Kad nema KGB-a, dobar je i FSB

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Nakon što je nepoznat neko iz srpskih službi ili policije izveo teroristički napad zvučnim topom na građane Srbije, koji su u tišini odavali poštu stradalima pod novosadskom nadstrešnicom, srpski zvaničnici su brže-bolje pozvali stručnjake da utvrde kako nikakvog napada nije bilo, te kako tajanstveno sonično oružje uopšte ne postoji.

Aleksandar Vučić je pozvao ruski FSB i američki FBI da nas posete i prionu na posao. Aleksandar Vulin, čovek koji je od FSB-a dobio orden za uspešnu saradnju (srpski: veleizdaju države), rekao je da će “FSB to istražiti u najkraćem mogućem periodu“, te da “Rusija podržava Srbiju u borbi protiv obojene revolucije“. Potom su nas zvaničnici izvestili da su službenici Federalne službe bezbednosti stigli u Srbiju i da rade na slučaju.  

FSB, idealna firma za istragu

Naša realnost je takvog kvaliteta da u nju ne bi poverovao ni najnaivniji čovek, toliko je sve nadrealno i neverovatno da to prosto boli, kao da živimo u kakvom montipajtonovskom skeču, samo što ovaj naš nije osobito duhovit. Zvati FSB da istraži upotrebu ilegalnog oružja u Srbiji – to više nije ni mazanje očiju, ni gaslajtovanje, već ruganje građanima i zdravom razumu. Ne znam zašto su FSB agenti morali da potežu toliki put iz Rusije, kad mogu jednostavno da skoknu iz niškog Ruskog humanitarnog centra do Beograda. A mogao je i sam Vulin da pogleda taj zvučni top, da proveri je li korišćen, mada je moguće da mu to ne spada u opis radnog mesta.

FSB je zaista idealna firma za ovu vrstu posla. Doduše, sonično oružje u Srbiji ne bi trebalo da im bude prva briga. Pre nego što dođu do zaključka da je Putinova lokalna pudlica koja se odaziva na ime Aleksandar Vučić potpuno nevina kao agnec Božji, mogli bi da se posvete nekim prešnijim zadacima. Na primer, mogli bi da ispitaju ko je sve među Putinovim protivnicima otrovan novičokom, ko je onim silnim ispadačima kroz prozor pomogao da osete blagodeti gravitacije, te ko je kriv za ona nebrojena nerešena ubistva novinara, aktivista, političara i ostalih kritičara Kremlja. A mogli bi da istraže i ko pobi onolike njihove kolege koje su se odmetnule od kremaljskog režima.

Evo samo nekoliko predloga. Ana Politkovska, istaknuta novinarka lista Novaja Gazeta, poznata po izveštavanju o kršenjima ljudskih prava u Čečeniji, ubijena je 7. oktobra 2006. godine ispred svog stana u Moskvi. Njeno ubistvo izazvalo je međunarodnu osudu, ali su nalogodavci ostali nepoznati. Anastasija Baburova, novinarka i aktivistkinja, radila je za Novaju Gazetu. Ubijena je 19. januara 2009. godine u Moskvi zajedno s advokatom za ljudska prava Stanislavom Markelovim. Baburova je istraživala aktivnosti neonacističkih grupa i političko nasilje.

Ubistva sa potpisom tajne službe

Igor Domnikov, novinar lista Novaja Gazeta, poznat po svojim duhovitim esejima i oštrom tonu, napadnut je 12. maja 2000. godine ispred svog stana u Moskvi. Preminuo je od posledica povreda 16. jula 2000. godine. Pet članova bande osuđeno je za njegovo ubistvo, ali nalogodavci su ostali nekažnjeni. Jurij Ščekočihin, istraživački novinar i zamenik glavnog urednika Novaje Gazete, umro je 3. jula 2003. godine od misteriozne i teške alergijske reakcije. Ščekočihin je istraživao korupciju na visokom nivou u Rusiji. Natalija Estemirova, aktivistkinja za ljudska prava i saradnica Novaje Gazete, oteta je 15. jula 2009. godine u Groznom, u Čečeniji. Njeno telo pronađeno je istog dana u susednoj Ingušetiji. Estemirova je istraživala kršenja ljudskih prava u Čečeniji.

