Piše: Tomislav Marković
U petak su širom zemlje održana okupljanja sa zajedničkom porukom “Zastani, Srbijo”. U Beogradu, Novom Sadu, Čačku, Mladenovcu, Kikindi, Nišu, Smederevu i mnogim drugim gradovima ljudi su stajali 15 minuta u tišini, na kiši, kako bi odali poštu za 15 ubijenih u rušenju nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici. Komemorativni skupovi su svuda započeti u istom trenutku, u 11:52, jer su se u tom trenutku 1. novembra tone betona, čelika i stakla obrušile na ljude koji su čekali prevoz. Neki od tih skupova održani su na prometnim mestima, na raskrsnicama, sa propratnom blokadom saobraćaja na frtalj sata.
Na više mesta u Beogradu došlo je do incidenata, jer mnogo nisu imali razumevanja za potrebu nekih građana da zastanu na kratko, da provedu 15 minuta u tišini, odaju poštu žrtvama, solidarišu se sa njihovim porodicama i zatraže pravdu za mrtve. Kao po komandi, na brojnim mestima blokade pojavili su se vozači i građani koji su baš u tom trenutku imali tako hitna i neodložna posla koja ne mogu da čekaju četvrt časa. Besni žurljivci napali su građane koji su mirno stajali, u tišini, pale su teške reči, došlo je i do guranja, koškanja, pa čak i do fizičkih obračuna.
Partijski batinaši
Neidentifikovani muškarci i žene, naizgled obični prolaznici, žalili su se na neviđeni, skandalozni čin zaustavljanja saobraćaja. Neki su vikali kako žure u vrtić da pokupe decu, drugi su krenuli u bolnicu, trećima se žurilo na poslovni sastanak, razgovor za posao, hitali su da daju tetki lek, da uplate tiket u kladionicu, da odu na partijski sastanak...
Sve hitan slučaj do hitnog slučaja. Nedostajala je samo Crvenkapa koja je s korpom hrane krenula da poseti bolesnu baku. Iznervirani blokadom saobraćaja, vozači su izlazili iz automobila, otimali građanima kišobrane, psovali ih, vređali, a na više mesta i fizički nasrnuli na ljude koji odaju poštu poginulima, pa je došlo do tučnjave.
Svi incidenti su snimljeni mobilnim telefonima, snimci su okačeni na društvene mreže, a onda se brzo pokazalo da ovi žurljivci nisu nikakvi slučajni prolaznici, već listom članovi i funkcioneri Srpske napredne stranke. Među uličnim batinašima našli su se razni partijski koordinatori, odbornici u gradskim skupštinama, zaposlenici javnih preduzeća i drugih državnih firmi, funkcioneri sportskih saveza, uhljebi svih vrsta, pa čak i dvojica predsednika beogradskih opštine. U ulozi besnih građana sklonih da upotrebe fizičku silu našli su se predsednik opštine Čukarica Nikola Aritonović i predsednik opštine Rakovica Miloš Simić.
Zabranjeno žaliti za poginulima
Aleksandar Vučić poslao je svoje batinaše da prekinu komemorativne skupove, jer je u Srbiji zabranjeno žaliti ljude koje je pobila država nemarom, pohlepom, korupcijom, neznanjem, nebrigom i bahatošću. Ne čudi što je naprednjačka bulumenta došla na ovakvu suludu ideju, bilo bi čudno kad bi ti neljudi učinili nešto normalno i ljudsko. Jedino je malo bizarno što su šefovi poslali partijske funkcionere, uposlenike javnih ustanova i predsednike opština da nasrću na mirne građane.
Šta bi sa huliganima, navijačima i ostalim nasilnicima zakrabuljenim u kapuljače? Imali su slobodan dan? Čemu služi partijski podmladak? Šta je sa onim omladincima koji lepe plakate i dele flajere? Zašto se uličnih poslova ne prihvate neke naprednjačke junoše u punoj snazi, zašto sredovečni, naizgled ozbiljni ljudi na odgovornim funkcijama moraju po kiši i nevremenu da mlate građane i psuju im sve po spisku? Šta se desilo sa partijskom hijerarhijom?
Dobro, nije baš pametno slati profesionalce da usred bela dana mlate ljude. Da su se huligani u svojim tradicionalnim odorama pojavili na beogradskim ulicama, bilo bi očigledno o čemu se radi. Bilo je neophodno angažovati radnu snagu koja bar izdaleka podseća na obične građane, komšije, kolege s posla, dalje rođake.
Pa ipak deluje malo čudno kad opštinski ili partijski funkcioner dođe ujutro na posao, sedi u toploj kancelariji par sati, bavi se važnim poslovima, a potom sedne u automobil, odveze se do Brankovog mosta, Fakulteta dramskih umetnosti ili Radio-televizije Srbije i nasrne na okupljene građane. Takvi prizori bili bi bizarni u bilo kom evropskom gradu, jedino su u Srbiji normalna pojava.
