Volite li ursulijance?

Piše: Ljubomir Živkov

„Uskoro dolazim u Niš i razjuriću sve batinaše koji misle da mogu da prave red u Srbiji!“ – zapretio je razjareni gost hotela nadomak rodnog mesta skoro svih rimskih imperatora; pretplatniku Yettela kome je usred vladarske monodrame mobilni telefon zvonio kao Bori Joviću u Haškom tribunalu obratio se na ti (kao i invalidskom penzioneru Miletu čijem se govoru nedavno narugao): „Majstore, a da izađeš ti? Je l hoćeš? Da me ne teraš da te izbacujem“. Zimus je zamalo istrčao na mraz u košulji da sa Kobrama razbuca studente koji su mu pod pendžerom veselo pevali „Što si se naljutio?!“… Čovek, dakle, kadar i vlastan da razjuri, da izbaci, da razbaca, otputovao međ finiji svet, u Brisel i, gle, maniri silnika, navijača, razmetljivca i rodonačelnika klana preobrazili su se u tankoćutnost kakvu i iziskuje večera sa osobom koja u prezimenu ima ono za nas seljačiju nedostižno „fon“ i koja od EI prima feudalnu apanažu kakvu kod nas primaju samo Bajat i Jorgovanka.

S kim si – onakav si, pokazalo se tačnim baš u srcu Evropske imperije – koja nas doduše nije otkrila u nekom arhipelagu nepoznatom geografima, ali se prema nama ponaša kao kolonijalna sila u njenim najboljim danima: čovek koji u Srbiji preti levo i desno, pred briselskim velmožama preobražava se u med i mleko, divi se njihovim imperijalističkim nakanama i blagodaran je što u svojim plemenitim zamislima EI nije zaboravila ni njegovu Srbiju. Naš Jadar, o kome ni mi ovde nismo svi tačno znali gde je, neko je i nešto u tako otmenom i razvijenom svetu kakva je EI, i biće pod njihovim hrišćanskim i misionarskim starateljstvom. Neće se Zemlja okrenuti ni deset puta oko svoje zamišljene ose, a Evropska imperija obznaniće da je među njene strateške projekte uvršten i naš Jadar. Čovek koji je pre tričavih nekoliko dana očajavao u „Naisu“ i koji ne zna ni sam šta će sa paravojnom bazom zvanom Ćacilend, posle večere sa Ursulom fon der Lajen, javlja nam blagovest, radostan kao da je Jadar kulturno dobro upravo uvršteno na listu UNESCO-a, koji će ga štititi do poslednjeg svog dolara i do poslednjeg parazita u toj svetskoj organizaciji.

Pa da, EI nije licemerna, ne krije da je zanima samo ruda koja se bez ikakve naše zasluge našla u našem katastru, i uzeće ju, a naš predstavnik, kome se smeši mesto doživotnog kolonijalnog upravnika, likuje i podsmeva se neimenovanim dušmanima u domaji koji ovako srećan ishod nisu očekivali: „Ti ljudi nisu glupi, oni su samo zlonamerni i pomalo nepismeni i uvek žure. Oni ne znaju da su danas pominjani samo projekti koji su u EU. A za sedam ili osam dana EU će da oglasi ‘Jadar’ kao svoj strateški projekat van zemalja EU. Opet su lagali, opet su žurili negde“.

Ono što je Gogolj uočio kod Rusa važi i za našeg rusofila: i čovek sa Zapada, veli Nikolaj Vasiljevič, ophodiće se na jedan način sa nekim ko je umereno bogat, za sagovornika mnogo bogatijeg imaće malo drukčiji jezik, ali preovlađivaće ipak jedna ista naučena i dozirana pristojnost, dočim će se Rus na jedan način obraćati spahiji koji ima dvadeset mužika, drukčije će laskati onome koji ima stotinu mužika, još će se više topiti pred onim koji ima tri stotine duša: teraj ako hoćeš i do miliona, za svakog će Rus imati poseban način laskanja. Tako i naš vlasnik i vladar: kad se izražava na maternjem jeziku, gde je primoran da razgovara sa drskim invalidskim penzionerom, gde mora da preti batinašima, svojim sopstvenim ili tobožnjim batinašima neznano čijim, svejedno, kad je prisiljen da se obračuna sa osobom koja u panici ne može da obuzda zvonjavu telefona – govori jezikom narodnim, svakome razumljivim, pribegava slengu da bi i sebe i nas podsetio na to da je sin novobeogradskog asfalta; kad otputuje u EI – druga priča! Poliglota, erudita, dendi, vinoznalac, humanista i hidalgo gotov da za ljubav stare dame, Evrope, žrtvuje što god treba iz svoje zabačene postojbine, a koja će baš preko Jadra doživeti počast kakvu su iskusili Indija, Afrika i druga poprišta neobuzdanog kolonijalizma.

&

Umesto da Ursuli pokloni Lenjinovu knjižicu o imperijalizmu kao poslednjem stadijumu kapitalizma, naš se vlasnik odonud obrušio na neverne tome, ushićen hepiendom tj. mestom koje će Srbija imati u letopisima EI i „Rio Tinta“.

Ali to se neće desiti.

Neće biti dovoljna drskost evropske porodice, koja i ne misli da nas primi u svoje očaravajuće okrilje, koja bi Srbiju da sa prirodnim pravom više rase izrabljuje i zagađuje. Neće biti presudno to što ih Vučić i Brnabić iščekuju raširenih ruku i nasmejani kao da su im već uručene zlatne medalje i počasna titula „trgovac stoleća“: i mi ćemo reći koju pristajemo li da budemo kolonija.

Da i ništa drugo nije učinio – da nije ubio Železničku stanicu, da nije lagao, da nije samovoljno kupio preskupe i nepotrebne ratne avione, da ne priprema Ekspo koji, čujem i verujem, biće vrhunac i festival korupcije, da nije svakodnevno kršio Ustav prigrabivši i sudsku, i zakonodavnu i izvršnu vlast, da ne nabrajam više – da se nije desilo ništa drugo osim ovog izleta u Brisel, gde se toliko obradovao otvorenoj pretnji EI da će nas eksploatisati, Aleksandru Vučiću bismo morali da se zahvalimo na daljoj saradnji, zovimo je tako premda beše, i sada je, krajnje nerecipročna. Još bi učtivije i prijatnije bilo da se sam, pod nekim izgovorom – oko kojeg ponovo nudim besplatnu i iskrenu pomoć – što pre blagopovuče sa prestola, pošto prethodno sa Tužilaštvom, dok u njemu još ima svojih ljudi, sklopi pakt o međusobnom nenapadanju.