Kad presuši Velika Srbija

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Ovo leto u Srbiji obeležile su nestašice vode. Gotovo da nema kraja koji se redovno i normalno snabdevao pijaćom vodom, a u nekim gradovima još traje katastrofalno stanje. Na primer, Gornji Milanovac je praktično već tri meseca bez vode, restrikcije su drastične, pogođene su i škole, vrtići, bolnice. Deca ne mogu da operu ruke ili da se umiju, opasnost od zaraze preti, a nadležni naprednjački organi nemaju rešenje, sve se svodi na dovoženje cisterni s vodom.

Sasvim logično, pošto se Gornji Milanovac nalazi usred pustinje, znamenite Gornjomilanovačke Sahare, pa su problemi sa vodosnabdevanjem prirodna pojava. Doduše, Gornji Milanovac se nalazi u pustinji samo u naprednjačkom svetu, u realnosti to je grad u jugozapadnoj Šumadiji, u idiličnom kraju punom zelenila, šuma, reka, izvorišta i potoka, a kroz grad protiče reka Despotovica. Gornji Milanovac bez vode – to zvuči kao prva rečenica sižea za neki SF film. Kako je to uopšte moguće? Sa naprednjačkim samozvanim patriotama na vlasti i nemoguće postaje moguće, koliko god to bilo nezamislivo.

Srbija bez vode

U Majdanpeku restrikcije vode traju već tri nedelje, rešenje se ne nazire, ali je zato gradska uprava drastično povećala cenu vode. Što manje vode – to veća cena, tako naprednjački rodoljubi zamišljaju zakon ponude i potražnje. Na Pešteru su domaće životinje umirale od žeđi, vojska je dopremala cisterne u sela oko Topole, Aleksinac je bio danima bez vode, presušio je i Ibar, Bor je ostao bez vode jer je pukla glavna vodovodna cev i tako dalje, i tome slično.

Prema podacima organizacije „Pravo na vodu“ u Srbiji je tokom dva najtoplija meseca ove godine 65 mesta bilo pogođeno nestašicama vode, bilo zbog restrikcija ili kvarova na vodovodnoj mreži. A i tamo gde ima vode, ona je često neispravna. U Novom Sadu su otkriveni valjkasti crvi u pijaćoj vodi, pukim slučajem, nadležni to saznanje nisu planirali da podele sa građanima koji piju vodu obogaćenu faunom. U Kragujevcu je analizom utvrđeno da je voda sa svih gradskih česmi neispravna za piće.

Prezrena realnost

U Padinskoj Skeli ljudi su više od tri nedelje pili vodu zatrovanu arsenom, a u Železniku voda za piće je bila pomešana sa fekalijama. Naravno, građane niko nije oabvestio da s vodom nešto nije u redu. Mnogi vojvođanski gradovi poput Kikinde ili Zrenjanina nemaju tih problema, tamo već decenijama građani ne piju vodu iz česme, jer ovu životvornu tečnost krasi visoka koncentracija organskih materija, amonijaka, vodonik-sulfida, metana, mehaničkih nečistoća i algi.

Kako kaže Polekol, organizacija za političku ekologiju: “Jedan od ključnih uzroka jesu klimatske promene, ali tu su i nagomilano zagađenje u Srbiji, neracionalno korišćenje vodnih dobara u privredi i zastarela infrastruktura zbog koje imamo ogromne gubitke na vodovodnim sistemima (u nekim gradovima i opštinama i do 50 odsto). Sve ovo nije usud sa kojim treba da se mirimo već se problemi moraju prioritetno rešavati”.

Konstatacija o usudu je, uopšteno govoreći, tačna – samo što u Srbiji to ne važi. Realni problemi koje treba rešavati nisu prioritet nacionalistima. Klimatske promene, suša, zastarela infrastruktura, nestašica vode, nepostojeća kanalizacija, dostupnost zdravstvenih usluga, stanje u bolnicama, zadovoljavanje elementarnih životnih potreba građana Srbije – to nacionalističke političare i ideologe naprosto ne zanima. Niti tu ima prostora za nacionalističku retoriku o nebeskom narodu okruženom neprijateljima, Velikoj Srbiji, istorijskim nepravdama i sličnim sanjarijama, niti na tim poslovima može nešto ozbiljno da se ukrade, tako da nije ni čudo što ne spadaju u sferu interesovanja patriotske žgadije.

Majstori za izmišljanje problema

S obzirom da većina birača već decenijama nepogrešivo glasa isključivo za nacionalističke opsenare, reklo bi se da ni njima nije baš previše stalo da im neko rešava nasušne životne probleme, one koji se nalaze u sferi stvarnosti. Ne glasaju ljudi za Vučića da bi se bavio realnim problemima, kao što nisu glasali za Miloševića da bi rešavao trivijalna pitanja vodovoda, kanalizacije i ostalih komunalija. Nebeskom narodu je prosto ispod časti da se bavi svojom svakodnevicom, on živi u nekim neispitanim metafizičkim visinama, među mitovima i legendama, a tamo nema ni reči o takvim banalnostima.

