Piše: Sloboda Manojlović
„Sa obe strane ulice smo blokirani vojnim džipovima i snajperistima. Već 15 dana deca i ja nismo izašli iz kuće. Moj muž se trudi da nas ohrabri i razuveri da ćemo biti dobro. Gledali smo kako upadaju u kuću pored naše, izbacuju ljude napolje, očekujemo da svakog trenutka upadnu i kod nas. Moja svekrva koja ima 90 godina je iznenada pala i slomila nogu i moj muž je nekako uspeo da je odvede u bolnicu, ali ne mogu da je operišu jer je previše hitnih slučajeva ljudi koji su ranjeni mecima. Vojnici su svuda oko bolnice.
Ovo sve izgleda kao noćna mora. Ne plašim se, ali znam da svašta može da se desi. Imam palestinski tatreez (vez) svuda u kući, ključeve (simbol prava na povratak), mape istorijske Palestine. I imam šesnaestogodišnjeg sina“, govori mi u poruci prijateljica, takođe strankinja udata za Palestinca, koja živi u Tulkaremu, gradu na severu Zapadne obale, u neposrednoj blizini izbegličkog kampa.
Pokušavam da saberem cunami misli i osećanja koja me preplavljuju, da bih joj odgovorila smireno, rečima ohrabrenja i podrške, jer to je jedino što u ovoj užasnoj situaciji mogu da učinim za nju. Gledam zamišljeno u telefon i vidim da nisam odgovorila na poruku jednom prijatelju iz inostranstva, koju mi je poslao pre neki dan.
„Nadam se da ste napokon odahnuli jer je ubijanje i rušenje prestalo, zaustavljen je genocid.“
Shvatam da sam već nekoliko sličnih poruka dobila u prethodnim danima, otkako je zvanično nastupilo primirje u Gazi.
‘Gazifikacija’ Zapadne obale
Izgleda da su se mnogi ponadali da će to primirje na neki čudesan način prekinuti višedecenijsku vojnu okupaciju Palestine. Kao da će taj dogovor o prekidu vatre jednom i zauvek zaustaviti stradanje Palestinaca u Gazi, na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu i da će od tog dana sve biti bolje i lakše. Nažalost, to čudo se (još) nije desilo.
Ubijanje, hapšenje, mučenje i otimanje zemlje se nije zaustavilo, naprotiv. Okupator je samo preusmerio nišan na drugu stranu, nastavljajući da na razne načine i dalje seje smrt, zlo i destrukciju u Gazi.
Nepunih 48 sati otkako je primirje zvanično stupilo na snagu, izraelska okupaciona vojska je na Zapadnoj obali otpočela operaciju nazvanu „Gvozdeni zid“, za koju vojni analitičari tvrde da je najduža pojedinačna operacija na Zapadnoj obali od vremena Druge intifade. A ja bih dodala i najdestruktivnija do sada.
Gotovo 40.000 ljudi je nasilno raseljeno iz svojih domova u izbegličkim kampovima Jenin, Tulkarem, Al Far'a, Nour Shams, najmanje 40 ljudi je do sada ubijeno, stotine kuća razrušeno bombama ili eksplozivima, uništena je infrastruktura, razrovarene su ulice, presečeno je snabdevanje strujom i vodom. Slike i snimci koji ovih dana stižu iz gradova na severu Zapadne obale svedoče o razornoj destrukciji koju okupaciona vojska čini i potvrđuju tvrdnju koju su mnogi izneli, da je ovo što se dešava u stvari „gazifikacija Zapadne obale“.
Sistematična misija uništavanja
Zastrašujuća je mržnja sa kojom izraelski vojnici do zuba naoružani, kao horda bezumnih hijena, upadaju u domove, izabacuju porodice na ulice, rasturaju i uništavaju imovinu, nameštaj, dečije sobe. Gledam u fotografiju na kojoj je zabeležen prizor u jednoj kući u kampu Al Far'a u blizini grada Tubasa nakon racije: razbijena ulazna vrata, polomljeni kuhinjski ormari, u paramparčad razbijene čaše i tanjiri, uništena mašina za pranje sudova, električna bušilica koja visi zabijena usred televizora… Bože dragi, koliko je demonski zao i bolestan taj um koji se tako detaljno posvećuje uništavanju apsolutno svega oko sebe!
Koliko sistematično se ovakvi humanoidi posvećuju misiji uništavanja i satiranja sa zemljom svega što je palestinsko potvrđuje i upad u jerusalimsku knjižaru „Educational Bookshop“ (Edukativna knjižara), koja se nalazi u Istočnom Jerusalimu. Ta knjižara je nadaleko poznata i omiljena kako među lokalnim stanovništvom, tako i među strancima koji žive i rade u okupiranoj Palestini, diplomatama, novinarima i turistima i već nekoliko decenija predstavlja svojevrstan kulturni centar tog dela grada. Policajci su upali u knjižaru, uhapsili vlasnike pod sumnjom „narušavanja javnog reda i mira“, bacali knjige sa polica i uništavali ih i pomoću Google Translatea prevodili nazive knjiga, iako je velika većina na engleskom jeziku. One za koje su smatrali da im je „sadržaj huškački“ i da su „podrška terorizmu“, među kojima su se našla i dela Noama Chomskog i Ilana Pappea, ali i jedna bojanka za decu, zaplenili su kao dokaz na suđenju.
Pitam se da li okupator zaista veruje da će uništavanjem knjiga i televizora i hapšenjem njihovih vlasnika uništiti duh palestinskog naroda, slomiti njegovu borbu za slobodu i pravdu i zaustaviti otpor prema brutalnoj ilegalnoj okupaciji? To ni petnaestomesečni genocid u Gazi nije uspeo.
Duboko i čvrsto ukorijenjeni u svojoj domovini
Uzalud su pretnje izraelskog ultradesničarskog ministra finansija Smotricha koji Palestincima na Zapadnoj obali preti: „Tulkarem i Jenin će izgledati kao Jabalia i Shuja'iyya, Nablus i Ramallah će ličiti na Rafah i Khan Jounis. Oni će, takođe, biti pretvoreni u nenaseljive ruševine, a njihovi stanovnici će biti primorani da migriraju i traže novi život u drugim zemljama.“
Jedino mesto gde Palestinci mogu (i na to imaju pravo po međunarodnom pravu) da traže novi život su njihova sela i gradovi iz kojih su nasilno proterani u vreme Nakbe. Za tu migraciju su odavno spremni. Ključeve svojih domova drže u rukama.
Jer ovi ljudi su duboko i čvrsto ukorenjeni u svojoj domovini. Ta sveta veza sa ovom crvenom zemljom, maslinovim drvetom i molitvama svakodnevno izgovaranim u džamijama i crkvama je neraskidiva. Ljubav Palestinaca prema svojoj zemlji i narodu, njihova nepokolebljiva posvećenost slobodi i pravdi i istrajnost koju ovi ljudi već decenijama svedoče hrabri i nas koji sa njima delimo svakodnevni život da istrajemo u borbi. Jer ovo zlo ne može večno trajati.
I zato svojoj prijateljici iz Tulkarema, nakon što sam isplakala reku suza, slušajući njeno svedočenje stradanja, šaljem poruku ljubavi, podrške, saosećanja i solidarnosti i reči velikog Mahmouda Darwisha:
„Ovde na obroncima brežuljaka, suočeni sa sumrakom i topom vremena, blizu vrtova slomljenih senki, radimo ono što zatvorenici i oni bez posla uvek rade. Gajimo nadu“.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR