Kako dalje?

Piše: Pavle Radić

O studentskoj pobuni, valjda nečem najboljem što se u letargičnoj i u beznađe potonuloj Srbiji pred kraj prošle godine moglo dogoditi – nažalost, povod je bio koruptivni zločin na novosadskoj železničkoj stanici – skoro je sve rečeno. Energija, organizacija, promišljenost, markiranje ahilove pete režima – insistiranje na ustavnim i zakonskim nadležnostima institucija – istrajnost u protestu, način komuniciranja sa javnosti, podrška velike većine profesora i menadžmenta fakulteta i univerziteta, sve je za desetku.

I to – uz priključenje đaka i hrabrih profesora škola, poljoprivrednika, advokata i pripadnika drugih profesija studentskim zahtevima – traje više od dva meseca budeći neverovatne emocije i energiju pobune kod velikog broja građana, doskora činilo se beznadežno pomirenih sa beznađem Srbije. I to je u redu – ma šta u redu, to je odlično – zanos želje za dostojanstvenim životom u Srbiji ne jenjava.

Ono o čemu se sada mora ozbiljno razmišljati i među studentima, i među profesorima, i među aktivističkim grupama i prosvetljenim građanima, i među opozicionim strankama – koje su sada ipak bez valjanog razloga skoro kao čardak ni na nebu, ni na zemlji – jeste traganje za odgovorom na pitanje ‘Kako dalje u Srbiji?’.

Zaista, kako sa ogromnom energijom pobune i probuđenim zanosom građana dalje, kako pozitivnu energiju politički artikulisati i učiniti je operativnom za smenu ne samo beskrupuloznog autokrate – što se dakako podrazumeva – nego za smenu sistema koji rađa autokrate (zla kob Srbije)?

Šta nam je oko ovog ključnog pitanja poznato?

Najpre to da su pobunjeni studenti u doskoro obamrlom društvu epicentar pobune. Oni pozitivnu energiju za traženje promene sistema uspešno šire u javnosti. I to je odlično.

Ima li studentska pobuna nekih limita, vek trajanja i je li energija pobune neproduktivno utrošena ako nema konkretnih koraka (izbornog) obaranja banditskog režima?

Najpre, sve pa i energije pobune su olako potrošive ako u razumnom roku nema većih konkretnih rezultata na planu obaranja režima ili bar njegovog dovođenja u stanje rasula i neminovnog brzog pada. Tokom proteklih meseci režim jeste uzdrman, ali protok vremena bez još konkretnijih rezultata pobune režimu ide na ruku u smislu preživljavanja koristeći fingirane interne promene na tragu zahteva pobunjenika. Režim će pribeći ili jajarskoj rekonstrukciji Vlade, ili će se opredeliti– njemu draža varijanta – za vanredne izbore sa nepromenjenim izbornim uslovima.

Imaju li pobunjenici racionalan odgovor na obe, posebno za varijantu vanrednih izbora? Izlazak na izbore pod nepromenjenim uslovima je besmilica. Ako protesti još većim pritiskom na režim izbore recimo formiranje prelazne Vlade sa oročenim zadacima i rokom trajanja (primarno promena izbornih uslova koji izbore neće svoditi na farsu), to bi već bio lep uspeh. Pravi efekat pobede protesta bio bi ako se – uz nužne kompromise – formira opoziciona izborna lista (možda dve sa grupisanim ideološkim sličnostima) koja bi imala podršku pobunjenih građana i studenata, koja bi na izborima, sva je prilika, odnela pobedu. To bi bila prava valorizacija studentsko-građanske pobune. Predugo čekana pobunjenička slast (radost i ponos) ne bi otišla u propast. E sad, tu ima jedan problem.

Pobunjeni studenti nepotrebno ističu da ne žele da se bave politikom, da se ograđuju od političkih stranaka – i onih na vlasti, i opozicionih. Samo žele da se ispune njihovi (ipak limitirani) zahtevi koji mogu temeljno uzdrmati režim, ali ga bez političke stranačke artikulacije ne mogu legalno oboriti. Studenti objektivno nemaju razloga da se striktno ograđuju od aktivističkih grupa na fakultetima i van njih (ne žele ’lidere i lične promocije’), da se ograđuju i od nevladinih organizacija koje se pod preteškim uslovima godinama – neke i decenijama – bore protiv destruktivnog režima i autokratije, da se ograđuju i od pojedinaca među sobom koji su privlačni profesionalnim medijima zbog jasnog definisanja problema u društvu zbog čijeg rešenja su među prvima i krenuli u pobunu.

