Za Antenu M piše: Tomislav Marković
U prvoj “Satiri” Juvenal slika čitavu galeriju likova svog doba, koji prosto vape za satiričnom obradom. Na Juvenalovoj meti našli su se muškarci koji se žene zbog miraza, ugledne dame koje želja za slavom nagoni da učestvuju u gladijatorskim igrama, štitonoše koje se kite skupom odećom i nakitom, propali plemići, bezočni dostavljači, sudije koje čine zločine i prolaze nekažnjeno, kockari, krivotvoritelji oporuka, matrone koje truju svoje muževe itd. Na kraju rimski pesnik konstatuje: “Teško je satiru ne pisati”.
Kad se stvarnost preinači u karikaturu
Zaista, teško je ne pisati satiru kad pogledaš oko sebe i vidiš beskrajnu orgiju mahnitosti, moralnog sunovrata i iščašenosti svih vrsta. Međutim, nije ni lako pisati satiru, jer je realnost otišla predaleko i postala sumanutija od svake fikcije. Hiperbola, prenaglašavanje, prekardašivanje – ta osnovna sredstva satire – nisu funkcionalna kad je stvarnost prekardašila i prevršila svaku meru uobičajenog odstupanja od onoga što se obično smatra regularnim.
Nije lako pisati ni parodiju, jer su inženjeri ljudskih duša i naše stvarnosti sve čega su se dotakli pretvorili u parodiju, oblikujući svoju okolinu u skladu sa književnim normama. Ako su kreatori realnosti uz malu pomoć miliona svojih sledbenika, dotičnu preinačili u karikaturu, onda nema mnogo smisla baviti se karikaturom, jer se ono što je nekad bilo karikiranje suludih pojava pretvorilo u goli realizam i puki mimezis.
Pre neki dan je (jedno)nacionalni bard Matija Bećković u “Večernjim novostima” napisao pesmu o Novaku Đokoviću, povodom 71. rođendana ove medijske trovačnice pod rukovodstvom Milorada Vučelića, Miloševićevog Gebelsa. Pesmu vredi navesti u celini.
Vapaj za parodijom
Novak Đoković
Nasred Gacka
Postavljen je
video-bim
Za čobane koji
ostavljaju stada
I silaze sa
dalekih katuna
Da gledaju Novaka
Đokovića
Odnekud znaju
Da se ono
Što odavno čekaju
Sad zove teniski meč
A i ćorav vidi
Da tenis nije tenis
Da teren nije teren
Da loptica nije loptica
Da reket nije reket
Da mreža nije mreža
A šta je bekhend i forhend
I dvostruki ritern
Znaju bolje od ikog
Konačno se borimo
Jedan na jedan
Marko Kraljević
Pod imenom
Novak Đoković
Oličenje svega
Što mislimo o sebi
I demanti svega
Što drugi misle
O nama
Bećkovićevo stihoklepstvo prosto vapi za parodijom. Upevao je pesnik sve oveštale predstave medijske propagande o sportisti kao borcu za srpstvo, sve silne kompenzacione deluzije koje govore o tome kako je tenis mnogo više od tenisa, kako je teniski teren zapravo bojno polje na kojem se svetimo za sve naše nacionalne poraze, za četiri izgubljena rata u jednoj deceniji (što je verovatno svetski rekord), za propali projekat stvaranja Velike Srbije. Nije se poeta čak ni previše trudio da utisne lični pečat novinskom materijalu, već je prosto prepričao opšta mesta pokupljena iz tabloidne štampe i sa asocijalnih mreža za lobotomiju.
