Otkad su nacionalisti na vlasti, Srba je sve manje

Piše: Tomislav Marković 

Dežurne nacionalne dušebrižnike mnoge brige more, što i sama reč kaže, a na samom vrhu njihove liste opasnosti koje vrebaju srpski narod nalazi se strah od izumiranja nacije. Već decenijama nas upozoravaju kako Srba ima sve manje, kako je natalitet značajno manji od mortaliteta, te kako demografska krivulja klizi naniže i survava se u provaliju. Zato državni funkcioneri svako malo pokreću kampanje za povećanje nataliteta i donose mere koje bi trebalo da dovedu do većeg broja novorođenih beba.

Pre šest-sedam godina tadašnji partijarh Irinej je obavestio Srpkinje da su “dužne da rađaju decu”, a mitropolit Amfilohije se okomio na abortus kao glavni uzrok smanjenja nacije, izrekavši čuvenu izjavu: „Srpkinje u svojim utrobama pobiju za jednu godinu više dece nego što su pobili Musolini i Hitler, Broz i svi ovde na Kosovu“.

Srpski pokret demografske obnove

Podstaknuto bogougodnim rečima zabrinutih duhovnika, Ministarstvo kulture pokrenulo je kampanju koja bi podstakla rađanje dece u što većem broju, te raspisalo konkurs za najbolji slogan. Među odabranim sloganima našlo se nekoliko crnih bisera kao što su “Rađaj, ne odgađaj”, “Mama – neću sama, tata – hoću brata” i “Dosta reči, nek zakmeči”. Javnost nije bila previše impresionirana sloganima, smatrala ih je i uvredljivim, pa na kraju od cele akcije nije ništa ispalo. A ni stalna povećanja roditeljskog dodatka nije postiglo nikakav efekat, ne daju se Srbi i Srpkinje nagovoriti da se umnože, obože i oraspolože.

Međutim, dosadašnji neuspesi nisu nimalo pokolebali nacionalističku bulumentu na vlasti. Ministarka za brigu o porodici Milica Đurđević Stamenkovski pozvala je nedavno građane “da odmah započnomo borbu i da svi građani imaju svoju ulogu u započinjanju demografske obnove naše nacije”. Rekla je i da je to “poziv svima i da će se svako odazvati prema svojoj savesti i svesti”.

Nije se ministarka zaustavila na pukom pozivu, već je predstavila i izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Izmenama zakona predviđeno je da se roditeljski dodatak za prvo dete poveća na 500.000 dinara, za drugo dete 600.000 dinara, za treće dete na 2.280.000 dinara koji se isplaćuju u 120 mesečnih rata, a za četvrto dete na 3.180.000 dinara.

Podmićivanje roditelja

Kako bi nove mere dodatno popularizovala u javnosti, ministarka je sa svojim timom lansirala promotivni spot pod sloganom “Da nas bude”. U spotu devojčica saopštava kako “odrasli vole brojeve”, te skreće pažnju na navedene sume koje će roditelji dobiti za drugo i treće dete. Potom mama saopštava da čeka blizance, tata je prosto ozaren od sreće zbog novca koji će dobiti, a mama, na izlasku iz bolnice, konspirativno kaže ćerkici: “Onih 3.180.000 dinara za četvrto dete (tati) još ne moraš da pominješ”.

Uglavnom, poruka je jasna: deca se rađaju zbog novca, to je jedini motiv koji država ima da ponudi budućim roditeljima. Javnost se ponovo našla uvređenom zbog poruke koju šalje Ministarstvo za brigu o porodici, s punim pravom, jer spot predstavlja građane Srbije kao potkupljive, gramzive osobe koje bi sve uradile zbog para, pa čak i rađale decu. Međutim, kad se pogleda iz perspektive naprednjačke vlasti, poruka je sasvim logična. Nacionalistička klika zna za samo dva metoda kojima može nešto da iskamči od građana, svejedno da li je u pitanju glas na izborima ili povećanje nataliteta, a to su pritisak i podmićivanje.

Naravno, svaka finansijska pomoć roditeljima je dobrodošla, pošto živimo u siromašnoj zemlji, zahvaljujući pre svega lošim vlastima. Problem je što se tu završava sva briga o deci i porodici za koju je sposobna ministarka Milica Zavetnica, baš kao i njena ostala ideološka sabraća iz vladajuće koalicije. Dok je predlagala izmene zakona, ministarka je zaboravila da kaže kako je odbila sve predloge Autonomnog ženskog centra, između ostalih i predlog da se obezbedi dečji dodatak za decu čije su majke žrtve femicida.

Devastirani svijet

Dok je ministarka kretala u ljutu bitku za demografsku obnovu nacije, neki delovi te iste nacije pokušavali su da se izbore za svoja elementarna prava i život dostojan čoveka. Prosvetni radnici i vaspitači su protestovali, zahtevajući da njihove plate konačno dostignu prosek, ali bez uspeha. Premijer Miloš Vučević, ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović, ministar finansija Siniša Mali i ostali nadležni funkcioneri uporno su ponavljali da para nema i da nastavnici i vaspitačice nemaju čemu da se nadaju. Pritom, kao što znamo, ima para za izgradnju nacionalnih stadiona, kupovinu preskupog naoružanja, kao i za razne koruptivne projekte, ali za one koji čuvaju i uče decu, eto, nema.