Stvar je u tome da su studentski zahtevi ispostavljeni institucijama klasični politički zahtevi, kao što je i studentska i građanska pobuna tipičan politički akt – brane se javni interesi društva od pljačkaškog autokratskog režima. A svako bavljenje javnim interesima po defniciji je politika. Studenti greše – valjda pod utiskom da je ovde svaka politika gadost (na što je režim u javnosti svesno srozao percepciju politike ako se njom bavi iko drugi osim režima). Nema razloga da studenti ne potenciraju da su njihovi zahtevi dakako politički, jer brinu o javnim interesima. Na vulgarnu podvalu režima da je politika samo za režimske korifeje, studenti – i pobunjeni građani – ne treba da nasedaju. Studentski i zahtevi pobunjenih građana koji prate studente su izrazito politički, slobodarski, i to treba javno da zastupaju bez zaziranja da će ih zbog toga uzurpatroski režim klevetati preko svoje propagandne mašinerije. Ta će šibicarska podvala režima – da je svako bavljenje politikom sem režimskog gadost – brzo biti deplasirana ako je pobunjeni studenti i građani javno diskvalifikuju jasno istupajući da su u političkoj borbi protv kleptokratskog režima, protiv njegove radikalštine.

Druga problematična tačka aktuelne masovne pobune je strogo distanciranje od postojeće stranačke opozicije, opet zbog straha pobunjenika da će ih režim klevetati da se bave politikom. Politikom se dakako bave priznali ili ne, što bi trebalo da jasno naglašavaju i da demistifikju režimsku podvalu da je bavljenje politikom pivilegija samo režima. Politikom se studenti bave ali treba da su protiv političkog strančarenja na univerzitetima i školama.

Srbija ima opoziciju kakvu ima, nema bolju. I potpisnik ovih redova ima masu primedbi na njezin pre svega ideološki, na svetonazorski profil. Dominantni deo opozicije je suviše desno, nespreman da se pošteno suoči sa recidivima pre svega ratno-zločinačke politike devedesetih prošlog veka (joj, ne sad, izgubićemo glasače i tako decenijama bežanje od istine) u kojoj su sadašnji čelnici vlasti bili itekako aktivni šireći nacionalizam, šovinizam, ratno huškanje, negirajući belodane zločine počinjene pod srpskim znamenjima i slaveći ratne zločince. Bez poštenog suočavanja sa hipotekama zločinačke politike devedesetih, nema niti može biti normalne demokratske Srbije.

Suviše bazda izbija ispod tepiha ispod kojih su potrpana zlodela Milošević-Šešeljeve politike počinjena u naše ime. Nije reč samo o moralnoj obavezi – a ona je preduslov za zdravlje društva – da se lišimo kostura iz ormana i bazda ispod tepiha. Reč i o tome da se nerščišćeno zlo iz devedesetih ne ostavlja nedužnoj i nevinoj deci (novim generacijama), koja se sada opravdano bune zbog koruptivnog ubistva petnaest i dvoje doživotno hendikepiranih građana koji se na klinikama još bore za goli život. Ogroman je greh mračne hipoteke prošlosti ostavljati potomstvu da se ono nosi sa sramnim bagažom očeva, sad uglavnom deda. Sudenti bi trebalo da svoje, pre svega dede, neki i očeve, pitaju šta su radili devedesetih kad je razorena bivša zajednička država, temeljno upropašćena i osramoćena Srbija, jer je iz sramnih korena iznikao sadašnji režim kako god da se premanduruje.

Ako pobunjena studentska mladost i uz nju pobunjeno građanstvo žele radikalne promene društva, ne treba da ignorišu političku opoziciju i aktivističke grupe koje su se potvrdile na konkretnim opozicionim delima. Još manje treba da ih se klone. Ne malo energije i žrtava podnosili su i podnose pripadnici opozicionih partija, pravih NVO i autonomnih aktivističkih grupa, stalno izloženi klevetama i brutalnim hajkama režima. Ograđivanje od njih ide na ruku kriminalnom režimu.

Nije dobro ako se na studentskim plenumima ne pravi razlika između pojedinaca, aktivističkih grupa, pravih nevladinih organizacija i pravih opozicionih stranaka (bez obzira na lične primedbe) – koji su i pre novosadske tragedije puno žrtvovali u borbi protiv beskrupuloznog režima – i načelnog sterilnog stava da pobunjene studente ’politika i lična promocija pojedinaca’ ne interesuju. Takva ograđivanja režimu idu na ruku, jer stvaraju moralnu i političku konfuziju u pobuni. Treba li, uopšte, reći kome to ide na ruku?