Parodija podrške

Za Antenu M piše: Tomislav Marković 

Masovni protesti u Srbiji traju već mesecima. Studentske blokade i akcije izazvale su lančanu reakciju, društvo se oslobađa iz okova letargije i straha, pa protestni skupovi bujaju na sve strane. U više od 150 mesta održan je neki vid protesta, uglavnom kao podrška studentskim zahtevima. Demonstracije se održavaju čak i u onim mestima gde ih nije bilo nikada, ili su poslednji put održane protiv režima Slobodana Miloševića.

Studente podržavaju univerzitetski profesori, prosvetni radnici, lekari, advokati, poljoprivrednici, naučni radnici, sudije, medijski uposlenici, novinari, glumci, javne ličnosti, naučni instituti, silne društvene grupe. Energija bunta se nezaustavljivo širi čitavom zemljom. Opštenarodni ustanak i konstantni pritisak počeli su da daju rezultate – posilni Aleksandra Vučića, premijer Miloš Vučević, podneo je ostavku, baš kao i Vučevićev posilni, gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić. Dobro, Vučić je žrtvovao dva piona da bi sebe zaštitio, to je jasno, ali važno je da je počeo da popušta pod pritiskom studentske i građanske pobune.

Podrška iz Apelacionog suda

Podrška studentima je u modi, pa se razne institucije oglašavaju tim povodom. Pažnju mi je privuklo pismo podrške studentima koje je potpisalo dvadeset dvoje sudija Apelacionog suda u Beogradu. Tu se veli kako potpisnici pisma “izražavaju potpunu podršku istaknutim zahtevima”, sudije smatraju “da su zahtevi studenata legitimni” i podržavaju “istrajnost da se ovi zahtevi ispune od strane nadležnih institucija i nosilaca individualnih funkcija, od kojih se traži da svoja ovlašćenja obavljaju u skladu sa odredbama Ustava Republike Srbije kao osnovnog i najvišeg pravnog akta države i Zakona, a u skladu sa načelom podele vlasti na kome je zasnovan naš pravni sistem”.

Naravno, sudije se ograđuju od zlonamernih interpretacija, pa vele da njihovo “pismo podrške nije ni na koji način politički motivisano, već je izraz potrebe za primenom prava, a što i jeste dužnost suda kao nosioca treće grane vlasti“. Baš lepo. Pohvalno. Svaka im je na mestu. Nema se tu šta dodati.

Apelacioni sud u Beogradu podržava studente. Apelacioni sud? Zvuči mi nekako poznato. Da nije to možda isti onaj Apelacioni sud koji je u februaru prošle godine doneo pravosnažnu oslobađajuću presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije radnicima Državne bezbednosti? Prethodno je Viši sud četvoricu optuženih proglasio krivim i osudio ih na ukupno sto godina robije, ali je Apelacioni sud to izbrisao, zaključivši da nema dokaza o postojanju organizovane kriminalne grupe, niti da je ubistvo naručeno iz vrha Miloševićeve vlasti, te da je praćenje Ćuruvije „uobičajena praksa”, a ne priprema za likvidaciju. Da, to je onaj isti sud što je navedenu presudu doneo zapravo u aprilu 2023, ali mu je trebalo 10 meseci da je objavi.

Presuda parodiji

No dobro, od članova sudskog veća koje je donelo ovu presudu samo jedan podržava studente, ostalih nema među potpisnicima pisma. Pažnju mi je privuklo drugo ime, kad sam ugledao potpis Vesne Sekulić, upalila mi se lampica u glavi. Vesna Sekulić – zvuči odnekud poznato. Nije mi trebalo dugo da se setim, pa to je ona sutkinja što je sudskom presudom zabranila parodiju kao književni žanr, dok je radila u Višem sudu u Beogradu. Pisao sam o tome na ovom mestu pre skoro sedam godina, ali nije zgoreg podsetiti se, ipak se radi o istorijskoj presudi.

Elem, Radmila Lazić napisala je “Očajni psalam”, Petar Luković je napisao parodiju na tu pesmu, što je u pesnikinji izazvalo duševnu bol, povredilo joj ugled i čast, pa je presavila tabak i oterala zlosrećnog parodičara na sud. A onda je Vesna Sekulić donela zaista antologijsku presudu, tako je vešto vodila slučaj i napisala presudu da je mrtva hladna ne samo osudila optuženog, već je zabranila pisanje parodija.

Luković je jednostavnim intervencijama napisao parodiju, prosto dodajući svoj komentar na svaki stih iz pesme, što je čak i grafički potcrtao, boldujući svoje dodatke:

"Živim u Očaj državi koja mi daje nacionalnu penziju 
U gradu Očaju gde primam nacionalnu penziju
Međ očajnim ljudima koji nemaju nacionalnu penziju 
Ja očajna jer nacionalna penzija kasni par sati 
Očajnog dragog grlim čekom nacionalne penzije...”