Za naprednjački režim školstvo je poslednja rupa na svirali. Degradirali su prosvetu koliko god su mogli, što je dovelo do toga da nastavničke smerove na fakultetima gotovo niko ne upisuje. Kampanja za povećanje nataliteta dobacuje samo do rađanja dece, a šta će s tom decom dalje biti naprednjake uopšte ne zanima. Da li će za tu decu biti mesta u vrtiću, da li će imati ko da ih čuva, da li će biti učitelja i nastavnika u školama – o tome vladajuća kasta ne vodi nimalo računa.

Deca dolaze na svet koji je prilično devastiran višedecenijskim udarničkim radom nacionalističkog bašibozuka koji je zaseo na vlast i namerava da nas jaše do kraja vremena. U tom svetu školstvo je razvaljeno, zdravstvo upropašćeno, institucije ne postoje, nepravda vlada na svakom koraku, vladajuća oligarhija je uzurpirala državu i pretvorila je u svoju privatnu prćiju. Kad novorođena deca porastu, nudi im se perspektiva ulaska u vladajuću stranku, ukoliko žele da rade i napreduju, nudi im se poslušnost velikom vođi, partitokratija i autoritarizam.

Masovno bjekstvo iz Srbije

Više od trideset godina nacionalistička klika radi bukvalno sve što je u njenoj moći da se u Srbiji rađa što manje dece i da u njoj ostane što manje stanovnika. Samozvani rodoljubi su stvorili sistem u kojem malo ko želi da ostane da živi, a ni deca ne žure da se rode. Negativan prirodni priraštaj je postao standard, uprkos svim merama i kampanjama za povećanje nataliteta. Razlika između mortaliteta i nataliteta iznosi 35.000 na godišnjem nivou. Kad se tome doda još pedesetak hiljada građana koji svake godine emigriraju iz Srbije, dobijamo poraznu sliku zemlje koju su nacionalisti temeljno upropastili.

Čak i kad bi njihove mere demografske obnove urodile plodom, ni to ne bi povećalo broj stanovnika, jer bi se samo povećao broj emigranata. Ogromna većina mladih želi da napusti Srbiju, i to se ne menja već godinama. Prema najnovijim istraživanjima Krovne organizacije mladih od pre par meseci, 49 odsto mladih namerava da se odseli iz zemlje, a 31 odsto ne isključuje mogućnost da nastavi život van granica Srbije.

Kao glavne razloge bežanije iz Vučićevog zlatnog doba mladi navode viši životni standard (33,4 odsto), a dostojanstveniji život (31,8 odsto i bolje javne usluge (14,1 odsto). Takođe, mladi navode da u inostranstvu ima više slobode, te da je van naše države bolje okruženje za zasnivanje porodice. Ukratko, poruka koju mladi šalju ministarki Đurđević Stamenkovski i ostalim profesionalnim patriotama glasi: Džaba ste krečili. Suština naprednjačke kampanje građanima Srbije najbolje bi se mogla izraziti parafrazom Svetog pisma: Rađajte se, množite se i napunite Nemačku, Švajcarsku, Austriju, Francusku, SAD… Tako izgleda krajnji ishod svih njihovih mera i napora za demografsku obnovu nacije.

Lažna briga za naciju

Kao i sve drugo što govore i rade, i tobožnja briga nacionalista za brojno stanje nacije je lažna. Tome u prilog govore elementarne činjenice. Opadanje broja stanovnika u Srbiji počelo je kad je nacionalistička banda na čelu sa Slobodanom Miloševićem došla na vlast i započela sa pustošenjem Srbije i agresijom na susede.

Nacionalisti već decenijama bacaju drvlje i kamenje na Jugoslaviju, bulazneći kako su Srbi u socijalizmu bili ugroženi i kako je SFRJ uništila srpski narod. Međutim, brojke i činjenicu su neumoljive i nemaju nimalo razumevanja za tlapnje i himere pomračenog nacionalističkog uma. Tokom čitavog socijalističkog perioda broj stanovnika Srbije je konstantno rastao, iz godine u godine, o čemu svedoče svi popisi od 1948. do 1991. godine. U toku te 43 godine, broj Srba se sa 4.823.730 povećao na 6.446.595.

A onda su došli nacional-skakavci, započeli ratove, oterali mlade ljude u beli svet, opljačkali zemlju i osiromašili građane, i pokrenuli proces opadanja broja žitelja Srbije. Depopulacija zemlje koja je tada započela nastavila se do dana današnjeg. Jedini izuzetak je par godina vladavine premijera Zorana Đinđića, kad je natalitet porastao, kao i broj stanovnika, jer nam je bila vraćena nada u budućnost ove zemlje, a počeo je i povratak emigranata koji su pobegli od zločinačkog crveno-crnog režima.

Pre i posle tog perioda, tokom decenijske vladavine raznih nacionalističkih opcija, broj stanovnika je bio u slobodnom padu. I onda ti isti nacionalisti koji su doveli do depopulacije, zapomažu i leleču nad niskom stopom nataliteta i potencijalnim izumiranjem nacije. Nacionalistička ideologija, kao jedva maskirani kult smrti, zapravo za cilj ima uništenje nacije, sa nacionalistima na vlasti drugačiji ishod nije moguć. Još jednom se potvrđuje da nacija nema većih neprijatelja od nacionalista, te da niko tako silovito ne mrzi svoj narod kao samozvani patrioti koji se u njega neprestano kunu i sve čine u ime naroda.