Crna Gora kao dežurni krivac

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

U govoru koji je održao diplomcima Mičigenskog univerziteta 1988. godine, Josif Brodski je svršene studente upozorio na jednu od najvećih životnih opasnosti: “Izbegavajte na svaki način da pripisujete sebi status žrtve”. Potom je skrenuo pažnju na najopasniji deo tela: “Od svih delova tela najbudnije pazite na svoj kažiprst jer je on žedan osude. Kažiprst je znak žrtve, on je suprotnost podignutom srednjem prstu i kažiprstu u znak pobede, znaku – V.

Koliko god bio odvratan vaš položaj, nastojte da ne krivite za to spoljne sile: istoriju, državu, šefove, rasu, roditelje, mesečeve mene, detinjstvo, kasno sedanje na nošu itd. Jelovnik je opširan i dosadan i sama njegova opširnost i dosada dovoljno su uvredljive da čovek troši svoju inteligenciju birajući sa te trpeze. U trenutku kad bacate krivicu na nekog drugog, potkopavate sopstvenu odlučnost da nešto uradite”.

Zna se ko je kriv

Nacionalisti postupaju dijametralno suprotno upozorenju Brodskog, od svih delova tela njima je kažiprst najrazvijeniji, ko šta radi – oni neprestano pokazuju kažiprstom na druge, svaljujući na njih krivicu za sopstvene grehove, u večnoj potrazi za dežurnim krivcem. Autoviktimizacija je kamen-temeljac nacionalizma i naša svetinja nad svetinjama.

Na pitanje ko je kriv za naše greške i ko je odgovoran za naše postupke, postoji samo jedan odgovor koji nacionalisti nikad ne daju: mi. Sve drugo dolazi u obzir: svetska zavera, Vatikan, CIA, zli Zapad, susedni narodi, spoljašnji neprijatelji (srpski: cela planeta), domaći izdajnici, strani plaćenici, masoni, iluminati, Marsovci, centri moći, periferije moći, reptili, zelena transverzala, ružičasta tangenta, plava sinusoida, cinober parabola... Spisak dežurnih krivaca za naše katastrofalne zablude, sumanute politike i destruktivne ideologije praktično je beskrajan.

Tipičan primer ove škole nemišljenja je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je očigledno dobro izučio zanat dok je bio ađutant arhi-radikalu i ratnom zločincu Vojislavu Šešelju. U jednom od svojih beskonačnih obraćanja kojima se više ni broj ne zna, to ni Data iz Zvezdanih staza više ne može da prebroji, Vučić je konačno otkrio ko je kriv za otcepljenje Kosova od Srbije. Nije teško pogoditi ko nije kriv (naravno, Srbija), ali nije lako ni pogoditi pravog krivca. Reče predsednik mrtav hladan i ostade živ kako je “Srbija 2006. godine dočekala otcepljenje Crne Gore što je bio poslednji uslov za ulazak u poslednju fazu odvajanja Kosova od Srbije”.

Suše, poplave i biblijski Potop

Dakle, Crna Gora je glavni krivac što srce Srbije nije više u srpskom grudnom košu. Da Crna Gora 2006. nije postala nezavisna, Kosovo se nikad ne bi otcepilo, već bi zauvek bilo južna srpska pokrajina. Izveštili su se napredni radikali i ostali lažni rodoljubi u laganju, dvaput zinu – triput slažu, ali mora se priznati da im manjka imaginacije u toj opskurnoj raboti.

Kad je već krenuo da svaljuje krivicu na Crnu Goru, šteta što se Vučić zaustavio na Kosovu. Možda je Crna Gora kriva i za otcepljenje Slovenije, Hrvatske i Makedonije, ko zna? Možda je Crna Gora kriva i što je Slobodan Milošević doneo promene Ustava Srbije 1990. godine, kojima je stavio Srbiju iznad SFRJ, čime je praktično otcepio Srbiju od Jugoslavije?

Ko zna, možda je krivica Crne Gore šira od lokalnih horizonata, možda su Crnogorci izazvali globalno otopljavanje, klimatske promene, svetsku ekonomsku krizu, agresiju Rusije na Ukrajinu, globalnu nejednakost, dolazak Trampa na vlast, zapadnu politiku popuštanja Putinu, suše, poplave, najezde skakavaca, te biblijski Potop? Kad već lažeš, laži kreativno, maštovito, kuražno, iracionalno, pa da bar bude malo zanimljivo.

Nema veze

Jeste, u pravu je Aleksandar I Nepogrešivi, Crna Gora je kriva što Kosovo više nije deo Srbije. Ili je to možda bio Madagaskar? Ili Trinidad i Tobago? Zašto ne Antigva i Barbuda? Šta fali Kraljevini Esvatini? Možda je u to umešala prste i Demokratska Republika Istočni Timor? Ili je to ipak bila Republika Malavi? Sejšeli? Solomonska Ostrva? Toliko je na svetu kandidata za dežurnog krivca, a predsednik se ostrvio na Crnu Goru. A što i da se ne ostrvi kad je osvežavajuća vlast u susednoj državi ionako naivkla da ih Vučić ponižava, da im objašnjava kojim jezikom govore i da im deli packe kao đačićima.