Parodija je zasnovana na jednostavnoj činjenici koja je vidljiva golim okom – na neskladu između sadržaja pesme i društvenog statusa pesnikinje koja je dobitnica nacionalne penzije. Istina je da je u našoj zemlji očajno stanje i da to traje predugo, ali je ipak malo komično kad o tome piše neko ko je privilegovani član društva. Takvih komičnih situacija kod nas ima tušta i tma, svaki čas neki akademik, univerzitetski profesor, dobitnik svih mogućih nagrada, osoba koja dobija silne lukrativne poslove – zavapi da je marginalizovana, ugrožena i da joj je najteže. Pored onolikih ljudi koji su na društvenom dnu, na granici siromaštva ili ispod nje, pored onolikih potlačenih, poniženih i eksploatisanih.

Nezakonit način korišćenja književne građe

Stvar je jasna kao dan, ali je sutkinja od toga napravila urnebesni galimatijas, remek-delo pravosudne bizarnosti. U presudi stoji da je tuženi "izneo javnosti informacije iz privatnog života tužilje". To nije tačno, nacionalna penzija nije privatna stvar, nego javna, kao i svaka druga budžetska dotacija. Sekulić je bila široke ruke, pa je napisala kako je "u konkretnom slučaju njeno iznošenje dopušteno s obzirom da postoji opravdan interes javnosti da bude informisana o licima koja su dobitnici ove penzije s obzirom na njenu nacionalnu prirodu".

Parodije se ne pišu zarad iznošenja informacija, ali ovde postoji čitava tradicija suđenja književnim delima za iznošenje lažnih informacija, klevetanje društva i slične paranormalne krimene. Kad se već uhvatila famoznog iznošenja informacija u stihovima, sutkinja je morala da objasni šta je tu loše: "Međutim, u pogledu načina na koji je informacija prezentovana javnosti ista je po oceni suda nedopuštena". U čemu je problem? Sekulić objašnjava: “način na koji je informacija iz privatnog života tužilje uklopljena sa tužiljinom pesmom kao njenim autorskim delom, po oceni suda usmeren je na vređanje tužiljine ličnosti".

Kako iznošenje istinite informacije može da bude uvredljivo, čak i u stihovima, to nikom razumnom nije jasno. To je sumanuto, ali sporedno, glavno je da sutkinja mrtva ozbiljna proglašava parodijski pristup književnoj građi nezakonitim. Zapravo, bilo koji vid intervencije na tekstu je nezakonit, osim eventualno pisanja panegirika o nekom delu. Sve drugo autor književnog teksta može da protumači kao uvredu, pa da tuži parodičara. Prava je šteta što sutkinja nije preciznije definisala koji su sve oblici montaže kao književnog postupka nezakoniti, da pisci sebi ne prave probleme bez potrebe. Nezakonit način korišćenja književne građe – to je veliki doprinos istoriji progona slobodne reči, svaka čast za nehotičnu inventivnost.

Zabranjeno korišćenje predložaka

Nije se tu sutkinja zaustavila, pronašla je još neke prekršaje u parodiji: "tuženi je istina preneo u neizmenjenom obliku tužiljinu pesmu, ali je dodavanjem svojih stihova na istu izmenio njenu suštinu na koji način je povredio i autorska prava tužilje i to pravo na prenošenje autorskog dela u neizmenjenoj formi". Potpuni promašaj, uopšte se ne radi o tome.

Pesma Radmile Lazić nije preneta, nego parodirana, nastalo je novo književno delo intervencijom na predlošku, a pesma “Očajni psalam” poslužila je tek kao predložak za parodijske intervencije. Autor tog novog dela nije Radmila Lazić, nego Petar Luković. Zato i jeste promenjena "njena suština", jer to više nije pesma Radmile Lazić, već Petra Lukovića. Ne radi se o istoj pesmi. Dopisivanje teksta, intervencije na tekstu, parodiranje, montaža – to su legitimni književni postupci korišćeni hiljadu puta do sada.

Čitave knjige su pisane na osnovu već postojećih predložaka, pa njihovi autori nisu završili na sudu, niti ih je neko gonio  što su "promenili suštinu" originala. Jer je tom promenom suštine nastalo novo književno delo. Na primer, knjiga pesama "Dokumentarni filmovi" Bleza Sandrara nastala je tako što je pesnik uzimao pojedine rečenice iz romana "Tajanstveni doktor Kornelijus" Gistava Le Ruža, malo intervenisao na njima i montažom ih pretvarao u svoje pesme. Tako je nastala 41 od 43 pesme iz te knjige, ostale su napravljene istim postupkom, samo je kao izvor poslužila knjiga Morisa Kalmejna "O belgijskom Kongu".

Skrnavljenje i vandalizam

U presudi stoji i sledeće: "Tužilja saslušana u svojstvu parnične stranke navela je u svom iskazu: 'Takođe me je i pogodilo skrnavljenje mog autorskog dela, a svakako ovakav postupak ne može biti umetnički. Ovakav postupak tuženog sa mojom pesmom doživela sam kao vandalizam, recimo kao kada bi neko skulpturu uzeo iz izložbenog prostora odneo kući, prepravio, ispisao i promenio joj smisao, izmenio autentični oblik'.”

Zabranjeno je skrnavljenje svetih spisa, to svako zna. Zato Džojsov "Uliks" počinje parodijom katoličke mise, dakle teškom blasfemijom i skrnavljenjem, a jedno poglavlje u romanu je pisano kao parodija na praktično celu dotadašnju istoriju engleske književnosti i pismenosti. U srednjem veku, tom mračnom dobu, nastala je čitava književnost zasnovana na parodiji svetih tekstova, na primer "Liturgija pijanaca" koja je izvođena tokom karnevala. Da ne pričam o antičkom vremenu u kom se Aristofan rugao tragičarima.

Proglašavanje parodije za vandalizam je vrhunac ludosti. Opis navodnog vandalskog postupka – zapravo je dosta precizan opis jednog dela Marsela Dišana. Dadaista je uradio upravo ono što Lazić karakteriše kao vandalizam: docrtao je brkove Da Vinčijevoj Mona Lizi i tako prerađenu sliku (koju je "prepravio, ispisao i promenio joj smisao, izmenio autentični oblik") izložio kao svoje delo, pod nazivom “L.H.O.O.Q.” To je bilo davne 1919, ali mi još očigledno nismo stigli dotle, daleko smo mi od dadaizma i redi mejda. A nismo stigli ni do 1887. godine kad je Ežen Bataj na jednoj ilustraciji stavio Mona Lizi lulu u usta i tako nastalo delo objavio pod nazivom "Đokonda puši lulu" u knjizi "Smeh".

Grobnica za zdravu pamet

Bilo je tu još ludosti, ali i ovo je više nego dovoljno, lepo je podsetiti se antologijske presude. A i sam tok suđenja je bio prožet humornim detaljima. Optuženi se branio tvrdnjom da je njegov tekst nastao kao omaž velikim umetnicima Kišu... Na šta je sutkinja upitala: „Kako se zove Kiš i šta je po profesiji?” Usledio je odgovor: „Danilo, književnik“. Optuženi nastavlja: “...naročito njegovom delu ‘Grobnica za Borisa Davidoviča’”, a sutkinja pita: „Kako rekoste, ‘Grobnica za..?’“ Optuženi pominje postupak interpolacije, a sutkinja je opet zbunjena: “Ponovite – inter...“ I sve tako. Na kraju je u presudi najveći parodičar srpske književnosti Stanislav Vinaver, čiji su krimeni neuporedivo veći od Lukovićevih, postao “Binaver”, ni kriv ni dužan.

Tja, u presudi Radislavu Krstiću sudija Almiro Rodrigez je citirao Hegela, u nirnberškim presudama se navode Dante i Poup, kod nas nema takve dekadencije. Kod nas parodijama presuđuju sutkinje koje nikad nisu čule za Kiša i Vinavera, pojma nemaju šta je “Grobnica za Borisa Davidoviča”, ne razlikuju pesmu od informacije, ne razabiraju se u književnu građu i postupke, ali zato nemaju problem da napišu presudu kojom se zabranjuju neki modeli tretiranja građe, a zabranjuje se i parodija kao književni žanr.

Lepo je što sutkinja Sekulić podržava studente i njihovu borbu za pravnu državu, samo što ta podrška u svetlu navedene presude više liči na parodiju. A znamo šta sutkinja Sekulić misli o parodiji, tako da je malo u neskladu sama sa sobom. Pašće naprednjački režim, doći će do promena, možda će se Srbija malo uljuditi i demokratizovati, ali će sutkinje koje sude i presuđuju nečemu o čemu nemaju blagog pojma ostati. Nije to ni usamljena pojava, pre je pravilo nego izuzetak, ne samo u sudstvu, već u svim sferama društva.

Autoritarni režimi su veliki problem, ali nisu autokrate sprečavale sutkinju da nešto pročita, ili bar da ne sudi u slučajevima koji su joj posve nejasni i nerazumljivi. Duboki su naši problemi, ponori se otvaraju na svakom koraku, a koliko smo zaglibili videće se tek kad s vlasti bude srušena kriminalna klika. Ako uopšte budemo imali hrabrosti da se zagledamo u tak ambis bez dna.