Novi Sad ili Nikad

Piše: Boris Dežulović

Ne, sad bez zajebancije: zašto Glavna železnička stanica u Novom Sadu ne bi bila veličanstveni neki stambeno-poslovno-hotelski kompleks? Zašto neko od osvedočenih prijatelja predsednika Aleksandra Vučića ne bi na mestu tog ruševnog rugla sagradio, nemam pojma, velelepni hotel sa dva džinovska tornja i pet zvezdica, koji bi unapredio Novi Sad na njegovom putu u svetlu budućnost?

Dobro, u redu, znam da zvuči svetogrdno, još se nije ni slegla prašina na mestu gde se pre samo dvadeset pet dana, onog strašnog petka u podne, urušila teška betonska nadstrešnica, još nisu sakriveni svi dokazi, ni ukopane sve žrtve, još ne znamo ni koliko ih uopšte ima – petnaesta je podlegla tek pre neki dan – ali pogled u svetlu budućnost ne sme da nam bude zamućen suzama. To je, uostalom, razlika između vizionara i improvizionara: improvizionari žive od danas do sutra u podne, a vizionari vide mnogo dalje, oni ne gledaju u budućnost od dvadeset pet dana, nego u onu svetlu, od dvadeset pet godina. Jer Srbija nema vremena, srpska istorija nema četvrt veka, za tih dvadeset pet godina, znate i sami, ko živ, ko mrtav, ko teško povređen.

Vizionari, recimo, znaju da je ključni problem kod rekonstrukcije železničke stanice bio status šezdeset godina stare zgrade arhitekte Imre Fargaša, koja je kao nepokretno kulturno dobro bila pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Zbog toga danas nije opterećena samo simbolički, nego i statički: zaštićena nadstrešnica u Fargaševu je projektu funkcionisala, naime, i kao protivteg za smelu krovnu konstrukciju, pa je sada i krov kritično nestabilan.

Nije stoga pitanje hoće li i kako uopšte ljudi sutra da ulaze u zgradu koja je u stvari masovna grobnica, nego je pitanje hoće li i kako uopšte iz te zgrade da izađu, svesni da bi i sami mogli da ostanu u toj grobnici, pod ruševinama teške armiranobetonske krovne konstrukcije. A od sopstvene vizije vizionarima je preča samo bezbednost radnih ljudi i građana.

Obrišimo stoga suze i pogledajmo oštra oka u onu svetlu budućnost, pa je jednostavno preskočimo, srušimo taj „spomenik kulture“ i odmah podignimo lepi, luksuzni hotel. Jer šta? Ionako će predsednik države koliko prekosutra da optuži nekoga za petnaest mrtvih, ionako taj neko nikad zbog toga neće da odgovara, ionako će taj ruševni spomenik socijalističke kulture onda kao ruglo usred grada da stoji celih dvadeset pet godina, ionako će onda Vlada da mu ukine status kulturnog dobra, i ionako će naposletku 2049. godine Aleksandar Vučić – o da, Vučić, ko drugi? – celi kompleks za džabe da ustupi nekom svom prijatelju i kontroverznom biznismenu, da tamo onda sagradi stambeno-poslovni kompleks ili, još bolje, velelepni hotel sa dva džinovska tornja i pet zvezdica.

Kako znam?

Eh, kako znam. Duga priča. Mnogo duga priča.

„Ko bi danas odlučio da napadne Srbiju, morao bi da plati mnogo veću cenu nego 1999. godine“, rekao je u intervjuu za TV Prvu pre godinu dana predsednik Srbije, aludirajući na bombardovanje NATO alijanse predvođene Sjedinjenim Državama. Koliku bi to, međutim, „mnogo veću cenu“ taj neko morao da plati? Odgovor smo dobili ovoga marta, uoči dvadeset pete godišnjice NATO-ovog bombardovanja, kad je Vučićev ministar građevinarstva Goran Vesić sa kompanijom Džareda Kušnera, zeta bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, potpisao Memorandum o revitalizaciji lokacije bombardovanog Generalštaba: Kušner je sledećeg dana obavestio Tviter kako je „uzbuđen da podeli sa javnošću rani dizajn za projekt u centru Beograda“, a Njujork Tajms objavio da će Kušnerova kompanija Afiniti Global Divelopment na mestu Generalštaba u Ulici kneza Miloša graditi velelepni stambeno-poslovni kompleks sa luksuznim hotelom, za što je parcelu u centru grada od srpske vlade dobio na devedeset devet godina, i to – džabe.

Odnosno, shvatili ste, za „mnogo veću cenu nego 1999. godine“.

„Delimično sam upoznat sa projektom, oduševljen sam i srećan što će se rešiti taj problem u centru Beograda“, izjavio je onda predsednik Vučić četiri dana kasnije, dodavši da je u projektu, dabome, „predviđena i neka vrsta muzeja žrtava“, jer „nećemo da krijemo šta se sve dešavalo“.

Šta se to, međutim, „dešavalo“, pitate se verovatno i vi i gospodin Kušner. „Devetnaest najmoćnijih i najjačih država sveta napalo je Srbiju bez ikakvog prava, i prvi put bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Sedamdeset osam dana su nam uništavali zemlju. Ubijali decu. Komadali teritoriju. Ipak, uprkos svemu, Srbija živi. Probuđena. Snažnija. Hrabrija. Prkosna. I više od svega, slobodna. Živela Srbija!“ napisao je predsednik Vučić na Instagramu nedelju dana nakon potpisivanja memoranduma sa zetom američkog predsednika, na dvadeset petu godišnjicu istog onog američkog bombardovanja u kojemu je pod ruševinama istog onog Generalštaba ostalo, nezgodno je možda prisetiti se, troje davno mrtvih i zaboravljenih Beograđana.

Sve je posle išlo lako i brzo. Već početkom maja, tačno na dvadeset petu godišnjicu bombardovanja Generalštaba, ministar Vesić je sa Trampovim zetom potpisao Ugovor o revitalizaciji kompleksa Generalštaba. Onda je 9. juna, tačno na dvadeset petu godišnjicu Kumanovskog sporazuma i završetka američkog bombardovanja Srbije, direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Dubravka Đukanović podnela ostavku, nakon čega se Kušner u Beogradu sastao sa Vučićem i objavio na Instagramu kako će „ovaj projekat unaprediti Beograd na njegovom putu u svetlu budućnost“.

Konačno, pre neki dan, Vlada Republike Srbije donela je odluku da se kompleks Generalštaba briše iz registra nepokretnih kulturnih dobara, i tako je uklonjena i poslednja formalna prepreka da američki investitor, zet predsednika SAD-a i osvedočenog prijatelja Srbije i Aleksandra Vučića, i sam osvedočeni prijatelj Srbije i Aleksandra Vučića, na mestu obraslih ruševina u centru Beograda sagradi onaj velelepni superluksuzni hotel sa dva džinovska tornja i pet zvezdica.

Razumete sad? Pet hiljada slova, hiljadu reči, stotinu pedeset redaka, cele tri šlajfne teksta trebalo je da bismo na kraju svejedno opet došli tamo gde smo bili u prvoj rečenici, pre četvrt veka, kada sam na vaše opšte zgražanje predložio da preskočimo tih dvadeset pet uzaludnih godina, i da neki osvedočeni prijatelj Aleksandra Vučića na mestu Železničke stanice u Novom Sadu odmah sagradi hotel.

Zamislite, uostalom, da je odmah, dvadeset pet dana posle američkog bombardovanja Generalštaba, mladi ministar informisanja Aleksandar Vučić na konferenciji za novinare obavestio javnost da je Slobodan Milošević upravo s američkim partnerima potpisao Kumanovski sporazum, uklonivši tako i poslednju prepreku da zet američkog predsednika na mestu ruševine u Ulici kneza Miloša podigne veličanstveni hotel sa dva tornja, sve objašnjavajući narodu da Srbija nema vremena i istorije da čeka dvadeset pet godina.

Popizdela bi, dabome, cela ona, kako beše, „probuđena, snažnija, hrabrija, prkosna i slobodna Srbija“: još se mrtvi pod ruševinama Generalštaba nisu ohladili, a vlasti već parcelu poklanjaju Amerikancima, istim onima koji su ga bombardovali i srušili! Nadigla bi se na predsednika i mladog ministra kuka i motika, gorela bi Skupština, Milošević bi završio u zatvoru, Vučić u opoziciji, i ruševine Generalštaba bi takve, zarasle u korov, ostale tu punih dvadeset pet godina, pre nego što bi na kraju ove priče zet američkog predsednika svejedno tu izgradio veličanstveni hotel sa dva tornja, samo ovaj put po „mnogo većoj ceni nego 1999.“, dakle džabe.

Srbija, kako smo naučili iz ove istorijske lekcije, nema toliko vremena, srpska istorija nema dvadeset pet godina. Zato ponavljam: zašto ono prazno i ruševno ruglo od novosadske Železničke stanice ta „probuđena, snažnija, hrabrija, prkosna i slobodna Srbija“ ne bi odmah poklonila nekom od osvedočenih prijatelja predsednika Aleksandra Vučića – upravo onih, jasno, odgovornih za njeno urušavanje – da na tom mestu podigne velelepni hotel sa dva džinovska tornja i pet zvezdica? Koji bi, kako sam ja to zamislio, unapredio Novi Sad na njegovom putu u tako ispražnjenu i oslobođenu svetlu budućnost.

Jedini uslov bila bi, dabome, „neka vrsta muzeja žrtava“, jer – shvatili ste do sad – „nećemo da krijemo šta se sve dešavalo“.