Ništa se ne menja, ništa ne teče

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Borba protiv režima Aleksandra Vučića počela je mnogo pre nego što je taj režim uspostavljen. Zvuči paradoksalno, ali samo na prvi pogled. Vučićev režim je samo još jedna modifikacije iste ideološke priče koja je u Srbiji dominantna otkad je Slobodan Milošević prigrabio svu vlast, dakle od Osme sednice, od septembra 1987. godine. Mnogi su stali na crtu krvožednom nacionalizmu koji je izazvao četiri rata, ostavljajući iza sebe pustoš, desetine hiljada leševa, srušene gradove i uništene živote.

Beogradski krug, Druga Srbija, brojni časni intelektualci borili su se decenijama protiv ovog zla, a oni koji su još među nama bore se i danas. Obaranje aktuelnog režima je tek prvi korak, potom bi morala da usledi kompletna demontaža ideoloških temelja na kojima smo sagradili ovu nakaradnu zgradurinu čiji nam se delove obrušavaju na glavu. Bez radikalnog zaokreta u odnosu na višedecenijsku politiku i ideologiju velikosrpskog nacionalizma nema nikakve šanse za istinsku promenu.

Ne vidim da su u javnosti pristna imena i ideje onih koji su stvarna alternativa dominantnom ideološkom i političkom sistemu. Ne pominju se Radomir Konstantinović, Bogdan Bogdanović, Latinka Perović, oni su izgleda i dalje izdajnici. Zato su ponovo na scenu nahrupili razni zagovornici istih pogubnih ideja koje su nas dovele u ćorsokak, i to više puta. Umesto da se okrenemo antinacionalistima, ponovo slušamo nekakve suvereniste koji odbijaju bilo kakvo usaglašavanje sa politikom Evropske unije, razne putinofile, nedavače Kosova i slične ljude za koje nije baš jasno ni zašto su protiv Vučića. Valjda im nije dovoljno odan nacionalističkoj ideji, oni bi sve to brže, jače i bolje.

Umesto da se najzad prenemo iz noćne more i napravimo otklon od uzroka propasti, mi smo ponovo prinuđeni da na nezavisnim medijima slušamo Mila Lompara, ili da čitamo po društvenim mrežama kako je on idealan kandidat za predsednika Srbije. Razne lompare smo već probali, pa smo završili tu gde smo, dok za konstantinoviće ne marimo, pa nam je posle đavo kriv što svaki čas završimo u autokratiji. Možda je sad pravo vreme da se podsetimo kako je Lompar pisao o Konstantinoviću u knjizi “Duh samoporicanja” koja je do sad izašla u 13 izdanja.

U odeljku “Duha samoporicanja” posvećenom Konstantinoviću bitka se vodi oko pojma otvorenosti. Lompar navodi da je Konstantinović u “Filosofiji palanke” podrobno opisao raznolike primere zatvorenosti karakteristične za duh palanke, ali zato ima ozbiljne zamerke na pojam otvorenosti koji mu deluje manjkavo i nedovoljno jasno omeđeno. Nakon čitavog niza kritičkih opaski, Lompar dolazi do zaključka da je reč o lažnoj otvorenosti, da je to zapravo “zatvorena otvorenost” koja se javlja iz strogog centra duha samoporicanja, te presudno oblikuje ideološki sistem sekularnog sveštenstva. Na nejasnost i neodređenost pojma otvorenosti u “Filosofiji palanke” ćemo se još vratiti, ali da prvo pogledamo šta je ključna manjkavost tog pojma.

Šta se vidi sa srpskog stanovišta

“Palanka je apsolutna zatvorenost”, tako tumači Lompar Konstantinovića, nalazeći ovu konstataciju na osmoj stranici “Filosofije palanke”. Nasuprot tome stoji “svet, koji je potpuna otvorenost”. Ovde počinje Lomparova komičarska tačka i traje li traje. Jer palanka nije apsolutna zatvorenost, duh palanke teži apsolutnoj zatvorenosti, ali je njegova nesreća upravo u tome što se taj ideal ne može otelotvoriti, zato duh palanke nema svoj svet, niti ga može imati. S druge strane, nema apsolutno otvorenog sveta, to je fantazam koji postoji samo u duhu palanke. Na toj osmoj stranici, u izdanju koje navodi Lompar, Konstantinović piše: “Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti, samo on poznaje ovaj apsolutno-otvoreni svet”. Koga briga šta zaista piše u knjizi koju tumačimo, važno je šta se vidi sa srpskog stanovišta.

Lompar ljuto zamera Konstantinoviću što je “ideju otvorenosti shvatao mimo njene religijske utemeljenosti”, što je kritikovao “nacionalnim sadržajima ispunjeno mesto mrtvog Boga”, ali tim lažnim idolima nije suprotstavio istinskog Boga. Ključni problem “Filosofije palanke” jeste što “ne pretpostavlja nikakvog Boga - ni mističkog, ni ličnog, ni ponornog - pa njena kritika proističe iz ove radikalno sekularističke perspektive, iz neupitne čovekove zatvorenosti za Boga”. Nema istinske otvorenosti bez otvorenosti za Boga, zato je otvorenost koju zagovara “Filosofija palanke” lažna, redukovana, jedna “zatvorena otvorenost”.

Za razliku od njegove svetosti patrijarha sekularnog sveštenstva koji za Boga ne zna niti hoće da zna, reklo bi se da je Lompar u direktnoj komunikaciji sa “ličnim i ponornim Bogom”. Isterivač duha samoporicanja dobro zna ko je i šta je Bog, pa čak i ako nije dosegao najviši stupanj bogopoznanja, on unapred zna koga će na poslednjoj prečagi Jakovljeve lestvice zateći. Sigurnost sa kojom Lompar govori o Bogu, ličnom i ponornom, o mističkom i duhovnom iskustvu, o spiralnoj i stepenastoj mističkoj putanji – zaista je zadivljujuća, takvo pouzdanje u vlastite pojmove o sakralnom teško je pronaći i kod najvećih mistika i svetitelja.

Vlasnik ključeva nebeskih dveri

Nije to Lomparu nikakav problem, on je posednik istine, vlasnik ključeva nebeskih dveri (mada mu ni zemaljske Dveri nisu daleko od srca), ko zadobije srpsko stanovište zadobio je čitav svet, i zato može mirno da se prepusti analizi redukovanog pojma otvorenosti u “Filosofiji palanke”, potpuno lišenom bilo kakve mogućnosti iskustva svetog. Veli Lompar da je pojam otvorenosti “postao egzistencijalno vezan samo za čoveka, sa snažnim naglaskom na stvaranju subjekta, na čovekovom iskušavanju nezavršivosti istine, na njegovoj spremnosti za iskustvo bez-smisla, na neprestanom egzistencijalnom preobražavanju. Ako se subjekt stvara - potpunim usamljivanjem i tvoraštvom – ‘u sebi samom' i to ‘uvek linijom negacije onoga što jeste’, onda sav ulog pada na onu mogućnost subjekta koja treba da dovede do njegove suštinske afirmacije, odnosno do ‘uspostavljanja subjekta’”. Odatle neminovno sledi porazni zaključak: “U ovoj mogućnosti kojom se stiže do čovekove suštinske afirmacije nema nikakvog Boga: postoji samo subjekt”.

Uz malo više otvorenosti, pa makar i zatvorene, sa sitnim dodacima iz hrišćanskog katehizisa, mogle bi se ove reči protumačiti i malo drugačije. Hrišćanski subjekt se stvara kroz proces bogopoznanja i oboženja, u neprestanom egzistencijalnom preobražavanju. Da bi se pali čovek obožio, on mora uvek ići linijom negacije onoga što jeste, dakle negacijom i preobražajem svog palog stanja, da ne kažem samoporicanjem. Taj proces je nezavršiv, “Bog je postao čovek da bi čovek postao Bog”, piše Atanasije Veliki. Uspostavljanje hrišćanskog subjekta nema kraja, što je uslovljeno božanskom prirodom koja je beskrajna i ljudskom sposobnošću za oboženje koja dolazi iz sličnosti Boga i čoveka, jer je čovek stvoren po liku i podobiju Božjem.

“Tako, dakle, oboženje sprečava čoveka i tvar da se zatvore u sopstvene imanentnosti i pretpostavlja čovekovo otvaranje za beskrajne dimenzije Božije suštine", veli Jovan Brija u “Rečniku pravoslavne teologije”. Čovekovo iskušavanje nezavršivosti istine je sinonim za proces bogopoznanja. Potpuno usamljivanje i tvoraštvo su putevi koji vode do Boga, o čemu svedoče silna iskustva anahoreta, pustinjaka, otšelnika, ljudi opijenih Bogom, kako bi rekao Žak Lakarijer. Mnogima od njih nije strano iskustvo besmisla koje u religioznim okvirima ima pandan u iskustvu bogoostavljenosti. Za to iskustvo znao je i Hrist na krstu: “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?” O kome zapravo Lompar piše: o Konstantinoviću ili o nekom hrišćanskom teologu?

S gornjim navodima je u vezi i sledeća Lomparova opaska: “U nastojanju da otkloni svaku vezu između Boga i misli, Konstantinović stvara sliku: ‘beskrajna misao, u njenom nezavršivom treperenju’”. Ta slika se odnosi na poeziju Stanislava Vinavera koji takođe nije otkrio “ličnog i ponornog Boga”, ali svejedno – slika o beskrajnom tereperenju misli mogla bi mirne duše da se nađe u nekoj hrišćanskoj himni koja slavoslovi Boga i bogopoznanje. Lompar suprotstavlja Njegoša “Filosofiji palanke”: “Dok se u Filosofiji palanke iskustvo ponornosti vezuje samo za protivrečnost i nedokučivost egzistencije, dotle je radikalnost Njegoševe mističke situacije u tome što ponor može biti i sam Bog.”

Gde se to otkriva Bog izvan ljudske egzistencije? U okviru ljudskog se projavljuje Bog, čovek ga otkriva, bez čoveka ništa ne znamo o Bogu. Kako piše jerođakon Aleksandar Subotić, “dar Bogopoznanja, po sv. Grigoriju Bogoslovu, čoveka čini beočugom Boga i tvari, ‘nadzornikom vidljive prirode’ u službi tvari”. Prema hrišćanskoj teologiji, Bog je postao čovek, a ne skakavac, jasika, malahit ili molekul kiseonika. A ponajmanje srpsko stanovište. Iskustvo ponornosti otkriva se u ljudskoj egzistenciji, u nedokučivosti njenoj, da li se ponor imenuje kao Bog ili, recimo, kao Ungrund kod Jakoba Bemea, manje je bitno, jer je tu ionako reč o iskustvima teško uklopivim u jezičko pojmovlje.

Orijentacija u duhovnom prostoru

Lompar se ne zadovoljava protivrečnošću i nedokučivošću egzistencije, on bi da zabode prst u ranu, njemu je potrebna apsolutna izvesnost, a ne tamo neka otvorenost u kojoj pojma nemaš šta te čeka. Opasna je ta otvorenost, svašta iz nje može da iskoči, čak i neki Hrvat ili sekularni sveštenik. Ili, daleko bilo, neko hrvatsko, crnogorsko, bošnjačko, francusko, novozelandsko stanovište. Vratimo se na čvrsto tlo gde se zna šta je šta: ko je izdajnik, a ko patriota; ko stoji na srpskom stanovištu i ne mrda ni danju ni noću, stamen poput stolpnika, a ko se odao pogubnim tuđinskim uticajima koji dolaze iz neprijateljskog državnog okvira, sve u nameri da “srpske zemlje”na privremenom boravku u inostranstvu nikada ne budu ujedinjene sa maticom Srbijom.

Kako stoje stvari u zemunici srpskog stanovišta? Tu se sve zna, a kad je čovek dobre volje može da dopusti i jedan pozitivan vid samoporicanja: “U mističkom iskustvu je upravo reč o metafizičkom samoporicanju: očituje ga momenat kada poricanje sopstva - unutar sopstva - odvodi jednom iskustvu koje je nadlično i transcendentno. Ali - i to je odlučujuće - takvo samoporicanje, kao mističko, odvodi Bogu: to je lični, ponorni i mistički Bog”. Sto posto odvodi Bogu? Dakle, Bog mora da se objavi onome ko se podvrgao askezi, odrekao sebe, i odao se metafizičkom samoporicanju? Ako podvižnik učini sve što je u njegovoj moći, Bog nema drugog izbora nego da mu priušti jedno nadlično i transcendentno iskustvo? Božja blagodat je direktno uslovljena čovekovim postupcima? Bog, bar onaj junak koji se pod tim imenom pojavljuje u svetim hrišćanskim spisima, nije tako predvidljiv. Dovoljno je setiti se Pavlovog pada s konja na putu za Damask. Ili njegovih reči iz “Poslanice Rimljanima”: “Isaija se pak usuđuje i govori: ‘Nađoše me koji me nisu tražili, i javih se onima koji za mene nisu pitali’”.

