Hrišćanstvo nije poslušnost firerima, zlu i bezakonju

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Iza Segeja Muravjova-Apostola, jednog od vođa dekabrista, ostao je “Pravoslavni katehizis”. Ovaj kratki tekst pročitan je na Sabornom trgu u Vasiljkovu, u decembru 1925. godine, pred pobunjenim Černigovskim pukom. Sudbina dekabrista je poznata, njihov ustanak protiv cara Nikolaja I nije uspeo, mnogi su pobijeni tokom bune, a ostali su pohapšeni. Većina je proterana u daleke krajeve Ruskog carstva, u Sibir i drugde, a vođe su obešene, uključujući i Muravjova-Apostola.

Bog ne voli careve

Dekabristički “Pravoslavni katehizis” pisan je u tradicionalnoj formi pitanja i odgovora, što bi se danas reklo – Q&A. Ima tu zanimljivih delova. Na primer: “Zašto je Bog stvorio čoveka? - Da bi čovek verovao u njega, i bio slobodan i srećan. / Šta znači verovati u Boga? - Bog naš Isus Hristos, sišavši na zemlju da nas spase, ostavi nam svoje sveto jevanđelje. Verovati u Boga znači istinski slediti zapovesti zapisane u njemu. / Šta znači biti slobodan i srećan? - Bez slobode nema sreće. Sveti apostol Pavle kaže: Krvlju ste kupljeni, ne budite robovi ljudima”.

U nastavku se dodatno razrađuju prvobitne postavke: “Zašto su ruski narod i ruska vojska nesrećni? - Zato što su im carevi ukrali slobodu. / Dakle, da li se carevi ponašaju suprotno volji Božijoj? - Da, naravno, naš Bog je rekao: Najveći među vama neka vam bude sluga, a carevi samo tiranišu ljude. / Da li se treba povinovati carevima kada postupaju suprotno volji Božjoj? - Ne. Hristos je rekao: Ne možete služiti Bogu i Mamonu; ruski narod i ruska vojska pate, jer se potčinjavaju caru”.

Nezgodno je podsećati na jevanđelja, na reči Hristove i njegovih apostola, raspadne se samodržački poredak kao kula od karata, a sa njim i lažna crkva koja je glavni ideološki temelj nepravednog poretka u kojem je najveći deo ruskog naroda bio u bukvalnom ropstvu. U nastavku katehizisa Muravjov-Apostol piše da je jedina vladavina slična zakonu Božijem ona u kojoj nema careva: “Bog nas je sve stvorio jednakima, i kada je sišao na zemlju, izabrao je apostole iz prostog naroda, a ne između velikaša i careva”. Bog ne voli careve, oni su od Boga prokleti kao tlačitelji naroda. Zakletva koju su oficiri dužni da polože pred carem takođe je bogohulna, jer je Hrist učio da se ne zaklinjemo. Sveštenoslužitelji pominju careve na bogosluženjima da bi obmanuli narod, po sopstvenim bezbožnim zapovestima, i tako “oskvrnjuju službu Božiju”.

Učenje o slobodi, jednakosti i bratstvu

Dvadesetak godina kasnije Visarion Bjelinski napisao je čuveno “Pismo Gogolju”. Duboko ga je pogodila knjiga “Iz prepiske s prijateljima” u kojoj pisac kog je Bjelinski toliko hvalio uzdiže despotizam i carski poredak, opravdava kmetstvo, veliča crkvu koja je snažna potpora nepravdi i ugnjetavanju.

Besni Visarion piše svom nekadašnjem prijatelju: “Pogledajte pod svoje noge – izgleda da stojite nad provalijom… To što ovakvo učenje oslanjate na pravoslavnu crkvu – to još i razumem: ona je uvek bila pobornica biča i oslonac despotizmu, ali zašto ste u to umešali Hrista? Šta ste vi našli zajedničko u njemu i bilo kojoj, a tim pre pravoslavnoj crkvi? On je prvi ljudima otkrio učenje o slobodi, jednakosti i bratstvu i svojom mučeničkom smrću zapečatio i utvrdio istinu tog učenja. Ono je i bilo spasenje za ljude, ali samo dotle dok se nije organizovalo u crkvu i postalo osnov principa ortodoksije. 

