Skidanje ljage sa oklevetanih

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Odvikli smo se od dekadentnog običaja da sudovi rade svoj posao, pa nam svaka poštena presuda dođe kao melem na ranu, potvrda da ipak ima pravde, te da ne možete baš svakog ubediti da ništa nije tako crno kao bela boja. Ili da su antifašisti i borci za ljudska prava, kritički nastrojene novinarke – ekstremni desničari, a ateistkinje koje kritikuju SPC – verske ekstremistkinje.

Pred Osnovnim sudom u Sarajevu okončan je prvi proces zbog klevetanja i targetiranja crnogorskih novinarki, građanskih aktivista i boraca za demokratiju. BIRN i direktor ove organizacije Denis Džidić proglašeni su krivim za klevetugrađanskog aktiviste Nebojše Mrvaljevića, a vodi se još sedam procesa po istoj pravnoj stvari, koji će se, po svemu sudeći, takođe završiti osuđujućim presudama. Sarajevski sud je počeo da skida ljagu sa časnih Crnogoraca i Crnogorki, potvrđujući da je sve ono što su pisali i govorili kritičari BIRN-ove nazovi mape desnog ekstremizma, uključujući i potpisnika ovih redova, očigledna istina.

Sudski utvrđena kleveta

U novembru 2022. na meti svojevrsnog lova na veštice našle su se dve tadašnje novinarke “Pobjede” Kaćuša Krsmanović i Tanja Pavićević, te građanski aktivisti i borci za ljudska prava Aleksandar Saša Zeković, Predrag Peđa Vušurović, Nebojša Mrvaljević, Draško Martinović, Tanja Knežević-Perišić, Maja Miličković i Tijana Lopičić. Oni su u aljkavom, dozlaboga glupom uratku novinarke “Vijesti” Jelene Jovanović označeni kao ekstremni desničari, verski fanatici, nacionalisti.

U presudi Osnovnog suda u Sarajevu od tih optužbi - koje su svakom razumnom od početka izgledale kao čista budalaština, koještarija, besmislica, nebuloza, apsurd, nesuvislost, idiotarija, gluparija, nonsens, bezvezarija, bezumnost, kretenarija, idiotluk, baljezgarija, brbljarija, bedastoća i podla izmišljotina – nije ostao kamen na kamenu.

Sud je utvrdio da tuženi nisu izneli nijedan relevantan dokaz, “što je sasvim i razumljivo, jer dokaza da je tužitelj pripadnik ekstremističke grupe i nema”. Dakle, autori takozvanog istraživanja su bez ikakvih dokaza časnim ljudima prilepili etikete desničarskog ekstremizma. “Navode tuženih da navedene podatke, a vezane za tužitelja nijesu objavili namjerno ili bez krajnje nepažnje, smatra paušalnim i neosnovanim ponovo ističući da ni na te okolnosti tuženi nijesu izveli niti jedan dokaz”, piše u presudi.

U presudi još piše: “Da se očito radilo o podacima koji nijesu tačni i nijesu zasnnovani na bilo kakvom istraživačkom radu i metodologiji vidljivo je iz činjenice da su tuženi nakon reakcije javnosti u korigovanoj objavljenoj mapi brisali i izostavili sve podatke vezano za Crnu Goru, a za BiH prvobitno objavljene podatke korigovali na način da su iste redukovali za oko 75 posto prvobitno objavljenih podataka”.

Pored pomenutih procesa u Sarajevu, sudski sporovi se vode i u Podgorici, porotv Jelene Jovanović i nekadašnje urednice BIRN-ovog sajta Balkaninsight Dušice Tomović, koje su direktno odgovorne za pisanje i objavljivanje pomenutog klevetničkog izveštaja. Sud u Sarajevu jasno je dao smernicu i utvrdio okvir ukojem bi trebalo da se rešavaju i ovi sporovi.