Lompar se, kao što vidimo, savršeno orijentiše u duhovnom prostoru uz pomoć busole srpskog stanovišta, poznaje duhovnu geografiju kao svoj džep i tačno zna gde koji put vodi. Zato ne čudi što je u stanju da pouzdano razlikuje i razne vrste ništavila: “No, nije isto ono ništavilo u kojem se - u okviru negativne teologije - mistik (čovek, sopstvo) sreće sa iskustvom ličnog i ponornog Boga, poput znamenitih reči Majstera Ekharta o tome da je Bog - ništa, jer uživa bogatiju i puniju vrstu postojanja od onog koje nam je poznato, i ono ništavilo u kojem nema nikakvog iskustva susreta sa Bogom”.  

Ako zaroniš u ništavilo a tamo - na ničijoj zemlji, u tamnoj noći duše - ne sretneš Boga, uzalud si se otiskivao na put, a to se upravo dogodilo nesrećnom Konstantinoviću. Zato njegovo ništavilo nikada neće imati taj kvalitet Lomparovog ništavila koje, doduše, baš i ne liči na pravo ništavilo, jer naš metafizički putnik zna unapred da ga tamo, usred ničega, čeka Bog u zasedi. O čemu se Lompar verovatno obavestio iz turističkog vodiča za putnike koji žele da obiđu ništavilo sa svim njegovim znamenitostima i natprirodnim lepotama, te da se sretnu sa lokalnim stanovništvom. Usput budi rečeno, katehizis veli da Bog ne uživa “bogatiju i puniju vrstu postojanja od onog koje nam je poznato”, jer bi se u tom slučaju Bog i tvorevina razlikovali samo po stepenu savršenstva, a između njih zjapi ontološki jaz koji razdvaja stvoreno i nestvoreno. Bog je ništa zato što je svet nešto, a važi i obrnuto: ukoliko je svet ništa (jer je stvoren, nema ontološki temelj), onda je samo Bog nešto.

Sužanj zatvorene otvorenosti

Neprestano insistirajući na tezi da je otvorenost istinska samo kada podrazumeva otvorenost za religijsko iskustvo, Lompar dolazi do zaključka “da u želji za otvorenošću - koja je privilegovano stanovište Filosofije palanke - postoji neko zatvaranje koje je sprečava da dovede do krajnje otvorenosti: do religijske dimenzije otvorenosti i do ličnog i ponornog Boga”. Kakva je to otvorenost čiji je cilj unapred poznat? Kakvo je to mističko putovanje u kojem znaš gde ćeš stići, kao da si kupio kartu u jednom pravcu, na liniji čovek-Bog? To znači da je i samo putovanje iluzorno, zapravo se ne mrdaš s mesta. Nema garancija za susret s Bogom, nema pouzdanog recepta, on se otkriva kome hoće i ako hoće, nema načina da se Bog uhvati u klopku ili mrežu; nema izvesnosti na mističkom putu. A Lomparu je više od svega neophodna izvesnost. Otuda se religijska otvorenost koju zagovara u “Duhu samoporicanja” pretvara u – zatvorenu otvorenost. I po tome je ona tipičan izraz duha palanke.

O tome je pisao i Konstantinović u poglavlju “Ateizam kao načelo javnosti”: “Filosofija palanke je normativistička i normativna, nad-lična i ne-lična filosofija, i u tome smislu ona normativnost traži i stvara svuda, pretvarajući sve u stvar norme, zatvarajući svaku stvar u čvrste oblike normativnosti, pa i samu religiju. Ako determinizam filosofije palanke nužno mora da pređe i u teizam, u učenju o Bogu krvniku kao vrhovnome nad-ja (u koje nas, inače, kao samo nad-ja posvećuje duh palanke, roditeljsko-rodbinski duh preživljavanja u koji se utapa pojedinac), taj teizam ostaje, gotovo redovno, u sferi doslednog racionalizma koja operiše pojmovima a odbija svaki intuicionizam. Bog je, takođe, jedna norma, jedna vrednost duha palanke kao duha ovoga opšteg nad-ja; ma koliko se ovaj duh pozivao na boga kao na vrhovnu volju, dajući mu svako ‘prvenstvo’, on od boga stvara samo svoju funkciju time što ga zadržava u sferi racionalno-pojmovnoj”.