Nije ni previše teško napisati takvu parodiju, ona bi mogla da glasi ovako:
Teniski teren je sveta srpska zemlja
Teniski teren je sveta srpska zemlja
Na njemu se svetimo neprijateljima
Za sve nepravde koje su nam nanete
U našoj hermetički zatvorenoj glavi
Sveta srpska podloga se javlja
U tri agregatna stanja
Kao šljaka, beton ili trava
Šljaka nije za šljakere
Samo za junake čeličnih mišica
Za genetski superiorne super-heroje
Šljakeri mogu da učestvuju u borbi
Samo kao bukači i vikači
Navijačkih parola
Kao dobrovoljni davaoci dopinga
U vidu čistog zlata
Prostranih feuda zasađenih meropsima
Brendirane svile i kadife
Sebarske i otročke radne snage
Na betonu opstaju
Samo armirani vitezovi
Na travi pobeđuju
Samo oni koji je ne duvaju
Ostali mogu da budu
Sakupljači loptica i lobanja poraženih
Reket je dete iz mešovitog braka
Ponosni pra-pra-pra-unuk
Obilićevog mača
I buzdovana Kraljevića Marka
Loptica je ubojiti projektil
Za uništavanje neprijateljske žive sile
Za rezanje od učkura do grla bijela
Loptica-osvetnica se servira hladna
Bekhend i forhend su čelična krila naše armije
Dva vrana gavrana u trbuhu belosvetskog kita
Dva bela goluba u tamnoj noći duše
Svaki meč je revanš
Na kojem vraćamo nemilo za nedrago
Znoj za krv, gem za bedu, set za poniženja
Šilo za ognjilo i tante za kukuriku
Svaki osvojeni poen iskupljuje
Po jednog haškog sužnja
Teniski teren je polje časti
Tu se vodi odsudna bitka
Za opstanak našeg naroda
Koji se nakon neuspešnog
Imperijalnog pohoda
Povukao na rezervni položaj
U kladionicu
Odakle užagrenih očiju
Prati stanje sopstvene sudbine
Trenutni rezultat
Na teletekstu
Teniser je izaslanik nacije u dvoboju
Sa velikim svetskim silama
Svaka pobeda je crveno slovo
U kalendaru Pravoslavne teniske crkve
Obojeno krvlju i znojem pobeđenih
Teniser je sveti ratnik
Sa mrežastim oreolom oko glave
Njemu prinosimo žrtve paljenice
Kule, gradove i suze radosnice
Blaženi Poluobnaženi Teniser Osvetnik
Je svetac zaštitnik
Svakog ljubitelja sporta
Koji ne diže ništa teže
Od kašikare
Kosovski boj se vodi širom planete
Na lutajućem Gazimestanu
Išpartanom beličastim linijama
Na viteškim turnirima bez kopalja i konja
Pred publikom navučenom na sportsko belo
Lazarevoj kletvi još nije istekao rok trajanja
Svaki igrač na potiljku oseća
Dve usijane tačke
Od kneževog laserskog pogleda
Koji dopire čak iz Nebeske Srbije
Bez pehara se ne izlazi pred Lazara
Iz čega bi svetitelji na rajskim tribinama
Pili absolut nektar
I zobali ambroziju s rebarcima
Pokorenima sleduje pokora
Posipanje pepelom po reketu
Crnomanjasta odora žalosti
I obaveza da nam se klanjaju do zemlje
Do betona do trave do šljake
Pod uslovom da prežive
Napade teške artiljerije
Granatiranje geleričnim drop šotovima
Satiranje protivpešadijskim volejima
Bombardovanje kasetnim asovima
Slajsevima od osiromašenog uranijuma
Hidrogenskim lobovima i nuklearnim smečevima
Palim neprijateljima
Odajemo poštu
Počasnim plotunom
U njihove potomke
I pomoćno osoblje
Naši div-junaci
Posle bitke odlaze u legendu
Na tuširanje osvećenom vodicom
Srce ostavljeno na terenu
Kuca kao tempirana bomba
Nastavak rata drugim sredstvima
Tako bi mogla da izgleda parodija Bećkovićeve pesme o Đokoviću, uz malu napomenu da se parodijska verzija uopšte ne bavi teniserom, realnom osobom, njegovom igrom, pobedama, osvojenim trofejima, već referiše isključivo na medijsku prezentaciju Novaka Đokovića, na ideološke halucinacije nacionalističkih mozgova koji u sportsko nadmetanje učitavaju svoje vlažne snove o ratu sa celim svetom, o simboličkom pokoravanju planete u ime – da parafraziram Predraga Čudića – srpstva bez čekićstva.
U eseju “Kad zaboraviš juli” Vuk Perišić piše kako nacionalizam teži samodovoljnosti, te se zato zatvara u sopstveni brlog i čini sve što može da provincijalizuje sopstvenu zajednicu. Otcepiti se od sveta i pretvarati se da ništa izvan našeg atara ne postoji – to je osnovni imeprativ nacionalizma. “Nacionalizam je psihološka i moralna implozija, potreba za usamljenim trajanjem u ustajaloj praznini. On nije samo kultura smrti, nego i paničan strah od života i svijeta”, piše Perišić.
