Kletve i vradžbine na Mila Đukanovića

Piše: Aleksandar Sekulović

Ako neko bude nekada sastavljao antologiju političke mržnje na vrhu te liste naći će se sigurno Milo Đukanović kao objekat mržnje srpskog nacionalizma.
 
To, naravno, neće biti ništa novo jer je mržnja suštinsko obeležje srpskog nacionalizma i srpskih nacionalista.

Oni mrze Hrvate jer je to naredio lično Vučić izjavom na televiziji „ja mrzim Hrvate“, mrze Bošnjake jer je zvezda srpskog nacionalizma Dragoslav Bokan lepo rekao „Prosuti tursku krv, to je srpska dužnost najsvetija“, mrze Šiptare a među njima, iz dna duše, onoga Kurtija. Sve njih, međutim, prevazilazi Milo Đukanović.

To je čovek koji je odvojio Crnu Goru od Srbije, koji, kako tvrdi Vučić, mrzi Srbiju, koji je „izmislio“ Crnogorce i proglasio da oni nisu Srbi i koji je, avaj, priznao Kosovo kao nezavisnu državu.

Jednom rečju, on je zabio nož u leđa srpskom nacionalizmu, štaviše on je nožem probio samo njegovo srce koje od tada neprestano krvari i baca kletve i vradžbine na Mila Đukanovića.

Najnoviju od tih kletvi i vradžbina uputio je izvesni Balša Brković u podgoričkim Vijestima čije pinkovske sastave Danas baš voli da prenosi.

A opravdanje za to verovatno leži u činjenici da je ovaj pamfletista došao na originalnu ideju: sa optužbi da je Đukanović neprijatelj Srbije treba preći na optužbu da je on neprijatelj Crne Gore, štaviše njen grobar, te ga tako kompromitovati kod samih etničkih Crnogoraca.

A kako je to čovek koji je Crnu Goru odvojio od retardiranog srpskog nacionalizma postao njen grobar?

Pa tako što je zapevao „ne može nam niko ništa, jači smo od Srbije“.

Iz te banalne epizode naš ostrašćeni pamfletista izvlači besmislen i perverzan zaključak o Milu kao grobaru Crne Gore, a da bi tome dao „teorijsku“ podlogu on se upušta u visokoumnu raspravu o karakteru Crnogoraca i o njihovoj navodnoj veri u sopstvenu izuzetnost koju oličava „bahati“ penzioner Milo Đukanović.

Da se želela stvarna analiza vere u sopstvenu izuzetnost i nacionalne megalomanije mogli su da se nađu ubedljivi primeri naroda i država koji od toga boluju, počev od onih koji smatraju da njihov style of life mora da postane univerzalni model, pa preko onih koji veruju da su oni izabrani narod, sve do onih koji tvrde da su nebeski narod i jači od sudbine.

Ali, umesto toga bilo je korisnije ostrviti se na Crnogorce, iako su oni samo „jedna slamka među vihorove“, i na njima, za nečiji račun, demonstrirati tobožnju objektivnost i samokritiku.

A što se tiče bahatosti, čudno je da tekstopisac previđa bahatost nosilaca sadašnje vlasti u Crnoj Gori koji arče i tamane svi što im dođe do ruku, formiraju vladu sa 32 ministarstava, više nego vlade Nemačke i Francuske, i ponašaju se kao pijani milioneri.

I to je jedan od razloga što su izgubili izbore u Podgorici. Uostalom, bahatost je pratilja vlasti i moći a ne i opozicije, pogotovo ne one koja je prognana iz svih javnih ustanova i institucija vlasti i koja je izložena besprizornom pravosudnom progonu.

Umesto svega toga tekstopisac se upušta u ocene i zaključke koji nemaju veze ni sa logikom ni sa realnim stanjem.

Još jednom se pokazalo da kada nekoga želite da ocrnite onda je dobar i najbezvezniji povod. Za takav manir Italijani sarkastično kažu „Pada kiša, država lopov“.

Stvar je u tome da ovo pevanje, iako muzički slično sa tupoumnom pesmom srpskog nacionalizma po kojoj su oni jači od sudbine, ima jedan sasvim praktičan povod.

Naime, srpski nacionalizam i vlasti Srbije i srpskog entiteta u Bosni, u skladu sa svojom manipulativnom prirodom i uverenjem da su izbori u Crnoj Gori, što bi rekao Andrej Nikolaidis, unutrašnje pitanje Srbije, pokušali su i ovoga puta da režiraju nedavne izbore u Podgorici.

Vođena je uobičajena prljava kampanja, slate su gomile evra i još veće gomile lažnih glasača sa lažnim ličnim kartama i lažnim prebivalištem.

Sve to, međutim, ništa nije vredelo, pokazalo se da je na tim izborima Demokratska partija socijalista bila „jača od Srbije“ i potvrdila se kao najjača politička snaga sa osvojenih skoro 30% glasova.

Reklo bi se da se radi o normalnoj stvari nakon koje poražene partije čestitaju pobedniku, kako je to učinio DPS kada je izgubio vlast. Ali nije tako. Ovi izbori izazvali su paniku u redovima srpskih nacionalista i vladajućih partija i strah od povratka na vlast DPS-a i Đukanovića. Odmah je dat znak za uzbunu i krenulo se u takmičenje ko će šta ružnije reći o njima.

Izvesni Milan Popović, savetnik u vladi Crne Gore, čak je zapretio i građanskim ratom ukoliko partija predsednika Milatovića uđe u koaliciju sa DPS-om. Svi se u strahu kunu da neće ni po koju cenu u saradnju sa DPS-om, pri čemu ovaj pamflet iz podgoričkih Vijesti treba da im da „teorijsku“ podlogu za taj ostrakizam.

A da iz takvog rezonovanja ne može da proizađe ništa dobro ni za Crnu Goru ni za Srbiju, u to smo se više puta uverili.

Autor je društveni aktivista