Ruke su vaše oskvrnjene krvlju i prsti vaši bezakonjem

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Nakon velikih nesreća, stradanja, pogibija, zločina ljudima su potrebne reči utehe, saosećanja, ohrabrenja, nasušno je potrebno zajedništvo u bolu i žaljenju. Takve reči očekivale bi se od poglavara crkve kojoj pripada najveći deo stanovništva. 

Nakon zločina u Novom Sadu, kada se obrušila nadstrešnica Železničke stanice, ubila četrnaestoro i osakatila troje ljudi koji se i dalje bore za život – patrijarh Porfirije nije našao za shodno da se pojavi, da dođe među građane, da zapali sveću, da se obrati Novosađanima i svim žiteljima Srbije.

Njegova svetost R2D2

Umesto da dođe na mesto zločina, patrijarh je izdao šturo saopštenje u vidu izjave saučešća, prepunu najopštijih među opštim mestima, izanđalih floskula, bez ijedne lične note, bez ikakve naznake da ga je tragedija dirnula. “Svaki izgubljen život je nemerljivi gubitak. Ova tragedija nas podseća koliko je život dragocen i krhak. Moje misli i molitve su sa svim postradalim i povređenim u ovoj strašnoj tragediji...” – i tako redom, robotske reči i izrazi, po jednoj te istoj matrici, to bi i ChatGPT mogao da napiše. Zapravo je i napisao nešto dosta slično, kad sam mu to tražio.

Samo što softver, za razliku od patrijarha, nije u vazalnom odnosu sa ubicama, pa sme da progovori i koju reč o odgovornosti, sprečavanju nesreće, brizi za bližnjega i dužnostima koje nadležni imaju prema građanima. 

Evo šta kaže R2D2: “Neka nas ovaj nesrećni događaj opomene na važnost odgovornosti i brige za bližnjega, jer svaka nesreća koja može biti sprečena jeste rana na duši društva, kolektivni bol kojem je, kao narodu, obaveza da posvetimo pažnju, razum i delo. U nadi da će i odgovorni prepoznati svoju dužnost pred Bogom, molimo se za milost Gospodnju i mir nastradalima”. Čak i njegova svetost R2D2 bolje razume šta se desilo i upućuje adekvatniju poruku od patrijarha Srpske napredne crkve.

Blagosloven među zlikovcima

Treba razumeti patrijarha, bio je zauzet tog dana, ne može čovek sve da stigne, empatija očigledno zahteva vreme, posvećenost, ili bar malo preostale duše. Ali kad dušu prodaš naprednjačkom đavolu, onda nemaš čime da saosećaš – tehnički problem, takoreći. 

Tog prvog novembra Porfirije je bio baš u Novom Sadu, ali je imao važnije obaveze, prisustvovao je otvaranju dvodnevnog naučnog skupa pod nazivom „Dva veka Letopisa Matice srpske: časopis dugog, kontinuiranog trajanja kao međunarodni fenomenˮ. Tu se obratio okupljenima, među kojima su bili i vladika bački Irinej, ali i druge ugledne zvanice, što reče patrijarh u svom obraćanju - “uvaženi predstavnici pokrajinskih vlasti; dragi gradonačelniče Grada Novog Sada”.

Da, to je onaj gradonačelnik čiju ostavku traže građani, a njemu ne pada na pamet da se skloni sa funkcije, jer je fotelja važnija od izgubljenih života usled nemara, korupcije, neznanja, nebrige i sistematskog razaranja društva u izvedbi njegove stranke. Da, to su iste one pokrajinske vlasti koje su svečano otvorile rekonstruisanu Železničku stanicu, hvalile se kako je ona apsolutno bezbedna i bolja od evropskih pandana. I nikog nije čak ni sramota, a kamoli da oseti krivicu. Kad se nađe među takvom naprednom elitom, patrijarh je, kako sam reče “izuzetno radostan” i oseća se “blagoslovenim od Boga” što se nalazi s njima na istom skupu. Dok su tone betona, čelika i stakla padale na nevine ljude, patrijarh je slavio sa režimlijama.

“U ovim teškim trenucima važno je da budemo jedni uz druge, da se podržavamo i da pružamo utehu onima kojima je najpotrebnija”, napisao je Porfirije u izjavi saučešća. I onda ga nigde nije bilo, pogotovo ne uz one kojima je uteha najpotrebnija. Što je i razumljivo, ne možeš da budeš i uz zločince i uz žrtve, a poglavar SPC-a je odavno izabrao stranu.