Iako prvenstveno poznat kao opozicioni lider, Aleksej Navaljni je bio i istraživački novinar koji je razotkrivao korupciju u vrhu vlasti. Nakon trovanja nervnim agensom novičok 2020. godine, oporavio se u Nemačkoj, ali je po povratku u Rusiju uhapšen i zatvoren. Preminuo je u zatvoru 2024. godine pod nerazjašnjenim okolnostima.

Irina Slavina, glavna urednica nezavisnog portala Koza Press, poznata po kritikama lokalnih vlasti u Nižnjem Novgorodu. Nakon što je policija pretresla njen stan, pokušavajući da joj napakuju lažnu optužbu, Slavina se 2. oktobra 2020. godine javno samozapalila ispred sedišta policije u Nižnjem Novgorodu, ostavljajući poruku da je za njenu smrt kriva Ruska Federacija. Mogli bi drugovi iz FSB-a da malo pročačkaju kakvim je sve pritiscima i represijom Slavina oterana u smrt.

Viktorija Roščina, ukrajinska novinarka koja je izveštavala o sukobu u Ukrajini. Preminula je u ruskom pritvoru, postavši deveta novinarka koja je izgubila život izveštavajući o ovom sukobu. Njena smrt ukazuje na opasnosti s kojima se suočavaju novinari koji izveštavaju iz ratnih zona pod ruskom kontrolom. Prema podacima Komiteta za zaštitu novinara, od 1992. godine u Rusiji je ubijeno 58 novinara, od kojih su mnogi stradali tokom Putinove vladavine. Mnogi od ovih slučajeva ostali su nerešeni, što ukazuje na atmosferu nekažnjivosti i ugroženosti medijskih radnika u zemlji.

Zločinačka tradicija

Eto čime bi sve mogli agenti FSB-a da se bave, umesto što traće vreme na zvučni top koji je, usput budi rečeno, ministar policije Ivica Dačić pokazao pred kamerama. Takva istraga mogla bi da se obavi bez po muke, bez trošenja nasušnih resursa, bilo bi dovoljno da agenti FSB-a pogledaju u ogledalo i da tamo pronađu počinioce. Mnogo je izazovnija istraga o zločinima koje je ova firma počinila u prošlosti, dok je poslovala pod drugim imenima, među kojima su najpoznatija KGB, NKVD i Čeka. Na primer, mogli bi bar da utvrde koliko su sopstvenih građana pobili u epohi staljinističkih represija, dok je Gulag radio punom parom.

Ne moraju baš tačan broj da utvrde u glavu, to je sada i nemoguć zadatak, ali bi bar mogli da obaveste javnost da li su pomorili 15, 20 ili 30 miliona ljudi, čisto da znamo. Nevladinu organizaciju koja se bavila žrtvama Staljinovog režima, Memorijal, Putin je u decembru 2021. godine ukinuo, što je sasvim razumljivo – kad nastavljaš Staljinov posao, smetaju ti svi koji opominju na nezgodne činjenice iz zločinačke prošlosti. Po zahtevu državnog tužioca i po odluci najviše sudske instance u Rusiji. Memorijalu je zabranjen rad, zbog „pogrešne slike Sovjetskog Saveza kao države terora“. Ne zna se ko je istinoljubiviji, ruski sudovi, kremaljski režim ili FSB, zaista su srpske vlasti napravile savršen izbor istražitelja za slučaj zvučnog topa.

FSB je zločinačka organizacija čiji je posao progon i uništenje protivnika i kritičara tiranskog režima, a takve su bile i njene navedene prethodnice, još od revolucionarnih vremena. Zvati FSB da nešto istraži je besmislenije nego zvati barona Minhauzena da utvrdi da li je nešto lažno ili istinito. Očekivati istinu od agenata FSB-a isto je kao tražiti od kir Janje da postane rasipnik i trošadžija. Zato ih je Vučić i zvao – kako bi lagali u njegovu korist, pošto mu ionako pomažu u suzbijanju opštenarodne pobune.