Kako god bilo, jedino je sigurno da Srbija nije učinila ništa pogrešno, ni jednom gestom ili rečju nisu isprovocirali kosovske Albance da pobegnu od Srbije glavom bez obzira. Kosovska nezavisnost nema nikakve veze sa onim tenkovima što ih je Milošević poslao da opkole Skupštinu Kosova u Prištini, kako bi pomogli delegatima da ukinu autonomiju sopstvene pokrajine. Nema to veze sa tim što su odmah potom specijalne policijske snage ubile 24 demonstranta, civila, ni sa tim što je u julu 1990. donet zakon o radnim odnosima u vanrednim uslovima na Kosovu, na osnovu kojeg je otpušteno na stotine hiljada Albanaca, tad su dobili otkaze profesori, lekari, novinari, urednici, akademici…

Nema veze kosovska nezavisnost ni sa tim što je tada zabranjena “Rilindja”, jedine dnevne novine na albanskom, a upotreba albanskog jezika zabranjena u školama, kulturi i nauci, ni sa tim što je ukinuto i objavljivanje knjiga na albanskom, kao i finasiranje kosovske Akademije koja je na kraju i zatvorena, baš kao i brojni naučni instituti.

I dalje nema veze

Naravno, kosovska nezavisnost nema nikakve veze ni sa tim što su uvedene vanredne mere na Prištinskom univerzitetu, pa je oko hiljadu profesora i asistenata ostavljeno bez posla, a ni s tim što je na univerzitetu do oktobra 1991. ostalo tek petnaestak albanskih profesora, a i oni su morali da predaju na srpskom. Na odlazak Kosova nije uticalo ni to što je tokom devedesetih većina škola na albanskom jeziku zatvorena, a srpske vlasti su već početkom 1991. prestale da isplaćuju plate albanskim srednjoškolskim profesorima, pa su građani Kosova morali da organizuju paralelne škole po privatnim stanovima i kućama.

Za kosovsku nezavisnost nije zaslužno ni to što je srpska policija Albance svakodnevno izlagala teroru i diskriminaciji, nasumičnim hapšenjima i zlostavljanju, a ni to što je Miloševićev režim sprovodio otvoreni aparthejd u “najskupljoj srpskoj reči”. Ni rat koji je vođen 1998. i 1999. godine nije nimalo uticao na otcepljenje Kosova, baš kao ni to što su srpske snage sa Kosova proterale preko 850.000 Albanaca u najmasovnijoj operaciji etničkog čišćenja pod imenom “Potkovica”, a pritom su interno raselili još nekoliko stotina hiljada Albanaca. Ni čitav niz pokolja nad civilnim stanovništvom u Suvoj Reci, Podujevu, Velikoj Kruši, Izbici, Drenici, Gornjem Obrinju, Ćuškoj, Vučitrnu, Pustom Selu i mnogim drugim mestima, koje počinile srpska vojska i policija nema nikakve veze sa odlaskom Kosova iz Srbije.

Ni hladnjače u kojima su prevoženi leševi kosovskih civila, među kojima su bila i deca, da bi bili zakopani u masovne grobnice, od kojih mnoge nisu još ni otkrivene; ni masovna grobnica u Batajnici, ni spaljivanje kuća, uništavanje čitavih sela, sveopšta pljačka – ništa od toga nije dovelo do kosovske nezavisnosti. Ni svedočenja preživelih nemaju veze sa tim što je Kosovo van Srbije.

Na primer, ovo koje je izgovorio meštanin Izbice o pokolju izvršenom 28. marta 1999: “Tog dana je u Izbici bilo zbijeno bar 30.000 ljudi. Nažalost, verovali smo da neće nauditi ženama i starcima, ali smo se prevarili. Pucali su na nas sa svih strana. Mlađi ljudi, i ja s njima, bežali su u planine ujutru. Ostavio sam svog trinaestogodišnjeg sina oko deset sati pre podne. Doveli smo našu porodicu u Izbicu prethodnog jutra. Noć smo proveli u polju pod vedrim nebom. Bio sam toliko umoran da me pucnji nisu probudili, ali me je supruga probudila zbog toga oko 9 sati ujutru. Pucnjava se približavala, a i Srbi. Bio sam oko 200 metara udaljen, u brdu, pokušavajući da vidim šta se dešava. Srbi su se približili našim porodicama. Naše porodice su se zbile među traktore i kola; Srbi su sve to počeli da pale. Nisam mogao da vidim, ali sam čuo žene i decu kako plaču. Nismo se usuđivali da se pomerimo da vidimo šta se dešava: znali smo da će nas ubiti snajperima”.

