Smisao Ružićeve evolucije

Piše: Ljubodrag Stojadinović

One večeri, kad je u Aberdarevoj žandarm udario policajca pod kapuljačom, Dačić je pohvalio uzdržanost žandarmerije. Vladar to nije mogao da sluša, izjava policajnog ministra mu se učinila suviše defanzivnom i mekanom. Ljutito je napustio ministra i otišao negde. „Ne mogu više da slušam ovo“, tako je rekao. Našao je povređenog i objasnio mu od koga je dobio tako gadnu ranu ispod oka. Udario ga je „boljševički plenumaš“, kome se elitna policijska postrojba našla na putu, rekao je. Slikao se sa njim, pokazujući još neviđenu grimasu.

U takvoj sintagmi lažljivog diktatora – koja nema značenje niti leksičku poentu – sažeta je suština jedne vladavine: apsolutna laž a nju će odmah ponoviti jadnik koji dobro zna šta ga je potrefilo u oko. Laž i poniženje prisliljenog na laž, sadrže u sebi skoro sve što je potrebno da naprednjački perpetuum mobile radi.

Dačić kao da ne pokazuje preteranu brigu za policijske snage a entuzijazam mu je vidno splasnuo. Izgleda kao da je na nekom drugom mestu, udaljen od svoje muke i ne krije nelagodu, niti može da izbegne konfuziju pri obrazlaganju učestalih policijskih nastupa.

Ministarstvo sile je važna stavka za nekoga koji toliko želi vlast, poput Dačića, ali dramatika koja odatle dolazi u neskladu je sa njegovom estradnom mekoćom. Uz to, on ne može da sakrije umor nastao pod užasnom presijom podivljalog tutora. U isto vreme, neprekidno mora da ponavlja dobro naučenu deklamaciju o tome da je SPS najpouzdaniji saveznik vladajuće stranke. I naravno despota lično, bez koga je nezamislivo političko trajanje lidera socijalista.

Dačića i snage koje su mu date, tek čekaju najteži dani. Policija je satrta od stalnih grupisanja. Svaki skup sekte, bilo gde, od Beograda do Miločaja mora da čuva policija opremljena za razbijanje nereda. Šef SPS-a bez pauze dokazuje koalicionu vernost, čak i ako mu niko ne traži izjašnjavanje o tome.

Dok nekako pokušava da izvrda napade neuravnoteženog vladara, na drugoj strani mu se možda sprema stranački lapot. Branko Ružić se još nije sasvim odmetnuo, mada izgleda kao da hoće, pa je obračun alfa muževa u partiji skoro neizbežan.

Ružić pokazuje osobine koje su u neskladu sa politikom „prirodnog pripadanja“ njegove stranke predatoru. U SPS-u postoji grupa ljudi koja ocenjuje da je Dačić suviše tunjav za otpor hijeni koja bi da rastrgne Slobinu tvorbu i utopi je recimo u Pokret za narod i državu. Ni Dačić nije oduševljen tom bezveznom idejom, ali mnogi socijalisti joj se promtno odupiru i smatraju da je tako zamišljen pokret zloupotreba ljudi, spasavanje autokratske vlasti i maloumna utopija.

Ružić je najzreliji kandidat za raskid sa politikom svrsishodne poniznosti, pa i sa njenim tvorcem. Inače, javno nije uočen sudar između Dačića i Ružića, koji već nekoliko meseci istupa u priličnom neskladu sa politikom stranke. Ili je problem nešto drugačiji: stranka je napustila svoj izvorni program i prihvatila dominaciju koja je guši. Dačić obično tumači Ružićeva skretanja kao pravo na slobodno mišljenje a to je demokratska odlika njihove partije.

U svom gostovanju na N1, Ružić je podržao studentski protest, ne definišući to kao oponiranje diktatoru. Ali je oponiranje bilo potpuno jasno, naročito u definisanju krize i puteva raspleta.

Najrigorozniji je svakako stav da tabor u Pionirskom parku nije ništa drugo nego kulisa za rijaliti. To je bilo lično delo vladara, i ono je tako sakato i sačinjeno od neuklopivih restlova, trajalo samo par dana. I raspalo se od nedostatka smisla. Ali Ružić već dugo nije u najvažnijoj milosti i Dačić sigurno dobija neprijatne lekcije zbog toga.

Dačić nije prećutao najnoviji i možda nasmeliji izlet Ružića na N1. Rekao je da će se o tome izjasniti organi stranke. I to verovatno posle 15. marta. Branko Ružić je najavio da ide na proteste. On svakodnevno šeta po gradu, pa zašto ne bi negde izašao i tog dana.

U atmosferi velike napetosti i loših iščekivanja, ležerni gard iz koga Branko Ružić govori o najtežim temama, deluje osvežavajuće. Nema teških reči, uvreda niti pretnji, ali ima prilično jasnog i dobro definisanog otpora glavnom sudiji. Nema mnogo izgleda da Branko potpuno napusti okvir u kome je dobio sadašnji politički oblik, ali čovek se definitivno razlikuje i prilično štrči iz serijske produkcije stranačkih kadrova.

I pored čestih mrzovolja, Dačićevo udvaranje diktatoru postaje sve neprijatnije i takav utisak je sigurno potenciran među socijalistima. Ružić ima prednost ne samo zbog ideje da socijalisti nekako očuvaju svoju osobenost, držeći se na pristojnoj distanci od sekte, nego i zbog toga što ga vladar nimalo ne voli, tačnije otvoreno ga ne podnosi.

Takva okolnost će sve češće da se računa kao veliko preimućstvo. Zbog toga je Ružić socijalista za postvučićevo vreme koje je jasno nagovešteno. Dačić, kao i svi kadrovi koji su ostali iz devedesetih, izrabljeni i politički olinjali, zreli su za konačno arhiviranje.

U tabloidima koje uređuje režim, gostovanje Ružića na N1 ocenjeno je kao skandalozno svrstavanje na stranu koja ruši vladara. Recimo: Ružić huška policiju na Vučića!

Sutra će Dačić morati da obavlja težak posao usred velike drame, stisnut između ambicija, straha i odanosti. Možda i poslednji u višebojnoj karijeri.

Lepo mu je partijski drug Branko Ružić savetovao da više ne dozvoljava vladarsku grubost, osionost i brecanje na sebe i da vodi računa šta radi. On će biti na drugoj strani barikade.