Međutim, ipak postoji jedno područje ljudskog delovanja na kojem nacionalisti “pristaju na svjetski teatar i na univerzalno vrednovanje”, a to je sport, “nesumnjivo njihova najveća i najvažnija utjeha”. Perišić veli: “Simbolički, sport je nastavak rata drugim sredstvima. Sport dakle ne implicira prihvaćanje svijeta i prihvaćenje sebe kao dijela svijeta. Sport je borba u kojoj se svijet pobjeđuje. Samo u sportu jugoslavenski nacionalizmi mogu nadigrati i pokoriti svijet. Jasno, ratnički simbolizam sporta oni shvaćaju – bolje rečeno osjećaju – doslovno”.
Metaforička vremenska nepogoda
Bećković je upevao taj odavno prokazani ratnički simbolizam sporta, kao da niko nikad ništa nije pisao o tome, kao da nije reč o jednom nadasve banalnom pogledu na svet, od kojeg se po definiciji ne može napraviti poezija, pogotovo ne tako što će se doslovno, sa mrtvačkom ozbiljnošću, banalnost pretakati u stihove. Pesma o teniskom terenu kao svetoj srpskoj zemlji je parodija na Bećkovićev uradak, ali i na čitav ratničko-sportski svetonazor u kojem Kosovski boj traje i dalje, samo se sad privremeno preselio na šljaku, travu i beton, diljem planete.
Ono što je u celom slučaju pomalo neobično jeste to što je parodija napisana 2014. godine, deset godina pre originala koji parodira, a potom objavljena u knjizi “Čovek zeva posle rata”. Eto dokle je dogurala naša stvarnost, ni vremenski poredak više ne važi, linearnost vremena je ukinuta, a pojmovi “pre” i “posle” postadoše obesmišljeni i neadekvatni za nacionalističke potrebe.
Bizarno je posle cele decenije videti kako je neko napisao pesmu koja bi se mirno mogla čitati kao original vaše parodije, vremenska perspektiva se totalno pokarabasila, prošlost je usledila nakon budućnosti, ranije je postalo kasnije, a pluskvamperfekat se transformisao u futur treći. Ukratko – metaforička vremenska nepogoda.
Protiv vremena
Doduše, mogla bi se Bećkovićeva pesma čitati i kao parodija parodije, ali to bi nas odvelo u neke mutne hermeneutičke vode za koje nemamo adekvatno plovilo. Dovoljno je uvrnuto to što pesma “Teniski teren je sveta srpska zemlja” prvobitno nije zamišljena kao parodija, pisana je kao kritika, satira na pomenutu medijsku reprezentaciju Đokovića kao div-junaka i kosovskog osvetnika. A onda se Bećković dosetio da ustihuje propagandne floskule, pa je ispalo da je parodija napisana unapred.
Ovakve vremenske zapetljancije nisu neobične u vrlom starom nacionalističkom svetu koji je vazda bio anti-istorijski usmeren. Ima više od pola veka otkako je Radomir Konstantinović napisao da je osnovna pretpostavka duha palanke “da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta”.
Pošto uporno poriču proticanje vremena, žudeći za stanjem petrifikacije, da budu okamenjeni, nepomični i izuzeti iz vremenskog toka, nacionalisti mirno mogu da pričaju iste priče dvesta godina, da i dalje zagovaraju ideologiju XIX veka, iz vremena nastanka nacionalnih država, te da istrajavaju na istom velikodržavnom projektu obnove Dušanovog carstva. Na njihovom časovniku vreme je stalo, kazaljke se ne pomeraju već vekovima, a časovničari koji povremeno pokušavaju da poprave satni mehanizam unisono bivaju proglašeni za nacionalne izdajnike. Književnim rečnikom – piši propalo.
Zoran
Jel posta i Monako, sveta srpska zemlja pošto glavni junak tamo živi?
Petar
Jos jedan dokaz da je Njegoseva nagrada otisla u pogresne ruke. Kad je mb vec osjetio potrebu da sportska dostignuca jednog srbina koristi za promociju srpskog nacionalizma,mogao je to mnogo ljepse da sroci pa cak i ako je za vecernje novine