U crkvi je stvorena hijerarhija, ona je postala pobornica nejednakosti, ulizica vlasti, neprijatelj i progonitelj bratstva među ljudima – a to je i dan danas. Ali smisao Hristovog učenja otkrila je filozofija još u prošlom veku. I zato je tamo neki Volter, koji je, koristeći se podsmehom, pogasio po Evropi lomače fanatizma i prostaštva, naravno, više sin Hristov, telo njegovog tela i kost njegove kosti, nego svi vaši popovi, arhijereji, mitropoliti i patrijarsi, istočni i zapadni”. 

Poslušnost zlu i bezakonju

Više od jednog veka nakon dekabrista, religijski mislilac Nikolaj Berđajev ovako je pisao na slične teme: “U istoriji su svakakve gadosti bivale sakralizovane pod pritiskom ‘carstva Ćesara’ i pohlepnih društvenih uticaja. Ropstvo, kmetstvo, uključeno u katihizis mitropolita Filareta, despotski oblik države, zaostalost naučnog znanja – sve je to bilo sveštena tradicija. Ne postoje oblici ropstva, despotizma i mračnjaštva koji nisu bili tradicijom posvećeni. Ne postoji ništa gore od zaključaka istorijskog pravoslavlja o ideji poniznosti i poslušnosti. U ime poniznosti zahtevala se poslušnost zlu i bezakonju. To se pretvorilo u školu servilnosti. Formirane su ropske duše, lišene svake hrabrosti, drhteće pred silom i moći ovoga sveta. Građanska hrabrost i osećaj časti bili su nespojivi s ovakvim shvatanjem poniznosti i poslušnosti. Otuda licemerno udvorištvo u sovjetskoj Rusiji. Rusko sveštenstvo, crkveni jerarsi oduvek su drhtali pred državnom moći, prilagođavali su joj se i pristajali da joj podrede crkvu”.

I još: “Sa gorčinom se mora priznati da se oficijelno pravoslavlje pokazuje kao najmračniji i najinertniji oblik hrišćanstva. Postojala su samo dva izuzetka: grčka patristika i ruska religijska misao XIX i početka XX veka. (...) Tako je, na primer, sveti Jovan Zlatousti bio istinski komunista svog vremena, predstavnik carigradskog proletarijata”.

Eto, bilo je i takvih pogleda na crkvu, jevanđelja i Hrista među pravoslavnim Rusima, nisu baš svi bili poklonici biča, moći, sile, ropstva i tlačenja bližnjih. Nije pravoslavlje samo ono što propovedaju patrijarsi Kiril, Porfirije i njima slične sluge diktatora, autokrata, ubica, lopova i zlikovaca. Nije Hrist na njihovoj strani, niti je ikada bio. Dovoljno je malo zaviriti u jevanđelja da bi to postalo očigledno.

Ubijanje Hrista u Hristovo ime

Šta Hrist ima sa srebroljupcima, pohlepnima, silnicima, moćnicima, tiranima, carevima, tlačiteljima i mrziteljima svega ljudskog? Nikada se nije kretao u takvom društvu, naprotiv, uvek je bio sa običnim ljudima, sa nemoćnima, slabima, bolesnima, siromašnima, potrebitima. A silnici i moćnici ovog sveta su ga osudili na smrt. Ubijaju ga i dan-danas, nisu prestali evo već dvadeset i kusur vekova, neretko i u njegovo ime.

Evo, recimo, u Ukrajini već tri godine ubijaju Hrista i još nas ubeđuju da to čine u njegovo ime. Patrijarh Kiril nam lepo objašnjava da je likvidacija civila, umorstvo žena i dece, razaranje gradova, sravnjivanje crkava sa zemljom – bogougodno delo. Kad ruska granata padne na dečju onkološku kliniku, za Kirila je to borba dobra protiv zla, svetlosti protiv tame, “borba koja nema fizički, već metafizički značaj”. “Mi se trenutno ne borimo protiv ljudi, već protiv vladara tame ovoga sveta, protiv duhova zla”, veli Putinov verni pas pasmine patrijarh. Takvih kao Kiril ima ko zna koliko, ime im je Legion, kako lepo kaže sveta knjiga. Zna se ko su i kome služe, nema tu nikakve dileme.