Informbiro Eparhije bačke

Za razliku od patrijarha, koji je bar uputio izjavu saučešća, kakvu-takvu, neka je i generička, vladika bački Irinej, koji stoluje u Novom Sadu, nije našao za shodno da se obrati svojim sugrađanima. Nije čovek osetio potrebu, a što bi radio nešto protiv poriva sopstvene pravoslavne, bogougodne duše. Tek pet dana nakon masovnog ubistva oglasila se Informativna služba Eparhije bačke saopštenjem za javnost. Nije se javio čak ni sam episkop, već njegovo birokratsko, administrativno telo. 

I šta je imao da kaže Informbiro Eparhije bačke? “Povodom sinoćnog vandalizma na ulicama našeg grada i rušilačkih napada na gradsku kuću Srpske Atine, pa, štaviše, i pokušaja da se ona zapali, Eparhija bačka poziva na mir i osuđuje svaki vid nasilja”, tako počinju saopštenje. Znaju se prioriteti, treba sačuvati lepe odnose sa naprednjačkim režimom koji gradi, rekonstruiše i ubija ljude po Srbiji. 

Huliganska tradicija

Usput budi rečeno, vandalizam i rušilački napad na Gradsku kuću izvele su huliganske falange koje kontrolišu naprednjaci, da bi za to optužile mirne demonstrante. I nije im prvi put da ruše i razvaljuju. Kad je policija hapsila ratnog zločinca Veselina Šljivančanina u junu 2003, radikali su organizovali demonstracije u Beogradu kako bi odbranili zlikovca. 

Radikalski huligani su tad uništili sedam policijskih džipova, dve marice,  desetine privatnih automobila, kao i brojne prozore na zgradama, a povredili su 46 policajaca koji su primljeni na VMA. Među nasilnicima koji brane zločinca bili su i razni političari poput Aleksandra Vučića i Aleksandra Vulina. Nekoliko dana nakon Šljivančaninovog hapšenja, huligani su demolirali upravo tu istu Gradsku kuću u Novom Sadu. Usput su ispisali poruke koje potiču iz glave raznih Vučića, Šešelja i ostalih Vučevića: Šljivančanin heroj. 

Da ne pominjem čuveni miting “Kosovo za patike” iz februara 2008, kad su Koštuničini omladinci i Šešeljevi radikali razvalili Beograd, spaljivali Mekdonalds, ambasade, razbijali izloge u centru grada i pljačkali sve što im padne pod ruku. Danas rade to isto, samo sa pozicija moći i vlasti. Kad već Informbiro Eparhije bačke osuđuje vandalizam i rušilaštvo, bio bi red da imenuje i odgovorne. Takav postupak bio bi zamisliv u slučaju da su vladika i službenici Eparhije hrišćani, vernici, a ne posluga naprednjačkog režima i kneza ovog sveta.

Oslobađanje od odgovornosti

U nastavku saopštenja pravoslavni Informbiroovci su raspalili po demonstrantima koji traže pravdu za žrtve: “Politički motivisani nasilni protesti i neredi nisu niti mogu biti povezani sa molitvenim poštovanjem ili ikakvim poštovanjem tragično postradalih na Železničkoj stanici u našem gradu. Svako ima pravo da iskaže svoj stav i da izrazi svoje nezadovoljstvo, ali niko nema pravo da ruši i pali po našem gradu i da to opravdava empatijom prema žrtvama užasne nesreće”. 

Politički motivisani protesti – to u prevodu na srpski znači da vladika i njegova svita zabranjuju građanima da traže političku odgovornost za počinjeno ubistvo 14 ljudi i sakaćenje još troje. Irinej bi naprosto da skine odgovornost i krivicu sa Vučića i njegove korumpirane tevabije, sa te horde pljačkaša i razbojnika koji otimaju od građana Srbije (od kojih su većina nominalno pravoslavni vernici), te da odgovornost i krivicu prebace na protivnike režima, na one koji traže pravdu. 