Spočitavajući Konstantinoviću zatvorenost za religijsku dimenziju, mašući zastavom “ličnog i ponornog Boga” s kojim je malopre pio nektar on the rocks u birtiji “Cocofli”, Lompar hini da nastupa sa stanovišta otvorenosti za iskustvo svetog. Mirnes Sokolović u tekstu „Samo su Srbi ljudi“ detektuje na desetine nerazrešivih protivurečnosti i logičkih kurcluša u „Duhu samoporicanja“, vrlo komičnih, a ovde nas zanima sledeća: „Kako razumjeti to da profesor Lompar, iako se nadahnuo religijskom otvorenošću koja zrači iz Njegoševa djela, svagda, sa istom upornošću, ostaje zatvoren prema idejama Marka Ristića ili Miroslava Krleže, nasrćući nimalo bogoljubivo na njihovo djelo, tako i toliko da mu, na primjer, smeta čak i štampanje Krležinih djela u Beogradu? Otkud to da on, imajući osjećaja za jednu ekumensku otvorenost, doista humano, nema razumijevanje i blagosti prema toj dvojici pisaca od kojih je jedan čak i srpski?“ S druge strane, Konstantinović, Beketov sledbenik optuživan za sklonost nihilističkoj avangardi, pokazivao je otvorenost i razumevanje za Lazu Lazarevića, Simu Matavulja, pa čak i Jovana Skerlića. Ko se ovde oglašava kao sužanj zatvorene otvorenosti?

Imperativ apsolutne izvesnosti

Religijska otvorenost kakvu nam nudi Lompar isuviše podseća na normativizam duha palanke. Bog je ovde dat isključivo u funkciji diskreditovanja Konstantinovića. Apsolutna izvesnost koju traži na religijskom polju, uporno ponavljajući šifru “lični i ponorni Bog”, kao da ga priziva a ovaj nikako da se javi, ista je ona koju Lompar traži i u svim drugim oblastima duha. Sa te pozicije upućuje Konstantinoviću primedbu za “vrednosno prenaglašavanje nadrealističke poetike”. Vrednosno prenaglašavanje? Postoji, dakle, neki uspostavljeni, neupitni, bogomdani kanon vrednosti koji se ne može niti sme preispitivati; nadrealizmu je već određena mera vrednosti i tu ne sme biti nikakvih pomeranja, a današnji tumač poezije ima da se povinuje jednom zasvagda utvrđenoj lestvici vrednosti i nipošto ne sme da se upušta u sumnjive poduhvate prevrednovanja i drugačijeg čitanja tradicije.

Sa iste pozicije, poznate i pod imenom srpsko stanovište, Lomparu smeta već pominjana nedovoljna određenost pojma otvorenost. Nabraja on razna određenja koja Konstantinović pripisuje otvorenosti - život, igra, polje razlika, iracionalna sloboda, stvaranje, potpuno usamljivanje bez koga nema tvoraštva, otvorenost za noćnu tajnu, promenljivost, svet bezbrojnih mogućnosti – ali sve mu je to malo, nekako maglovito, nejasno, neuhvatljivo. On bi, ako je ikako moguće, da odredi strogu definiciju otvorenosti, pa da odahne. Kad već tvorac vaseljene može lepo da se ukatanči u pojam (“lični i ponorni Bog”), zašto ne bi i ta profana otvorenost mogla da se smesti u svoju ćeliju, u ludačku košulju od reči, pa da prestane da se džilita. Odgovor na to pitanje je prilično jednostavan, daje ga Milorad Belančić u navedenoj knjizi: „Analizirajući različite upotrebe pojma otvorenosti u Filosofiji palanke, Lompar dolazi do sledećeg zaključka: ’oko tog pojma nastaje rojenje i komešanje različitih svojstava, koja su upravljena ka nedovoljno određenom žarištu’ (341). Ta primedba već na prvi pogled deluje apsurdno. Jer, kada bi pojam otvorenosti bio upravljen ka nekom dovoljno određenom žarištu, tu više i ne bismo imali otvorenost! Konstantinovićeva otvorenost ne cilja ni na kakvo žarište ili središte, na nekakvo usredištenje (centričnost), pa zato i jeste pojam u kojem se roje i komešaju raznorazna svojstva, mogućnosti, inovacije i drugosti“.

