Uhvatite Kostnera!

Piše: Svetlana Slapšak

Film Tri dana za ubistvo, dobra kriminalna komedija za koju je scenario napisao Lik Beson, izašao je 2014: krvavo i šašavo, prava screwball komedija sa Kevinom Kostnerom. Iste godine izašao je i Novembarski čovek sa Pirsom Brosnanom, špijunski triler srednje žalosti. U prvome Kostner pokušava da ubije teškog kriminalca u hotelu Jugoslavija i tom prilikom gornji deo zgrade eksplodira, a u drugom Brosnan i junakinja traže se na imaginarnoj beogradskoj železničkoj stanici, lepo uređenoj, sa sve dostupnim kompjuterima. Deset godina docnije, fantastičnija varijanta se ostvarila, realnija još dugo nema šanse. Spontana i namerna rušenja postala su svakodnevica Srbije, ubijanje građana zgradama koje se ruše i građenje zgrada bez građana. Trampov zet će srušiti ostatke Generalštaba – nadamo se bez ljudskih žrtava – i sagraditi prazne stanove i luksuzni hotel… Dođi, Kostnere, pa ga sruši!

Uzalud je govoriti o hotelu Jugoslavija, šta je značio dok je bio nov, u šta se pretvorio za vreme rata, čega se sećamo i šta bismo hteli da zaboravimo. Sećam se ponekog mirnog ručka napolju sa rečne strane, nekog kongresa i gostovanja tršćanskog restorana Il Nastro blu, koji je u hotelu Jugoslavija izgledao neuporedivo luksuznije nego na svojoj originalnoj lokaciji. Ne više od toga, sem što su moji, kad su se penzionisali, stanovali preko puta Jugoslavije. Hotel je predstavljao realnost koja je bila dostupna, ni više ni manje od toga. Uništavanje jugoslovenskog brutalizma izvedeno je uglavnom ranije u svom eponimskom prostoru. Jedan od najbednijih primera je područje Sutjeske i Tjentišta. Neki spomenički prostori očuvani su, neki su zastrašujuća sramota, kao mostarsko partizansko groblje. Kad je reč o hotelu, osećanja su sasvim drugačija, mešana, neideologizovana, neopterećena ni poštovanjem ni novom mržnjom. Rušenje hotela je čupanje iz žive svakodnevice, otmica pogleda na koji smo navikli, zlobno gaženje korneta sa sladoledom, upravo oduzetog detetu.

Ima još jedna stvar, koja raste kad se šetate po Beogradu i mnogim drugim gradovima – raste bes i otpor: čelnici gradova u Srbiji sistematski rade na uništavanju gradova i urbanosti u Srbiji. Neki više, neki manje, neki se i opiru, ali sabirni (vala i saborni) rezultat je da više nema istorijskih kuća, recimo Vinaverove, da se uništavaju sve zgrade koje su znakovi (pored puta), za koje je vezano sećanje još živog kolektiva, sve što objašnjava šta je bio jugoslovenski socijalizam, da se u korenu i cvetu uništava svaki novi prostor koji oživljava ruševine – dakle, da se preventivno uništavaju i svi prostorni znaci novog života kolektiva. Savamala ostaje nezaboravni primer, prva rezerva besa koji se otada sve više povećava. Nema nikakve sumnje da je to smišljen državni projekt. Gradovi su opasni, puni baba koje jedva čekaju da lupaju u lonce sa balkona i koje zaverenički šapuću po pijacama, omladine koja bi da šutira kante pre nego što šutne celu zemlju i ode u gurbet, starih revolucionara kojima se zasvetle oči ispod sedih obrva kad neko napadne univerzalnog predsednika, naizgled finih dama koje prostački psuju policajce, i uopšte legla svake opasnosti po vlast. Gradonačelnici sa bundevastim glavama tu su da prvi opaze, prijave, optuže, prebiju, pohapse, pa bogme i ubiju ako treba: žbiri posebne vrste, tužibabe celokupnog stanovništva, dresirani da nanjuše urbanost i na nju instantno reaguju. A Jadar je pokazao da zapravo isto osećaju i prema seljacima…

Hotel Jugoslavija žrtva je tog sloja vlasti, prenosnika ključnih zamisli o vladanju u sistemu koji sam nazvala kapilarnom ohlokratijom. Hotel Jugoslavija nije bio hotel Pera u Istambulu, ali sad bi mogao postati nešto slično: hotel-fantom („It’s Johny!!!“), mit, prenos sećanja, opomena da je prošlost ponekad gadno osvetoljubiva – ako postoji neko ko je podstiče. Sudbina budućeg hotelsko-stambeno-poslovnog kompleksa ne mora biti svetla, a bogme ne mora ni biti ostvarena. Poziv Kostneru ostaje otvoren.