za antirežimski deo javnosti koji se takvim nezgodnim temama uglavnom ne bavi. Izgradili smo društvo na principu nekažnjivosti zločina i još se naivno nadamo da će se sve promeniti nabolje borbom protiv korupcije, oslobađanjem medija, takozvanim uređenjem institucija i sličnim merama.

Kao da je bilo kakvo uljuđivanje društva moguće bez obračuna sa avetima prošlosti u obliku ratnih zločinaca koji se slobodno šetaju i ideologije koja je podsticala i opravdavala zločine. Kod nas vlada totalna etička dezorijentacija, polomili smo iglu u moralnom kompasu, pa sad tumaramo kao muva bez glave. Naša izgubljenost nije slučajna, to je logična posledica voljne odluke da izbegnemo jedini pravi put – put istine, pokajanja, saosećanja sa žrtvama i bezrezervne osude velikodržavnog zločinačkog projekta. Pre ili kasnije, moraćemo da se okuražimo i da pogledamo u ogledalo, koliko god bio strašan odraz koji ćemo tamo ugledati.