Otvorenost se ne može definisati i omeđiti, inače ne bi bila otvorenost; otvorenost je mogućnost, a ne ono već ostvareno i dovršeno. Konstantinovićeva otvorenost nije normativna, on nikome ne nameće sadržaj te otvorenosti. To bi i bilo besmisleno, jer onda ni o kakvoj otvorenosti ne bi moglo biti reči. Za Lompara otvorenost ima konačno ishodište u religijskoj dimenziji, u ličnom i ponornom Bogu. Njemu je unapred jasno kuda otvorenost vodi, pa ne mora nigde ni da kreće, a i što bi se negde mrdao kad je ionako pronašao srpsko stanovište, konačnu istinu, odgovor na sva pitanja. Pojam otvorenosti podrazumeva raznolike i nepredvidljive mogućnosti: religijska, mistička dimenzija jeste jedna od tih mogućnosti, ali takođe postoje i ateistička, agnostička, kao i njihove kombinacije, različite u svakom čoveku. Znamo šta otvorenost nije, ali ne znamo šta jeste, to mora svako za sebe da otkrije u sopstvenoj egzistenciji, na način jedinstven i neponovljiv. U otvorenosti ima raznoraznih svojstava, svega osim izvesnosti, i to je ono što je diskredituje u Lomparovim očima. Sva kasnija izvođenja u “Duhu samoporicanja”, zasnovana na negiranju religijske dimenzije pojma otvorenosti padaju u vodu, jer počivaju na trulom temelju.

Terminološki pokret obnove

Kroz Konstantinovićevu otvorenost moglo bi se i doći do religijskog iskustva, ali sa srpskog stanovišta se ne može stići nigde, jer je tu svako kretanje onemogućeno. Da parafraziram razgovor između Stavrogina i Šatova u “Zlim dusima” – da bi se skuvao zečji paprikaš potreban je zec, da bi se verovalo u Boga potreban je Bog. Lomparov zec je još u šumi, a tamo će i ostati, jer lovac nije ni krenuo u lov. A ne može da krene u lov, jer ga srpsko stanovište drži na kratkom lancu. Kako da se čovek uputi u šumu? Ko zna koliko će se tamo zadržati? Ko će da čuva srpski narod i srpsko stanovište dok se on bakće sa zečevima? Moglo bi se lako desiti da se lovac vrati iz pohoda i zatekne poharano srpstvo. Malopre su nam ukrali dubrovačku književnost, orobiše nam jezik, rasrbljuju na sve strane tragove srpske kulture – ako prorok srpskog stanovišta ne stoji postojano na mrtvoj straži mogli bismo lako ostati bez ičega. Zato nam Lompar nudi klin-čorbu, ubeđujući nas da se iz lonca puši najukusniji zečji paprikaš. Doduše, sve i da se Lompar uputi u šumu, pa da tamo naleti na gorući grm koji em ne sagoreva, em govori, od toga ne bi bilo nikakve koristi. Lompar bi od grma zatražio legitimaciju, pa ako u ličnim ispravama ne piše “lični i ponorni Bog”, nastavio bi potragu, ne saslušavši šta mu plamičci zbore. 

Izrazito kritički nastrojene tumače “Duha samoporicanja” - zatečene količinom krivotvorenja, komičnih nedoslednosti i logičkih nepogoda u tekstu - Lompar naziva “kolonijalnim apologetama” ili ih vodi kao kolektivno biće (“Sarajevske sveske”, “Peščanik”). Reklo bi se da se tu radi o nekom nesporazumu, jer knjiga dotičnim tumačima nije ni namenjena. “Duh samoporicanja” je ezoterijski spis rezervisan samo za posvećene – za one koji već stoje na srpskom stanovištu, samo nisu znali da se njihov svetonazor tako zove. Ova knjiga nema za cilj da tumači “Filosofiju palanke”, da osvetli neke aspekte Konstantinovićevog dela iz novog ugla ili da pruži realne uvide u kulturne, društvene i političke probleme današnjice.

“Duh samoporicanja” nastaje u sklopu terminološkog pokreta obnove. Potrebno je s vremena na vreme renovirati pojmovlje kojim se difamiraju ideološki protivnici. Strani plaćenici su izašli iz mode, domicilne ništarije niko više i ne pominje, evrounijati se nisu zapatili, ali zato su sada tu autošovinizam i duh samoporicanja, plus srpski svet kao eufemizam za Veliku Srbiju. Neophodno je neprestano održavati u životu “duh kumovanja koji se nikada ne umara”. Tako se održava “ne samo vlasnost duha palanke, već se održava i njen konkretni sistem vrednosti”. Kumovanje je potrebno i nadevaču imena, e da bi stvorio iluziju da postoji nekakvo kretanje u svetu koji teži večnom nepokretu. Juče - srpski nacionalni program, svi Srbi u jednoj državi, ujedinjenje srpskih zemalja, Velika Srbija, a danas – srpsko stanovište. Ništa se ne menja, ništa ne teče. I tako treba i da ostane neko vreme ili čitavu večnost. Ili bar dok ne prođe ova okupacija.