Mnogi sveštenici podržavaju Kirilovo demonsko bezbožništvo, po reči Berđajeva da se u ime poniznosti zahteva poslušnost zlu i bezakonju. Ali ne svi, ima i sveštenika koji služe Hristu, a ne Mamonu. Na početku agresije na Ukrajinu, uhapšen je sveštenik i doktor teologije Jovan Kurmojarov. Snimio je kratak video u kojem je govorio da nije Ukrajina napala Rusiju već je bilo obratno. „Vi ste agresori koji su napali i ubijali civile. Nećete ići ni u kakav raj, bićete u paklu”, poručio je Jovan ruskom vođstvu. U versku službu uvrstio je nezgodne citate iz Biblije: „Blaženi su mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati" i „Ne ubij". Osuđen je na tri godine zatvora, pušten je malo ranije, u avgustu 2024. godine.

Hrišćanski otpor

Nije on jedini, bilo je mnogo takvih sveštenika, mnogi su i napustili Rusiju, žive u inostranstvu, neki se bave i nekim drugim poslovima. Ima i u Srbiji teologa koji su ostali bez posla, jer su lojalniji Hristu nego Vučićevom slugi Porfiriju. A ima ih mnogo koji pružaju otpor Donaldu Trampu u SAD-u, tu su i teolozi, i episkopi, i sveštenici, i vernici. Postoji čitav pokret protiv Trampa i hrišćanskog nacionalizma.

Na Nacionalnoj molitvenoj službi, vašingtonska biskupkinja Episkopalne crkve Marijan Edgar Bude zamolila je američkog predsednika da u ime Boga ima “milosti prema ljudima u našoj zemlji koji su sada uplašeni”. Njena molba obuhvatila je „gej, lezbejske i transrodne mlade u demokratskim, republikanskim i nezavisnim porodicama“ širom zemlje „koji se boje za svoje živote”.

Stala je u odbranu imigrantskih radnika, uključujući one koji možda nemaju „odgovarajuću dokumentaciju,“ ističući da velika većina njih „nisu kriminalci,“ već „dobri susedi”. Tramp je, naravno, pobesneo, tražio izvinjenje, napao biskupkinju da je “radikalna levičarska mrziteljka Trampa”. Mrziteljka nije, hrišćani ne mrze, ali predsednik bi se silno iznenadio kad bi saznao da je i Hrist “radikalni levičar” i “protivnik Trampa”.

U kojoj ste povorci?

Suštinu stvari možda je najbolje objasnio pastor Vesli Grenberg Majklsen, nekadašnji rukovodilac Crkve i društva u Svetskom savetu crkava, u tekstu “Strategija hrišćanskog svedočenja protiv Trampove autokratije”. Majklsen je podsetio da su pre par hiljada godina u Jerusalim ušle dve povorke. U jednoj je bio Isus koji je jahao na magarcu, okružen masom koja je klicala “Spasi nas”. Na suprotnoj strani, u grad je ušao Pilat sa kohortom vojnika, “predstavljajući moć Rimskog carstva, pokazujući svoju silu i veličinu, spreman da slomi svaki otpor tokom Pashe. Vizija carstva Božjeg, otkrivena u Isusovom životu i sveštenosluženju, bila je u oštroj suprotnosti sa slikom zemaljskog, autokratskog carstva koju je nametnula grandiozna moć Cezara. Ondašnje pitanje i danas stoji pred crkvom: ‘Kojoj povorci ćete se pridružiti?’”

Danas, kada silnici ovog sveta divljaju, ponižavaju slabe, zlostavljaju nemoćne, ubijaju i komadaju čitave zemlje, pljačkaju nevoljnike, gaze pravo i pravdu gvozdenim bakandžama, rugaju se svemu što je našoj civilizaciji ikada bilo sveto – pred hrišćanima stoji pitanje: Kojem ćete se privoleti carstvu – carstvu Boga ili carstvu Ćesara?

I ne samo pred hrišćanima, nad glavom svih ljudi stoji slično pitanje, svejedno da li su hrišćani, vernici, agnostici, ateisti, sve to pomalo ili nešto još komplikovanije: Da li ste na strani sile ili na strani čoveka? Na strani Putina, Trampa, Lukašenka, Vučića, Orbana i sličnih nasilnika koji priznaju samo pravo jačeg, ili ste na strani bližnjeg, duha, slobode, erudicije, životne radosti, kulture, civilizacije? Da li ste za povratak u pećinu, džunglu i hordu ili ste za neki humaniji oblik društvene zajednice? Da li ste za rat svih protiv svih ili ste za pobratimstvo lica u svemiru? Da li smo slovesna bića ili beslovesne zveri?