Farsa

Za Antenu M piše: Đorđe Šćepović

Da je Heraklit iz Efesa grdno pogriješio kad je uzviknuo „Panta Rei“, iliti – Sve teče, sve se kreće, potvrđuju Demokrate Alekse Bečića, od časa bezgrešnog začeća, kojem je prethodila gomila imbecilnih performansa. Možda sve ostalo teče, i možda se sve ostalo kreće, ali partija crvenih parazita i političkih kukavica, ne miče se s mjesta, iz rova, koji su iskopali na dan svoga nastanka.

Ako biste kojim slučajem pisali istoriju bolesti ove grupe partijskih klonova, nastalih u laboratorijskim uslovima, iz DNK Slobodana Miloševića, a u baraci SNP-a, shvatili biste da je bolest uvijek ista, i da se čak ni protokom vremena ne mijenja. I kovid je mutirao u datim okolnostima, ali bolest koja mori Demokrate ostaje ista. Uprkos svemu.

DPS je, valjda, najduža bolest u istoriji medicine od koje je bolovao jedan pacijent. Ali, što će ostati od Demokrata ako im oduzmete DPS? Ako ih izliječite, a ako je vjerovati vlastitim očima, od te strašne boljke izliječeni su još 2020. Zašto pacijent uporno poriče stvarnost i laže? Pa, zato što su to Demokrate. Ljudi bez ideologije, stava, jezika, nacije, identiteta. Zapravo, ideologija je identična ideologiji Demokratskog fronta, ali za razliku od Fronta, Demokrate su političke kukavice te stoga godinama lažu o svojim uvjerenjima, plašeći se da se pokažu svijetu, onakvi kakvi zaista jesu.

Usta im puna ideala, kao što su puna zemlje junaku romana Branimira Šćepanovića. Usta puna laži. Biografija puna političke prostitucije. Nekad su se herojski borili protiv mafije s Dritanom Abazovićem, koji je u času kad su „hrabro brojili“ bio premijer. Danas se protiv izmaštanog protivnika mačuju, ruku pod ruku, s Milojkom Spajićem, aktuelnim premijerom Crne Gore. Dakle, ovim hrabrim borcima protiv mafije, i zlokobne bolesti (u Rječniku medicine naći odrednicu DPS), uvijek treba kišobran za njihov kukavičluk. Uvijek im treba partija na vlasti, kojoj će se zakačiti za lokomotivu, a onda ćihu-ćihu-ćihu-hu! Jer, tradicionalno, najkukavičkija partija u istoriji Crne Gore, na izbore ni ovog septembra neće izaći sama. Čak je i Bošnjačka stranka, nakon svega, odlučila da nastupi samostalno. Iako bi bilo sasvim prirodno da podgoričku izbornu trku trči s DF-om, svojim koalicionim partnerom, i, ako je vjerovati funkcionerima Bošnjačke stranke, čuvarem građanske i multietničke Crne Gore.

Ipak, da izađe sam na izborni megdan plaši se tradicionalno hrabri Aleksa Bečić, koji je na jubilej četvorogodišnje okupacije izvolio kazati: „Na današnji dan Crna Gora je udahnula slobodu i demokratiju. Nastavljamo da pišemo pobjedničku istoriju naše domovine. Srećan 30. avgust, dan slobode i demokratije!“

U Bečićevom euforičnom i tradicionalno stupidnom iskazu vrišti laž, rekao bi Breht, da danas, kojim slučajem, živi u Crnoj Gori. 30. avgusta 2020. Crna Gora je izgubila slobodu, a izgubila je i demokratiju, ma kakva ta demokratija bila. Sa svim svojim greškama i nedostatnostima. A jedina istorija koju pišu Bečić i ostali režimski prvaci, jeste istorija beščašća.

Da li režimski prvaci zaista vjeruju u ono što govore, ne znam, ali prije nekoliko dana od njih smo čuli i da su oni „sinovi 30. avgusta“. Oni su, jelte, „đeca 30. avgusta“?! Iako mi se čini, kad se osvrnem oko sebe, i pogledam u što se to Crna Gora pretvorila, da su naši junaci Kingova „Đeca kukuruza“. Sluge Aleksandra Vučića. Sluge, koje, recimo, ovih dana, poput Jakova Milatovića, gordo i državnički saopštavaju da oni ne pitaju Beograd, i tako redom, i tome slično. A onda, onda Jakov Milatović, kao nekad nevaljali i nestašni đak, kleči na kukuruzu, u ćošku, u koji ga je poslao učitelj Aleksandar Vučić. A zašto? Jer je učenik Jakov pred svojim učiteljem rekao: „Znate, mi svi govorimo praktično istim jezikom.“ Učitelj Vučić ga je strogo pogledao i prekinuo: „Srpskim jezikom. Ti govoriš srpskim jezikom.“ Onda je učenik Jakov ponizno odgovorio: „Da, govorim.“

I zaista, kako onda ne slaviti 30. avgust? Dan okupacije Crne Gore. Dan kad je vlast ogrezla u korupciji, nepotizmu i odsustvu volje i želje da izgradi institucije koje će braniti Crnu Goru, zamijenjena okupacionom i klerikalnom vlašću, ogrezlom u korupciji, nepotizmu, partitokratiji, šovinizmu, i svemu što Crnu Goru iz dana u dan sve više razara.

„Ako dovoljno dugo gledaš u bezdan, bezdan će gledati u tebe.“ Koliko ćemo još dugo gledati u bezdan, do nas je. Samo do nas.