Sud kao deo zavere

Čitava stvar je od početka svakom s pola mozga bila toliko besmislena, očigledno apsurdna, jezivo kretenska i uvredljiva za zdrav razum da to prosto boli. Mislim, kad neko optuži ateistkinje za verski ekstremizam, to u društvu koje ima sačuvane dve-tri moždane vijuge može da izazove samo salve smeha, surovo ruganje, te preporuku da nadležni organi provere poslovnu sposobnost autora takvih difamacija. To nigde ne bi trebalo da bude predmet ozbiljnih rasprava, polemike, razmene argumenata i sličnih aktivnosti. Međutim, u našim trulim društvima neophodno je neprestano, iznova i iznova, objašnjavati da je nebo plavo, a trava zelena, prođe nam život u izricanju truizama.

Mene sad zanimaju odgovori na sledeća pitanja. Da li je i presuda deo “napada, brutalne kampanje” protiv BIRN-a? Da li je i Osnovni sud u Sarajevu deo svetske zavere protiv časnih autora i urednika mape desnog ekstremizma? Da li su se možda i pravo, zakoni, pravda i slične zaludice na koje očigledno ne dajemo ni pet para – zaverili protiv ovih stručnjaka za prepoznavanje ekstremnih ideologija tamo gde ih nema? Da li bi i ova presuda mogla da se uvrsti u “huškačke reakcije” na mapu, o kojima su onomad, tobože ozbiljno, govorili predstavnici BIRN-a?

Prema njihovim kriterijumima, presuda svakako ne spada u “konstruktivne kritike”, da se poslužim terminom ondašnje regionalne direktorke BIRN-a Marija Ristić koja je ubrzo nakon objavljivanja sporne mape prešla u Amnesty International. Pretpostavljam da je i izrada dotične mape spadala u reference za dobijanje novog posla, šteta što sud u Sarajevu nije to uzeo kao olakšavajuću okolnost.

Budući da je ista osoba onomad tvrdila kako je ton mnogih protestnih pisama samo potvrdio ono što su oni napisali u mapi, “a to je da je diskurs u kojem mi danas postojimo, radimo kao novinari i generalno kao civilno društvo, vrlo polarizovan i ekstreman”, zanima me da li je i ton presude Osnovnog suda u Sarajevu sporan, ekstreman i polarizujući? Možda nije trebalo da budu tako direktni, ipak nije lepo nekog proglasiti za klevetnika samo zato što kleveće ljude. Moglo je to i mnogo finije, u rukavicama, po bon-tonu, onako komifo, što bi rekla Sterijina Fema. Zaista nije lepo nazivati pojave pravim imenom, to nije deo naše tradicije.

Govoriti o ovom slučaju drvenim, birokratskim, administrativnim jezikom (kojim, usput budi rečeno, ChatGPT već vlada suverenije od većine činovnika iz raznih sektora, pa bi uskoro mogli da postanu nepotrebni) – značilo bi izneveriti realnost. Jer se ne može o nečemu što je potpuno sumanuto govoriti kao da je razumno, to bi bio samo nastavak gaslightinga.

Da li je dozvoljeno kritikovati SPC?

Podsećao sam se ovih lepih izjava gledajući ponovo emisiju “Načisto sa Petrom Komnenićem” u kojoj su gostovali Srdan Kosović i Dušica Tomović, uz uključivanje u program Marije Ristić i drugih. Da, to su bili dani. Usput, tek sad sam primetio da je Tomović možda aludirala na mene u jednom delu emisije, rekavši: “Postoje nekakvi obrasci ponašanja, javnih izjava koje nekome liče na Pussy Riot, a nekome liče na targetiranje jedne vjerske zajednice ili druge vjerske zajednice po motivima koji su vrlo u ovim kategorijama ekstremizma”.

