Piše: Tomislav Marković
Otkad je počela ruska zločinačka invazija na Ukrajinu, kulturna saradnja Rusije i Srbije je iznenada živnula i postala neobično intenzivna. Srbiju redovno posećuju Putinovi komesari zaduženi za kulturu, sastaju se sa srpskim kulturnjacima i ugovaraju razne oblike saradnje i kulturne razmene. Između ostalih, u Srbiji su boravili Mihail Švidkoj, specijalni predstavnik predsednika Rusije za međunarodnu kulturnu saradnju i Vladimir Iljič Tolstoj, savetnik za kulturu Vladimira Putina.
Razumljivo je iznenadno interesovanje velike ruske kulture za malu Srbiju i njenu umetnost. Nakon agresije na Ukrajinu, Rusija je ostala poprilično izolovana, u Evropi je gledaju popreko, Srbija je jedina evropska zemlja koja nije uvela sankcije Rusiji i nesmetano širi kremaljsku propagandu iz svih mogućih medijskih trovačnica.
Zato velikom ruskom bratu nije teško da dobaci koju kosku odanim srpskim mužicima, da neku srpsku pozorišnu predstavu pozove na gostovanje u Peterburg ili da pošalje u Beograd nekog viđenijeg ruskog umetnika koji je, normalno, lojalan Kremlju i njegovoj zločinačkoj politici.
Stand up patrijarh
U sklopu te razmene u Narodnom pozorištu u Beogradu gostovala je predstava “12” Nikite Mihalkova. Beograd je svojim prisustvom počastio i sam Mihalkov, gde je primljen uz najviše počasti. Nakon izvođenja predstave na sceni Narodnog pozorišta pojavio se Porfirije Perić, trenutno u ulozi patrijarha SPC, kako bi ruskom reditelju dodelio Orden svetog Save. Tom svečarskom prilikom vickasti patrijarh se oprobao u roli stand up komičara, pa je slavnom reditelju isporučio niz doskočica.
“Neko je odlučio da zbog vašeg dostojanstva i ljudskog poštenja, zbog vašeg otvorenog svedočenja pravoslavnih jevanđelskih vrednosti, da vam ukine da primate zlatne predmete: palme, školjke, medvede, lavove”, rekao je Porfirije Mihalkovu. Ruski reditelj je već godinama poznat ne samo po svojim umetničkim delima, već i po apsolutnoj podršci Vladimiru Putinu i njegovim imperijalnim težnjama. Kad se u tom svetlu patrijarhove pošalice prevedu na razumljiv jezik, stvari postaju malo jasnije.
Dostojanstvo – to je Mihalkovljeva podrška ratnim razaranjima Ukrajine i masovnom ubijanju civila. Ljudsko poštenje – to je podrška aneksiji Krima, te propovedanje kako je sam ukrajinski jezik “slika rusofobije” i “izraz mržnje prema Rusiji”. Svedočenje pravoslavnih jevanđelskih vrednosti – to je širenje putinovskih laži o biološkom oružju u Ukrajini i pevanje oda ruskim robijašima koji učestvuju u agresiji na Ukrajinu.
Crkveno ordenje za zlikovce
Mihalkov se odavno srozao na nivo najogavnijeg Putinovog propagandiste, otvoreno se stavio u službu zla i istrajava na tom putu. I zato je prezren u civilizovanijem delu sveta, a ne zbog tobožnjih pravoslavnih vrednosti. Osim ako patrijarh ne smatra da su ubistvo, pljačka i razaranje izrazi pravoslavne duhovnosti, u tom slučaju bi bio u pravu.
Nazvao je patrijarh Mihalkova autentičnim, zdravim i normalnim čovekom koji je “u skladu sa Božjim planom čoveka”, koji je zbog svog svedočenja zaslužio Orden svetog Save. Vaistinu, ništa nije tako autentično, normalno i zdravo kao podrška masovnom ubici iz Kremlja, te njegovim zlodelima u vidu granatiranja stambenih zgrada, uništavanja kulturnih i sakralnih objekata, ciljanog ubijanja žena i dece, razaranja bolnica, škola, vrtića i satiranja cele jedne zemlje. Ako je to svedočenje jevanđelja, šta li je tek onda satanizam?
Doduše, Mihalkov nije izuzetak, Putinov megafon se savršeno uklapa u ekipu dobitnika ordenja i odlikovanja Srpske pravoslavne crkve. Na listi odlikovanih nalaze se razna sumnjiva lica kao što su Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Milorad Dodik, Radovan Karadžić, Milovan Vitezović, Dragan Marković Palma, Vojislav Šešelj, Ljubiša Diković, Emir Kusturica, narko-bosovi braća Šarić, Aleksandar Lukašenko, Dmitrij Medvedev, Vladimir Putin, Milorad Vučelić… Nedostaje samo Slobodan Milošević, pa da lista bude potpuna, balkanski kasapin je nepravedno izostavljen. Kad nema Slobe, može i Nikita, daj šta daš.
Ruska propaganda za odabrane medije
Narodno pozorište upriličilo je i susret sa slavnim ruskim rediteljem, ali samo za odabrane medije. Među njima nisu bile samo Vučićevi poslušnici, već i neki nezavisni mediji. Kako reče jedan ponosni izveštač: “Ekipa ‘Nove’ bila je među odabranim medijima na današnjem susretu sa Nikitom Mihalkovim u nacionalnom teatru gde je umetnik priznao da mu je čast što je uprkos sankcijama, ovde dočekan sa tolikim poštovanjem”. Navikli smo da nas Vučićeve trovačnice svakodnevno bombarduju izlivima Kremlja u mozak, iste toksične sadržaje šire i razna desničarska glasila, ali zašto nezavisni mediji pristaju da sarađuju na istom poslu, to valjda samo oni znaju.
Na tom susretu sa Mihalkovim nije bilo reči o umetnosti, filmu, pozorištu, rediteljskom zanatu i sličnim temama koje bi bilo logično očekivati. Umesto čiste estetike kojom se često diče razni ljubitelji totalitarnih režima i zločinaca među umetnicima, kako bi njome zamaskirali svoju propagandnu ulogu, Mihalkov je publici isporučio destilisane kremaljske lažipriče koje već godinama možemo da pročitamo u svim putinofilskim publikacijama.
Mihalkov je propovedao kako “katolički svet razrušava sopstvene principe na kojima se gradio vekovima, i odustaje od njih”, a to se vidi u papinoj odluci o blagoslovu istopolnih brakova. To je stara homofobna kremaljska priča, patrijarh Kiril je onomad besedio kako je Parada ponosa deo razloga za rat protiv Ukrajine. Vajkao se reditelj kako se “munjevitom brzinom menja svest ljudi, šire se rušilačke ideologije, ideje o nemanju dece, a pre svega odricanje od samog čovečanstva”.
Mihalkov aludira na takozvani “childfree pokret”, mada njegova kritika pogađa i celokupno pravoslavno monaštvo, samo što njima ruski reditelj i njegove kremaljske kolege iz nekog čudnog razloga ne zameraju bezdetnost. Reditelj se očigledno zalaže za apsolutnu diktaturu koja će pojedincu oduzeti slobodu da sam odlučuje o sopstvenom životu, o tome koga će da voli ili da li će imati potomstvo.
Opravdanje agresije i pokolja
Nastavio je Mihalkov u istom duhu, zboreći kako je “ideja o smanjenju čovečanstva u korist takozvane zlatne milijarde nešto što je apsolutno neprihvatljivo za pravoslavni svet”, te da je upravo zato “bombardovan Beograd, zato su urušene zgrade i mostovi, zato su deset godina bombardovali i Donbas”. Priča o zlatnoj milijardi je teorija zavere koja je, gle čuda, nastala u Rusiji, o tome sam pisao detaljno u tekstu “Hor Putinovih papagaja i teorija o zlatnoj milijardi”. Zaključke koje reditelj izvodi iz pogrešnih premisa ne vredi ni komentarisati.
Pričao je Mihalkov i kako su Amerikanci, Englezi i čitav anglosaksonski svet upropastili dve generacije Rusa koje zato “nikada neće moći da shvate da su Rusi i Ukrajinci jedan isti narod”. Besedio je i kako je Rusija morala da napadne Ukrajinu: “Da mi nismo 2022. godine počinili taj opasan korak koji smo počinili, dve nedelje kasnije rat bi bio na našim vratima”. Kako to reditelj zna? Kaže da je lično “video te dokumente”. Nažalost, Mihalkov nije precizirao da li je pomenute dokumente našao u istom kovčegu u kojem se nalaze i dokumenti o tome kako bi Poljska napala Nemačku 1939, pa je zato nacistička agresija bila neminovna. Mogao bi o tome da se konsultuje s Putinom.
Bulaznio je reditelj još koješta, na primer kako se “običan kukavičluk naziva tolerancijom”, “a odsustvo želje da zaštitite sopstvene ideale, sada se zove multikulturalizam”. Tja, i nacisti su dosta slično razmišljali, i njima je tolerancija bila odvratna, a postojanje više kultura neprihvatljivo. Zapetljao se Mihalkov u propagadne priče, zlostavljajući nesrećnu logiku svim silama. Reče reditelj da se “ostvario san takozvanog civilizovanog sveta”. I kako to izgleda? “Gledaju kako slovenski narodi ubijaju jedni druge. Ali mi ne ratujemo sa onima koji sebe smatraju Slovenima i pravoslavcima”, reče Mihalkov i ostade živ.
Da, civilizovani svet je prosto naterao Ruse da kolju, pale, ruše, pljačkaju, ubijaju i siluju po Ukrajini. Ne bi oni ni mrava zgazili, nego moraju, jer Ukrajinci tvrde da nisu Rusi. I šta drugo u takvoj situaciji Rus može da uradi nego da ubija braću i razara njihovu zemlju? To što Ukrajinci sebe smatraju Slovenima i uglavnom su pravoslavci, Mihalkovu nimalo ne smeta da tvrdi suprotno, kako bi opravdao pokolj.
Promašena pitanja
Kremaljska propaganda je posvađana sa logikom, činjenicama i pameću, tako da su se i propagandisti pogubili, pa više ni sami ne znaju šta je laž, a šta istina, niti se trude da njihove priče zvuče koherentno. Otuda i Mihalkovljeve priče o tome kako “mi jednostavno moramo da uništimo nacizam, u suprotnom on će uništiti nas”. Ako neko danas liči na nacističku Nemačku, to je upravo Rusija, o čemu već dugo govore najbolji izdanci ruske kulture, veliki pisci i intelektualci koji se nisu prodali Putinu, već neumoljivo svedoče istinu o moralnom posrnuću svoje domovine.
Neki nesuvisli novinar je upitao Mihalkova šta bi poručio Rusima koji su došli u Srbiju u velikom broju, a ovaj je nastavio u stilu Putinovog trbuhozborca:
„A ovi danas otišli su sami, niko ih nije terao, Možete da mi navedete od tih ljudi koji su otišli iz Rusije, a koji je učinio nešto zaista veliko. (…) U svojoj zemlji su živeli lepo i bili voljeni. Mogu da im kažem, ako su otišli a bili potrebni svojoj zemlji, moraju da se potrude da ponovo postanu potrebni…” Pitanje je promašeno, jer nema šta Mihalkov da poruči Rusima u Srbiji – od njega su i pobegli.
Besmislena priredba
U stvarnosti s kojom reditelj nema previše veze – stvari stoje potpuno drugačije nego u zvaničnim naglabanjima kremaljske posluge. U emigraciji se nalaze najbolji ruski pisci i umetnici, neki su odavno napustili prokletu avliju, a neki su otišli tek nakon februara 2022. I mnogi od njih su napravili velike stvari: Vladimir Sorokin, Mihail Šiškin, Viktor Jerofejev, Mihail Epštejn, Sergej Lebedev, Aleksandar Genis, Ljudmila Ulicka, Ala Pugačova, Zemfira Ramazanova… I to ljudi u Srbiji vrlo dobro znaju, jer čitaju navedene pisce, a mnogi i slušaju rusku muziku.
Skoro svi najvažniji ruski pisci, umetnici i intelektualci su zakleti protivnici Putinovog zločinačkog, totalitarnog režima, baš kao što su njihovi prethodnici bili protivnici staljinizma. Uzaludna je priredba u Narodnom pozorištu sa Nikitom Mihalkovim i novinarskim diktafonima u ljudskom obličju. Sluge tirana i krvoloka bivaju prezrene i zaboravljene, a istorija pamti one koji su se suprotstavljali zlu. Zato danas niko živi ne zna ko je bio Petar Pavlenko, ali svi znamo ko je bio Osip Mandeljštam.
Priredba u nacionalnom teatru je bila i besmislena. Nisu morali da se trude i dovode slavnog reditelja da bismo čuli oveštale laži kremaljskih trbuhozboraca. Umesto Nikite Mihalkova mogli su da dovedu Vladimira Solovjova ili Margaritu Simonjan, rezultat bi bio isti. A i to bi bilo nepotrebno, sve što smo čuli sa scene Narodnog pozorišta, od reči do reči bi mogao da ispriča bilo koji domaći kolumnista RT – Balkana i Sputnjika, ili neki od onih putinofila što su zaposeli studio TV Happy, pa iz njega ne izlaze već godinama. Predlažem Narodnom pozorištu da sledeći put organizuje ekskluzivni susret za odabrane medije sa Slobodanom Antonićem, Miloradom Vučelićem ili Darkom R. Đogom. Ili sa nekim artikulisanijim ispijačem piva ispred prodavnice. Dobiće potpuno isti proizvod po mnogo nižoj ceni.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR