Milojkov bis za „Kseniju“

Za Antenu M piše: Đorđe Šćepović 

Političari u pozorištu neodoljivo liče na slonove u staklarnici. Uz rijetke izuzetke. Tradicionalno oni su u prvom redu. Ne zato što iz trećeg reda, ili, recimo, iz galerije, ne bi mogli jednako uživati u predstavi, ili drijemati tokom iste, već zato što prvi red uvijek bude na fotografijama. U rubrikama kulture. U skladu s tradicijom i tradicionalni Milojko obreo se u prvom redu na premijeri predstave „Princeza Ksenija od Crne Gore – Izgnanička tugovanka doma Petrovića”. Bio je tu i Jakov, Milojkov nekadašnji saborac i čuvar crkve i tradicije. Pa, nek bude prvi red, jer, nekako im i pripada. Redovi u začelju su za običan puk, da ne kažem za fukaru i raju, koja će zahvaljujući Milojkovom ekonomskom preporodu Crne Gore uskoro umjesto vode piti šampanjac. Jeftinije je, znate.

No, vratimo se kulturnim aktivnostima premijera. Kad u helankama, nakon poput olova teškog premijerskog dana, ne udara loptom o zid, ili kad ne putuje kroz vrijeme i prostor, pa se iz nekog od evropskih gradova najednom magično nađe na podgoričkoj pjaci, Milojko odlazi u pozorište. I to na premijeru predstave koja, kako kaže autorka, svjedoči o traumatičnoj 1918. godini. Rediteljka dalje kazuje: "Sinoćnja premijera nove inscenacije izazvala je veliku pažnju i interesovanje javnosti, te pokazala da su tematike egzila i traume malog naroda i male države, prikazane kroz priču o egzilu Petrovića i istorijskoj traumi nestanka države Crne Gore 1918. godine, aktuelne i danas." Ako je vjerovati fotografijama, a vjerovati fotografijama je vjerovati svojim očima, Milojko i Jakov su frenetično aplaudirali nakon potonjeg mraka na sceni. A mogli su Milojko i Jakov biti i na sceni, kostimirani, našminkani, dramatični i senzualni, kakvi inače jesu, igrajući Karađorđeviće! Jasno da bi se značajno odstupilo od izvornog teksta, i dakako, same inscenacije, ali bio bi to spektakl! Zar ne? A onda bi uslijedio frenetični aplauz. Sebi! A takav aplauz je uobičajen za novu ovdašnju političku elitu.

Nego, ipak brinem. Ako Aleksandar od Srbije dozna da Milojko i Jakov tapšu predstavi o „crnogorskim traumama“, a koje su posljedica vječitih velikosrpskih mokrih snova, da li će ih očinski strogo prekoriti, i grubo potapšati po ramenu? Aleksandar je navikao da njegovi posilni tapšu samo i jedino njemu! Zato, nadajmo se da nije čitao rubrike kulture, i da neće saznati za sramnu izdaju srpstva, pravoslavlja, kneza Lazara, Vasilija Kačavende, Ratka Mladića i, naravno, dinastije Karađorđević. A nije da Milojko i Jakov nijesu izdali! Aplauz za priču o teroru Karađorđevića?! Pa to je veća izdaja čak i od one koju je počinio Nikola Jovanović, raskinuvši veze s kriminalcima pod kapuljačama.

Ipak, osim izmaštanih izdaja, ima i drugih. Stvarnih. Ogavnih i istorijskih. Onih koje će pamtiti buduće generacije. O Uri i njihovim medijskim pokroviteljima sve smo već rekli. Kad su u pitanju PES, Demokrate, DF i slični, njih bismo mogli optužiti za izdaju samo u slučaju kad bi prestali biti otirač za noge Sinoda Crkve Srbije i područno odjeljenje SNS-a. Oni Crnu Goru ne mogu izdati, jer Crna Gora nikad i nije bila njihova. Tek mjesto prebivališta, adresa na kojoj borave, i ništa više. Matica je Srbija, a sveta zemlja je Kosovo! Bar oni tako kažu, a oni koji ne kažu, tako misle. Tako žive, i tako se ponašaju.

Ali, kako god, Crna Gora je zaista zemlja čudesa. U kojoj Milojko aplaudira pozorišnoj inscenaciji zla rođenog iz ideologije koju slijedi, a „Bonton za Parlament“ pišu oni koji su usred Parlamenta pozivali na otkopavanje oružja, prijetili śečom ruku, i to do ramena, čupali kablove, dok su Demokrate, usta punih časti, četiri godine bojkotovale Parlament, ali ne i masne poslaničke plate.

Crna Gora je i zemlja u kojoj Bošnjačka stranka, saveznik Andrije Mandića, napiše kukavičko i uličarsko saopštenje, a onda ga još kukavičkije da na potpis jednoj ženi. A nakon prikladnog odgovora na patetično i bijedno saopštenje, u odsustvu hrabrosti da se upusti u dalje vlastito ogoljavanje, u maniru „Informera“,u mraku anonimnosti, posredstvom društvenih mreža, svoju kokardu gura pod jastuk Adnana Čirgića. Gospodo, zna Crna Gora ko je Adnan Čirgić, i da kukavičje jaje uzalud podmećete. Nije Adnan Čirgić bio na pojilima svih režima. To ste, ipak, bili vi. Zato, uzalud sve, jer, što se ono u Vladi sjaji? I kokarda, na čijoj je glavi? Biće da je na glavi čovjeka kojem nije baš nimalo nelagodno što je u koaliciji s partijama za koje Srebrenica nije genocid, već ratnički podvig hrabrog đenerala Mladića. Na glavi čovjeka koji je ovih dana u Americi, pri susretu s kongresmenkom Klaudijom Teni i senatorkom Džin Šahin, naglasio da „Crna Gora čvrsto stoji uz svoje saveznike u očuvanju međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima“.

Takođe, saglasje je i glede „aktuelnih geopolitčkih izazova u regionu i svijetu“. Ako bih tumačio izrečeno onako kako BS tumači svoj brak s DF-om, pisalo bi otprilike ovako: „U redu je Donald Tramp. A Donald Tramp je Amerika. U redu je što Donald Tramp predlaže da se Palestina oslobodi od Palestinaca, nakon genocida koji je nad njima izvršio Izrael“. Jer, ako ste kojim slučajem usnuli, baš to je danas zvanična američka politika. Ali, ipak Ervina nećemo čitati u tom ključu. Takve interpretacije ostavljamo političarima. Oni su navikli na ponore i kaljuge.