Pošto sam onomad pisao tekst pod naslovom “Ako su ‘Bogougodnice’ verski ekstremisti, šta li su tek ‘Pussy Riot’ i ‘Šarli Ebdo’?”, moguće je da sam ja meta ovog neuspelog pokušaja da se izrekne nešto suvislo. Pa da ponovimo, za kartografe sa jeftinijim ulaznicama: “Bogougodnice prosto ukazuju na udaljavanje SPC-a od hrišćanske prakse, na skretanje crkve u ekstremni nacionalizam, desničarenje, šovinizam i slične pojave. Kako bi onda trebalo okarakterisati Mirka Đorđevića koji je napisao čitave tomove kritičkih tekstova i eseja o zastranjenjima SPC-a, a pritom je bio pravoslavni hrišćanin? Da li bi to za istraživače BIRN-a bio verski ekstremizam? Šta li bi tek rekli kad bi pročitali poglavlje pod naslovom ‘Kulturno stanje duhovnih staleža’ iz studije ‘Srpska književnost u XVIII veku’ Jovana Skerlića? Taj Skerlić je bio težak verski ekstremista, samo se izvukao jer je umro na vreme”.

Kritika zastranjivanja crkvenog vrha nije targetiranje, a još manje ekstremizam, to je pravo zagarantovano Ustavom. Proglasiti kritiku crkve koju praktikuju ateistkinje - verskim ekstremizmom, to je glupost natprirodnih razmera, neverovatno je da je takva ludorija nekome uopšte pala na pamet. Po toj logici je i Marksova kritika religije – verski ekstremizam. Ne mogu se stvari isterati na čistac prljavim rukama i nečistom savešću. Načisto i nečisto ne znače isto, jedno slovo se razlikuje, pa samim tim i značenje. Uostalom, biće zanimljivo videti šta će sud imati da kaže na tu temu, bojim se da će i sudije braniti prava građana, a ne nepostojeće pravo crkvene hijerarhije na nedodirljivost i izuzetost od kritike.

Čekajući rasplet

Da je čitavo ovo zamešateljstvo objavljeno u “Informeru”, “Kuriru”, “Srpskom telegrafu”, “Večernjim novostima”, na RT – Balkanu, Sputnjiku, ili nekoj sličnoj platformi za trovanje javnosti i satiranje sivih ćelija – sve bi bilo na svom mestu. Međutim, BIRN nije bilo ko, već jedna od najozbiljnijih platformi za istraživačko novinarstvo na kojoj rade vrhunski autori. Teško je čak i pobrojati samo glavne afere vlasti koje su razotkrili novinari BIRN-a, vrednost njihovog poštenog, prilježnog, časnog rada nemoguće je preceniti.

Otuda čitav slučaj ostavlja utisak bizarnosti, pogotovo reakcije koje su usledile nakon što je pukla bruka. Umesto da lepo upute izvinjenje oklevetanim ljudima, da sprovedu istragu i utvrde kako je uopšte došlo do ovako bezumnog skandala, iz BIRN-a su uglavnom stizala prećutkivanja, muljanja, izgovori i ostali oprobani metodi izbegavanja odgovornosti. Sve to ne priliči ovakvoj medijskoj organizaciji i mnogo više liči na ponašanje pomenutih medijskih trovačnica. Na kraju, i sama presuda tako deluje – kao da je izrečena Draganu J. Vučićeviću i “Informeru”, a ne uglednoj kući.

Počelo je rasplitanje čitavog slučaja u sudskim procesima, tu će biti rasvetljen jedan deo afere, onaj površinski, izvođački. Međutim, bilo bi značajno da se stvar ispita do kraja, da se utvrde sve okolnosti i raščivija kako je došlo do ove sramote. Ne znam da li je za to nadležan sud, niti kako bi to išlo u pravnom smislu, ali nema ni potrebe da se oslanjamo na pravosuđe.

Pošto je BIRN ozbiljna kuća u kojoj rade brojni vrhunski istraživački novinari, eto im savršene teme za istraživanje. Neka lepo istraže kako je došlo do toga da na mapu desnog ekstremizma budu ucrtani ljudi koji su sve suprotno od te ideologije, ko stoji iza toga, ima li tu neke korupcije, da li se radi o trgovini uticajem, kako se uopšte takav grandiozni skandal dogodio. Pa neka nakon napornog rada svoju istraživačku priču objave na sajtu Balkaninsight. Publika željno iščekuje.