Nacionalisti se nikad nisu ni predstavljali kao ljudi stručni za realne probleme, za podizanje životnog standarda, povećanje plata, sređivanje ekonomije, obezbeđivanje života dostojnog čoveka i slične zaludice. Otkad su se masovno pojavili na sceni osamdesetih godina prošlog veka, nacionalisti su se otvoreno predstavili kao ono što su – majstori za izmišljanje problema. Fiktivne nevolje su njihova uža specijalnost, osnovno polje rada, jedino su u tome dobri.

Nacionalisti prosto izmaštaju neki problem, a potom navale da ga rešavaju. Tipičan primer je ugroženost Srba u SFRJ. Na toj izmišljotini su izgradili karijere, sa njom je sve počelo. Memorandum SANU, silni intelektualci, pisci, akademici, popovi, novinari i ostali dušebrižnici udarili su osamdesetih u talambase kako je srpski narod ugrožen u Jugoslaviji, kako ga svi ostali narodi iskorišćavaju i rade mu o glavi, kako je Srbima život nikad gori u istoriji. I sve te lažipriče širene su u vreme kad su Srbi živeli najbolje u svojoj povesti, još od doseljavanja Slovena na Balkan.

Poverenje u patološke lažove

Da stvar bude potpuno sumanuta - široke narodne mase su im poverovale, uprkos sopstvenom iskustvu. Žudnja da se osećaju opljačkano, orobljeno, iskorišćeno, ojađeno, bedno – bila je jača od realnosti. A osećanje opljačkanosti, ta pogubna autoviktimizacija imala je sasvim praktičnu svrhu – da posluži kao legitimacijska osnova za osvetu zamišljenim neprijateljima. Fiktivni problem ugroženosti nacionalisti su krenuli da rešavaju pokretanjem ratova, agresijom na susedne zemlje, masovnim ubistvima, pokoljima, zločinima, genocidom i pljačkom. U tom preduzeću široke narodne mase koje su poverovale propagandi ostale su osiromašene, ojađene, osramoćene, spuštene na civilizacijsko i moralno dno, a oni koji su ih u ratove gurnuli su se – predvidljivo – obogatili, napljačkali i stekli ogromnu moć. Svakom svoje.

Ko god se trudio da govori o realnosti, da se bavi stvarnim problemima, da radi ono što političar treba da radi – nije dobro prolazio na izborima. Da je građanima bilo stalo do sopstvenog života, do svih onih sitnih stvari koje sačinjavaju svakodnevicu, glasali bi za Antu Markovića, Ivana Đurića, Zorana Đinđića ili nekog sličnog čoveka koji je svoj posao shvatao ozbiljno.

Kao što znamo, takvi političari su bili izrazito nepopularni, dočim su mase poverenje poklanjale isključivo demagozima, patološkim lažovima, prevarantima, hohštaplerima, lopužama, kriminalcima, zločincima i sličnom talogu. Zvuči neverovatno, ali je istinito – milioni ljudi veruju isključivo onome ko ih laže, a preziru svakog ko im proslovi makar zrnce istine. Milioni punoletnih, odraslih, poslovno sposobnih ljudi, koji nemaju nikakvu psihijatrijsku dijagnozu.

Početak svetle budućnosti

Problemi sa nestašicom vode koje je Srbija imala ovog leta i koje još uvek ima samo su početak svetle budućnosti. Problemi neće biti rešeni, jer građani nisu ni glasali za naprednjake kako bi imali vodu u kuhinji i kupatilu ili kako bi im svakodnevni život normalno funkcionisao. Kad su građani onomad pali u nacionalni amok i počeli da se bave isključivo nepostojećim problemima, biće da su mislili kako će vodovod, kanalizacija, škole, vrtići, bolnice, penzioni fond, privreda i ostale tričarije funkcionisati sami po sebi, dok su nebesnici zabavljeni kudikamo suštastvenijim stvarima.

Otrežnjenje će biti bolno, počelo je nestašicom pijaće vode, raspalim autobusima gradskog saobraćaja, nedostatkom nastavnog kadra u školama, manjkom zanatlija, masovnom bežanijom zdravstvenih radnika, postepenim krahom sistema o kom niko ne vodi računa još od buđenja naroda. Nastaviće se u istom smeru, do totalnog urušavanja društva. I to je izbor građana Srbije, učinjen – kako se to obično kaže – pri čistoj svesti i zdravoj pameti.

Nacionalisti stalno govore o Velikoj Srbiji, to je njihov nedosanjani san, ali o toj utopijskoj zemlji zapravo ne znamo ništa, ni kakvo bi uređenje tamo vladalo, ni kakva bi bila ekonomija, kako bi ljudi u njoj živeli, da li bi u njoj uopšte bilo ljudi. Sad bar znamo jednu činjenicu – u Velikoj Srbiji uglavnom ne bi bilo vode, a tamo gde je ima – bila bi zatrovana arsenom, fekalijama, amonijakom, metanom... Ko bi rekao da se veličina države ne meri količinom kvadratnih kilometara, već kvalitetom komunalnih usluga?