Imaju pravoslavni Informbiroovci i uputstvo za jedini ispravan način iskazivanja poštovanja prema pobijenima, pa pozivaju vernike da dođu u hramove i prisustvuju bogosluženjima, molitvama za upokojene: “Time će na jedini ispravan hrišćanski, svetosavski i ljudski način iskazati svoje molitveno poštovanje prema postradalima”. Slaba je to teologija, napredni vladiko. Čovek je stvoren po liku i podobiju Božijem, čovek je slovesno stvorenje obdareno razumom, voljom, osećanjem za pravdu, empatijom, ljubavlju prema bližnjem, snagom da razume svet i da ga uredi u skladu sa božanskim i ljudskim principima. Ili bar da pokuša da ga uredi. 

Oruđe u Božjim rukama

Nije čovek pasivno, polumrtvo biće koje treba samo da ćuti i trpi obesne i moćne, da saginje glavu pred nasilnicima i njihovim ideolozima, među kojima su i odmetnute, lažne sluge Božje. Čoveku je dato da sprovodi volju Božju na zemlji i njegove zapovesti, među kojima su i ove: “Ne ubij”, “Ne kradi”, “Ne svjedoči lažno na bližnjega svojega”, “Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega”.

Neće se te zapovesti sprovesti same u delo, Bog deluje kroz čoveka i od njega očekuje da ostvari volju njegovu u svetu. Nije dovoljna molitva, nije dovoljno pomoliti se i onda očekivati da Bog nešto učini umesto nas, to je čak veliki greh. Nije hram kladionica, nije molitva tiket koji vernik uplaćuje. Mi smo oruđe u Božjim rukama i jedina šansa da će njegova volja biti ostvarena. A volja Božja nije da razbojnička banda zajaše i ponižava stanovništvo, da ubija nemarom i lopovlukom naše bližnje, da tlači nemoćne, da gazi nevoljne, da otima i hara, da šalje u smrt nevine ljude. 

Nije volja Božja da gomila nezajažljivih bitangi rekonstruiše Železničku stanicu, da to rade bez minimuma brige, da se nakradu na tom poslu, da dodatno opterete nadstrešnicu tonama čelika i stakla, bez ikakvog proračuna i obzira, i da se na kraju nadstrešnica strovali i smrska ljude koji pod njom čekaju prevoz. Nije Božja volja da najgori, najobesniji, najbeskrupulozniji, ubice, lopuže, bezbožnici, oni što su decu slali u ratove devedesetih, oni što su se useljavali u stanove dok su bombe padale, oni što su živote posvetili razaranju i uništenju, oni što iz dna izopačene duše mrze i druge nacije i sopstveni narod – vladaju ovom zemljom. A nije ni volja Božja da Hristovi namesnici na zemlji sarađuju sa đavolovim slugama, već da šire jevanđelsku poruku.

Može li vladati onaj koji mrzi na pravdu?

Da se nekim čudom u crkvenoj hijerarhiji nalaze hrišćani, podsetili bi nas na mnoge reči Svetog pisma koje govore o pravdi, umesto što se stavljaju na stranu naprednih ubica, i to zarad ćara, zarad koristi i moći. A u tom obimnom bogonadahnutom tekstu pravda je jedan od najčešćih pojmova. Mogli su patrijarh i vladike da citiraju pitanje: “Može li vladati onaj koji mrzi na pravdu?” Mogli su da opomenu zlotvore i uteše nevoljne: “Gle, Bog je silan, ali nikoga ne odbacuje, silan je snagom srčanom. Ne da živeti bezbožniku, a nevoljnicima čini pravdu”.

Mogli su da upute i poruku državnim lažovima, trovačima, propagandistima, nepravednim tužiocima i sudijama, i njihovim gazdama: “Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svetlost, a od svetlosti mrak, koji prave od gorkog slatko a od slatkog gorko (...) onima koji za mito brane krivca, a pravedniku uskraćuju pravdu!”

Pozvali su na molitvu, u redu, ali Bog preko svojih proroka govori da je to nedovoljno, da mu lažne molitve lažnih Božjih slugu ništa ne znače: “Kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi. Umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenog, dajite pravicu sirotoj, branite udovicu”.