Dobro uvežbane krvopije

Nije zgoreg plastično prikazati o kakvom je soju ljudi reč. U predgovoru za knjigu Ane Politkovske „Putinova Rusija“ Pavle Rak navodi odlomak iz udžbenika za obuku obaveštajaca iz 2000. godine. Evo jedne vežbe budućih tajnih agenata: “Privikavanje na probadanje, prolivanje krvi i nanošenje rana živom biću. Specijalna vežba: uhvatiti u klopku živog zeca, ubiti ga tako što mu glavu udarimo o drvo, vezati zadnje noge, brzo odrezati glavu i posle udisaja, popiti krv koja je šiknula, a zatim izdahnuti. (…) Psihološki nije lako iz čista mira ubiti ni krivo ni dužno živo stvorenje, ali će /bez takve pripreme/ još mnogo teže biti da se ubije mirni žitelj, koji je slučajno video našu jedinicu u neprijateljskoj pozadini“. 

Dakle, agentiu ruskih službi su bukvalno krvopije. I to dobro uvežbane, po protokolu zvanične obuke. Kad redovno vežbaš na kunićima, nakon nekog vremena nije teško otrovati čoveka, ustreliti ga ili baciti sa zgrade. Pretvaranje ljudskih bića u uplašene zečeve jedan je od osnovnih ciljeva totalitarnog sistema, ubistva nepodobnih su dosta efikasno sredstvo za postizanje ovog magičnog preobražaja.

Pavle Rak daje kratak komentar na citirani ulomak: “U zemlji koja ne samo štampa ovakve udžbenike, nego su ti udžbenici namenjeni i ‘članovima vojno-sportskih i vojno-patriotskih klubova, polaznicima škola preživljavanja u prirodi, turistima, lovcima i ribolovcima i uopšte svima koji žele da se nauče kako da savladaju bilo kakvu opasnost’ (iz anotacije iste knjige) – i najgora stvar se može dogoditi. U zemlji kojom, kao predsednici ili premijeri, rukovode oficiri tajnih službi iz kojih ovakvi udžbenici izlaze u svet, najgore stvari se i događaju. Svi stanovnici takve zemlje su kao uhvaćeni zečevi, kojima će vrli obaveštajci odrubiti glavu i ispiti krv, samo ako im padne na pamet da bi to zbog nečega trebalo učiniti”.

Višedecenijska radijacija iz Kremlja

Takva zemlja je ideal vučićima, vučevićima, vučićevićima i ostalim vulinima. Oni rade sve što mogu da od Srbije naprave državu u kojoj će svi van vladajuće oligarhije imati status pokusnih kunića. I odlično im ide, Srbija se sve brže strmoglavljuje u tiraniju gde ljudski život ne vredi ni po lule duvana. Evo samo jednog primera od pre par dana. Kako javljaju mediji, u Ubu je M.M. (1983), okrivljen za krivično delo krađe, izvršio samoubistvo vešanjem - u službenom policijskom vozilu koje je bilo na putu ka zatvoru.

Nakon što mu je sudija odredio pritvor, okrivljeni je pokušao da pobegne, ali su ga policijski službenici sustigli, smestili u “maricu“ i vezali mu ruke policijskim lisicama. I onda je čovek sa lisicama na rukama, vezan, u policijskom vozilu, okružen policajcima – uspeo da se obesi? A ne zove se Hudini. Ovo je luđe od silnih ispadanja kroz prozor u Rusiji. I nikom ništa, javnost snom mrtvijem spava.

Ne čudi što su Vučić i njegovi pajtaši pozvali FSB u pomoć, to je izbor po srodnosti, čudi što nema snažne reakcije javnosti protiv tog poteza. Opozicija, studenti, silni građani koji demonstriraju, zborovi, profesori, advokati, razne građanske organizacije – niko da zagrmi i kaže jasno glasno kako ne mogu ruski zlikovci da vršljaju po našoj zemlji kako im se prohte. Niko da kaže kako treba proterati Putinove agente iz Srbije. Niko da prozbori kako treba pogasiti Putinove propagandne trovačnice.

Šta znam, možda činjenica da nam se po zemlji vrzmaju službenici organizacije za koju je istrebljenje celokupnog stanovništva Srbije luk i voda – nije razlog za zabrinutost. Valjda naša deklarativno demokratska javnost misli drugačije – pošto smo ionako izloženi višedecenijskoj radijaciji iz Kremlja, posledice su trajne i neiskorenjive, pa nema mnogo smisla buniti se protiv sitnice kao što je vršljanje FSB zlikovaca po Srbiji. Samo bi bio red da nas neko obavesti o takvom pogledu na stvari – ako naši vrli borci za drugačije društvo misle da smo već kapitulirali i odustali od sebe, ne bi bilo loše da to i znamo.