U paralelnom (srpskom) svetu

Do nezavisnosti Kosova nije doveo ni rat sa NATO paktom, a ni kapitulacija koju su Miloševićevi emisari potpisali u Kumanovu 9. juna 1999. godine. Što se tiče naših poricatelja realnosti, na čelu s Vučićem, nikakvog Kumanovskog sporazuma nije ni bilo, zapravo se radi o Kumanovskom nesporazumu. Milošević i njegova klika, čiji je deo bio i Vučić kao ministar informisanja i gušenja slobode medija, zapravo su pobedili NATO, kako je lepo pisala ondašnja režimska štampa.

I sad ispada da ništa od navedenog nije bilo važno, ništa od tog užasa nije bitno, sve bi to bilo gurnuto pod tepih, samo da se Crna Gora nije otcepila. Sva nepočinstva, zločini i dugogodišnje šikaniranje Albanaca nemaju nikakvog značaja u odnosu na odlazak Crne Gore iz zajedničke države, koju su pre toga napustili svi ostali, bežeći od pomahnitalog srpskog režima glavom bez obzira. Izgovarati takve budalaštine koje vređaju zdrav razum moguće je samo u paralelnom (srpskom) svetu, drugde ovakve cinične bedastoće naiđu na sveopšti prezir javnosti.

Srbija je učinila bukvalno sve što je u njenoj moći da otera Kosovo, nije prezala ni od najcrnjeg nepočinstva i najgnusnijeg zločina, a sad joj je kriv đavo što se Kosovo otcepilo. A taj đavo se trenutno zove Crna Gora. Problem je što u Srbiji nema nikog ko bi građanima saopštio navedene elementarne činjenice, ni u vlasti, a ni u najvećem delu opozicije. Svi su udarili u unisono kosovarenje, kolektivne samoobmane i pričanje lažipriče koja je nastala u laboratorijama i katakombama naci-intelektualaca još osamdesetih godina prošlog veka. Mnogo je lakše krivicu prebacivati na nekog drugog, Crnu Goru, Grenland, Saturn ili koga god. Što bi rekao citirani Brodski u pesmi “Pismo generalu Z”: “bolje je u tuđa miješat se djela / nego u svojim ne razabrat se”.

Srbija nikad nije ni želela Kosovo

A još manje ima nekog uticajnog ko bi podsetio na prethodnu istoriju diskriminatorskog, rasističkog odnosa prema Albancima. Svašta sadrži ta istorija, jednom sam naveo neke njene delove, baš na ovom mestu, u tekstu “Kosovskoj ‘džihadistkinji’ zlato u Riju”, ima tome osam godina, evo ih ponovo: Vladan Đorđević, političar i predsednik vlade od 1897. do 1900. godine, koji je u knjizi "Arnauti i velike sile" o Albancima pisao kao o "evropskim crvenokošcima" koji "spavaju u drveću za koje su okačeni repovima"; agresivna propaganda srpske štampe protiv Albanaca u vreme Balkanskih ratova, kako bi se opravdali pokolji nad njima; memorandum Vase Čubrilovića, pisan za vladu Milana Stojadinovića, u kojem se predlaže rešenje "albanskog problema" totalnim etničkim čišćenjem Albanaca sa Kosova; plan o podeli Albanije između Jugoslavije i Italije, kao i o proterivanju Albanaca muslimana u Tursku koji je izradio Ivo Andrić; Memorandum SANU koji Albance prikazuje kao progonitelje Srba, kao palikuće, skrnavitelje, ubice i silovatelje, kao počinioce genocida nad Srbima.

Kad se pogleda istorijskim činjenicama u zube i istini u oči, dolazimo do bolno očiglednog zaključka: velikosrpski hegemonisti nikad nisu ni želeli Kosovo u sastavu države Srbije. Otkud takav zaključak? Pa otud što niko nikad nije napravio bilo kakav, a nekmoli realan, razuman, izvodljiv plan za integraciju Kosova i njegovih građana (svih nacionalnosti) u Srbiju. Čitava priča u Kosovu se uvek završavala na tome da treba vratiti svetu srpsku zemlju, obnoviti Dušanovo carstvo, osvojiti željene teritorije, i to bi bilo to. A onda smo u praksi imali samo vojnu upravu, represiju, diskriminaciju, progone, zlostavljanja, proterivanje, aparthejd i slične metode “integracije”.

Kosovo je oduvek služilo kao izgovor za beskonačno odlaganje nasušnih poslova, kao što je uređenje i uljuđivanje sopstvenog društva, ali i kao brana koja nas čuva od suočavanja sa stvarnim problemima, kako praktičnim, tako i onim suštastvenijim. Nije Kosovo jedina šarena laža koja nam je služila kao fiktivno opravdanje kako bismo se sakrili od egzistencijalnih i svih drugih pitanja, ali je svakako najznatnija, centralna figura u tom kaleidoskopu samoobmana kojima smo se okružili. Kad jednom sebi priznamo sve pomenute nezgodne činjenice, tek tada nam predstoji glavni posao: odgovor na pitanje zašto smo izmislili Kosovo i šta nam je sve to trebalo.