Šta znači biti dobar hrišćanin?

Za Antenu M piše: Jakov Daković

Usuđujem se reći da je danas u politici teže naći moralnog čovjeka nego naći vodu u Sahari. Utoliko me više obradovala vijest da je mitropolit SPC u Crnoj Gori, Joanikije, pronašao baš jednog takvog. Ecce homo! Joanikije je, naime, neki dan izjavio da je prof.dr. Saša Mujović "dobar hrišćanin" i da je to veoma pohvalno. Mitropolit je tu malkice iskoračio izvan sopstvenih ingerencija jer je time de facto poručio koga treba zaokružiti na predstojećim izborima u glavnom gradu ali nećemo cjepidlačiti oko toga. Toliko toga u ovoj državi ne štima da bi sad pjenili oko nekakvog kršenja Ustava. Mene više zanima šta zapravo znači biti dobar hrišćanin i kojom dedukcijom je Joanikije došao do tog zaključka. Političari obično idu u crkvu samo o velikim praznicima - "da ih ljudi vide" što je, rekli bismo, oblik modernog farisejstva. Za razliku od većine, tako veli mitropolit, Mujović je na liturgiji redovan i to je bilo dovoljno da se odmah skoči na konkluziju kako je on egzemplar pravog hrišćanina. Odmah da vam kažem: o Saši Mujoviću ne znam ništa. Možda je stvarno najbolji čovjek na svijetu, živi svetac takoreći ali to me ne interesuje. Ono što me zanima je suptilna manipulacija u mitropolitovom iskazu.

Prije svega, da li su dobar čovjek i dobar hrišćanin sinonimi? I da i ne. Ne može se, držim, biti dobar hrišćanin a da niste dobar čovjek (obrnuto je moguće) ali se u religiji traži i još ponešto. Vjera u trojedinog Boga,u sakralni smisao istorije, u besmrtnost duše, u slobodu volje... I dabome, traži se odanost formalnom poretku Crkve, bar sa stanovišta dogmatike. Slutim da je baš na ovo zadnje mislio mitropolit kad je javno pohvalio nosioca liste PES - Demokrate. Pripadnost SPC je danas pomalo postala kao partijska knjižica nekad. Ne moraš biti član ali je jako, jako poželjno. Mnoga vrata ti se sama otvaraju ako prisustvuješ službi, redovno se ispovijedaš i pričešćuješ i ako vjeruješ u Boga (i u srpstvo).

Meni je, međutim, veoma bliska Berđajevljeva misao da kroz istoriju crkveni velikodostojnici često nisu bili hrišćani a oni koje su ti arhijereji progonili su umjesto njih bili dostojni tog imena. Berđajev je naime vjerovao u nevidljivu crkvu, u natkonfesionalnu duhovnu zajednicu svih moralnih ljudi o kojoj su takođe učili Svedenborg i Sebastijan Frank, iako to nije toliko eksplicitno formulisao. Po tom učenju, ljudi kao Sokrat i Seneka pripadali su Crkvi. Dalje, u svakoj religiji pa i u hrišćanstvu postoje egzoterijski i ezoterijski smisao. Kad učenici pitaju Isusa zašto je govorio narodu "u pričama" tj. u alegorijama i parabolama on im odgovori:
"Vama je dato da znate tajne Carstva Božijega a njima nije" (Mk. 4: 10-11)To je prilično snažan dokaz da je od početka postojalo tajno učenje koje su možda sačuvali katari, patareni i drugi "jeretici". Ovo napominjem samo uzgred jer bi ta tema iziskivala poseban tekst.

Ergo, formalna pripadnost Crkvi zaista nije dokaz ni za šta, nikakav etički putokaz, nikakav kanon za arhitektoniku praktičkog uma. A dobar hrišćanin bi, ustvari, trebao da se kloni politike kao crnog đavola jer je ona kudikamo češće "skup interesa nekorisnih ljudi"a ne nešto vrijedno robije ili mučeništva, do čega su hrišćani kroz čitavu povijest jako držali. Kad bi pravi hrišćanin ušao u politiku, znate kako bi to izgledalo? Otprilike kao onaj lik koga u filmu Živka Nikolića tumači Miodrag Krivokapić i koji kaže direktoru: "U zatvor si bio a ne u Kinšasu! " Svi se slažu da je on dobar ali ga i žale jer je za praktični život previše naivan, da ne kažem - budala.Crnogorski knez Miškin takoreći.

Ko je svojevremeno bio u Kinšasi a ko u DPS- u, kome će se kapije Spuža ukazati i ko je koga prevario, neka se partije o tome i dalje prepucavaju. Tog teatra nam do kraja septembra svakako neće manjkati. Meni je bilo bitno da ukažem da formalna, obredna pobožnost nije suština hrišćanstva, kad već oni kojima je to pozvanje neće ili ne žele to da urade.