Noge im trče na zlo i brze su na prolivanje krvi prave

Mogli su i da podsete šta zapravo znači poznavati Boga: “‘Nije li ti i otac jeo i pio,
ali je činio pravo i pravicu i zato mu bješe dobro. Branio je pravo siromaha i jadnika,
i zato mu bješe dobro. Zar ne znači to mene poznavati?’ – riječ je Jahvina. ‘Ali tvoje oči i srce idu samo za dobitkom, da krv nevinu prolijevaš, da nasilje činiš i krivdu’”. Mogli su da podsete i šta su proroci pre dve i po hiljade godina pisali o vlastima kakvu već predugo imamo u Srbiji: “Knezovi su tvoji odmetnici i drugovi lupežima; svaki miluje mito i ide za darovima; sirotoj ne daju pravice, i parnica udovička ne dolazi pred njih”.

Posle strašnog zločina u Novom Sadu građani su poručili režimu: Krvave su vam ruke. Zašto onda teolozi na čelu crkve ne podsete na slične reči proroka Isaije? A evo kako je prorok grmeo: “Jer su ruke vaše oskvrnjene krvlju i prsti vaši bezakonjem; usne vaše govore laž i jezik vaš izriče opačinu. Nema nikoga da viče za pravdu, niti ima da se pre za istinu; uzdaju se u ništavilo, i govore laž; začinju nevolju, i rađaju muku. Noge im trče na zlo i brze su na prolivanje krvi prave; misli su njihove bezakonje; na putevima je njihovim pustoš i rasap. Put mirni ne znaju, i na putevima njihovim nema pravde; načinili su sebi krive staze; ko god ide po njima, ne zna za mir. Zato je sud daleko od nas, i pravda ne dolazi do nas; čekamo videlo, a ono, eto mrak; svetlost, a ono hodimo po tami. (...) I istine je nestalo, i ko se uklanja od zla, postaje plen”.

Slika i prilika naprednjačkog režima, ne zna se koja je rečenica tačnija i preciznija. Ko se uklanja od zla i ko se suprotstavlja zlu – postaje plen, batinaju ga neki “policajci” u civilu, hapse, odvode u ćelije prepune političkih zatvorenika, onih koji samo traže pravdu za nevine žrtve bahatog, neljudskog, tiranskog režima. 

Nepravednoga će zloća uvaliti u pogibao

Zovu nas crkveni jerarsi da se pomolimo, ali ne preciziraju kom Bogu. Njihov Bog nije Bog Avraama, Isaka i Jakova, nije Bog Svetog pisma, nije Hrist koji zapoveda “Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe”, a ne “Ljubi audi svoj, i buđelar svoj, i predsednika svog kao sopstvenu guzicu”. 

Njihov Bog ne egzistira na metaforičkim nebesima, van vremena i prostora, nego na Andrićevom vencu u Beogradu, u Predsedništvu Srbije. Njemu se jedino mole, njemu se klanjaju, njemu služe, posredno služeći onome koji im je zajednički gazda, a kojeg naš narod zove nepomenik. 

Da su nam patrijarh i vladike nekim čudom hrišćani, pozvali bi vernike da se pomole zajedno sa psalmopevcem Davidom. Recimo, rečima iz psalma 140-og:

Izbavi me, Gospode, od čoveka zlog, sačuvaj me od nasilnika,
Koji pomišljaju zlo u srcu i svaki dan podižu rat;
Oštre jezik svoj kao zmija, jed je aspidin u ustima njihovim.
Sačuvaj me, Bože, od ruku bezbožničkih, od nasilnika sahrani me, koji misle da potkinu noge moje.
Oholi mi namestiše zamke i prugla, metnuše mi mrežu na put, pređu razapeše mi.
Rekoh Gospodu: Ti si Bog moj, usliši, Gospode, glas moljenja mog.
Gospode, Gospode, krepki Spasitelju moj, zakloni glavu moju u dan ratni!
Ne daj, Gospode, bezbožniku šta želi, ne daj mu da dokuči šta je naumio, da se ne uznose.
Otrov onih što su oko mene, pogibao usta njihovih neka se obrati na njih.
Neka padne na njih živo ugljevlje; neka ih On baci u oganj, u propasti, da ne ustanu.
Čovek jezičan neće se utvrditi na zemlji, nepravednoga će zloća uvaliti u pogibao.
Znam da će Gospod pokazati pravdu nevoljnome i pravicu ubogima.
Da! Pravedni će slaviti ime Tvoje, pravi će ostati pred licem Tvojim.