Stecište bašibozuka
Razjasnica ove naizgled čudne zagonetke je jednostavna. Funkcioneri Srpske napredne stranke, predsednici opština, gradski odbornici, koordinatori, uposlenici javnih preduzeća – nemaju nikakve kvalifikacije za poslove koje obavljaju. Nisu se oni na stranačkoj lestvici uspeli zbog svojih sposobnosti, znanja i talenata, niti su zaposleni u javnim ustanovama zbog toga što se razumeju u posao, niti su postali opštinski funkcioneri zato što to zaslužuju.
SNS skuplja najgore primerke ljudskog roda, ambiciozne i pohlepne nesposobnjakoviće, neobrazovane i neuke, ali spremne na sve zarad lične koristi. Takav model kadriranja ostao im je u amanet od organizacije iz koje su se ispilili – Srpske radikalne stranke, i ona je bila stecište svakojakog bašibozuka. Zato su pogrešne vesti koje kažu kako su predsednici opština i ostali naprednjački kadrovi glumili batinaše. Istina je dijametralno suprotna. Naprednjački batinaši glume predsednike opština, partijske i opštinske funkcionere, nameštenike državnih firmi i slične izmišljene likove.
Da im nije partije, nikada se niko od te tevabije ne bi dokopao nikakvog uglednog položaja. I oni to vrlo dobro znaju, svesni su da su dobili ono što ne zaslužuju, da su nekom pametnom, vrednom i kvalifikovanom oteli radno mesto. Sama činjenica da neki predsednik opštine, odbornik ili činovnik komunalnog preduzeća savršeno mirno izlaze na ulicu i ponašaju se kao kriminalci – dovoljno govori o kakvim je personama reč. Oni su od partije i dobili ta radna mesta, jer su po osnovnoj vokaciji siledžije, grubijani, bezakonici, osobe koje krasi kriminalna svest. Da im nije partije, morali bi da se bave tradicionalnim kriminalnim delatnostima, jer ni za kakav pošten posao nisu sposobni.
Režiranje sukoba
Nije ovo ni prvi put da se naprednjaci očituju kao huligani. Kada je u novembru 2021. godine organizovan protestni skup u Šapcu, na mirne demonstrante su nasrnuli razni sumnjivi tipovi bagerom, palicama i čekićem. Među napadačima su bili i pravi kriminalci, od ranije poznati organima gonjenja, ali i funkcioneri iz Srpske napredne stranke. Kao batinaši su angažovani, između ostalih, pomoćnik gradonačelnika Šapca Vladimir Mićić, kao i bivši poslanik Aleksandar Peranović. Takva je to partija, ko je veštiji u udaranju čekićem u glavu, gaženju demonstranata bagerom i mlaćenju građana drvenom močugom – taj će se visočije uspeti na partijskoj i režimskoj hijerarhiji.
Jasno je i zašto su Vučić i kompanija napravili čitavu akciju. Namera im je bila da građane koji učestvuju u komemorativnim skupovima prikažu kao nasilnike koji sprečavaju obične građane da odu na posao, da pokupe decu iz vrtića ili škole, da obiđu bolesne roditelje. Tako su ih režimske medijske trovačnice i prikazale, po komandi vrhovnog trovača sa Andrićevog venca. Predsednik Vučić i premijer Miloš Vučević otišli su i korak dalje. Vučić je tobože zabrinuto mrmorio kako neki neodgovorni političari žele građanski rat u Srbiji, ali im je to uzalud, jer neće imati koga da napadaju, naprednjacima nije do rata nego do rada.
Premijer je briljirao i nadmašio čak i poslovično suludog gazdu. Premijer je zborio kako je krajnji cilj protesta izazivanje bratoubilačkog rata, i to - „protesta protiv života“. Dakle, oni koji su pobili ljude u Novom Sadu su pristalice života, a oni koji žale za poginulima su protiv života? Mogao bi premijer, za promenu, da smisli nešto osrednje glupo, ne mora baš svaki put kad otvori usta da nas počasti nekim kretenizmom teškog kalibra. Samo što je to za njega nemoguća misija, iz prostog razloga što se Vučević ne razlikuje od drugih naprednjačkih kadrova – i njemu bi bolje pristajala uloga uličnog nasilnika od premijerske.
Naprednjački šefovi su poslali svoje partijske kadrove da mlate ljude, a potom su napadnute optužili da žele građanski, bratoubilački rat. Zanimljiva taktika, neobično podseća na paljenje Rajhstaga ili na Hitlerovo optuživanje Poljske za otpočinjanje Drugog svetskog rata. Od naprednjaka ništa ne bi smelo da nas iznenadi, nema na šta nisu spremni samo da sačuvaju pokradeno bogatstvo, moć, vlast i privilegije. Devedesetih su zajedno sa socijalistima započeli četiri rata, danas su im sukobi sa susedima nedostupni, pa im je ostalo jedino da zavojšte protiv sopstvenih građana.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR