PORNOFAŠIZAM

Piše: Svetlana Slapšak

Hvala policiji, bogu i mariborskim gradskim ocima i majkama, Thompson nije nastupio u Mariboru, i nije, na isti dan uveče (prošla subota) tamo razveselio učesnike kongresa partije SDS Janeza Janše, koji je još jedanput u 25 godina ponovo izabran za vođu stranke apsolutnom većinom, uz prisutnost i neizmerne pohvale samog bratskog vođe Viktora Orbana. Kakva bi to žurka bila! Em bi se đuskalo, em bi se ruke dizale, em bi se bilo za dom spremno, em bi se u nastavku prešlo na konkretno izvođenje glavnog dela Janšinog novog političkog programa – umnožavanja umirućeg naroda po strogim etničkim principima. Koja bi to noć bila! Samo monoetničnost i heteroseksualnost, a bez kontracepcije!

Dobro, nasilna seksualnost je uvek bila odlika desnih, posebno nacifašističkih pokreta i partija. No ako je malobrojnost uistinu najveća opasnost u Sloveniji, onda je savršeno nerazumljivo da država nepravično (eufemizam, obzirom na prakse) otpiše više od 25.000 građana kad su najpotrebniji, u opasnosti od rata pre nešto više od dvadeset godina. I da danas ne koristi izuzetan radni i kreativni potencijal izbeglica, a sa gastarbajterima, uglavnom iz Bosne, ponaša se kao sa robovima (opet eufemizam). No, zahtevati razumnost od desnice i nacifašista je ne samo nerazumno, nego i neodgovorno.

Bar jedne sramote – Thompsona – u Sloveniji smo se rešili, ostaju mnoge za utehu. Kako je bilo mogućno (i kako još jeste mogućno) ozbiljno uzeti nekakvog tipa koji je za sebe uzeo ime izrazito faličkog oružja? I pri tome je još u intervjuu slovenačkoj televiziji bez ikakvog stida naprosto lagao, što se odmah može ilustrovati i demantovati snimcima sa njegovih koncerata? Najkomičniji deo ovog intervjua sa inače izrazito naklonjenim slovenačkim novinarom, bilo je pitanje zašto Severina nastupa u Las Vegasu, a eto Thompson ne može ni u Mariboru: pevač, koji se dotada prikazivao kao nežni porodični čovek i patriota čije srce reaguje s ljubavlju na svako pominjanje domovine a sa mržnjom prema komunizmu, dao je na znanje da je reč o svetskoj zaveri protiv njega lično i patriotizma generalno. Gnusne komunističke vlasti Las Vegasa pokazale su ponovo svoje orjunaško lice!

Osoba koja se skriva za imenom oružja faličkog oblika samo ekstremno prikazuje ponašanje revizionističke desnice, koju u njenoj vulgarnoj varijanti vidimo u Sloveniji svaki dan – od parlamenta do Janšine televizije. Parada primitivaca, koji se ne ustežu ni od jednog mogućnog prostakluka, propraćenih oduševljenjem sada već pozamašne ekipe vrištećih voditeljki na pomenutoj televiziji, svedoči o tome da thompsonizacija, povezanost seksualnih fantazmi i gluposti, napreduje i da se polako uvlači u svakodnevicu. Seksualna napetost se čuje u svakom jedva zadržanom dubokom uzdisaju (sa povremenim groktanjem) spikera na toj televiziji, u tihoj sreći nafrakanih ženskih spikerina kada metaforički raskopavaju grobove žrtava komunista. Ali toga se uistinu seća svako ko je bio izložen (i još je) državnim televizijama Srbije i Hrvatske od početka devedesetih pa nadalje…

Od ranih studija o nacizmu i fašizmu početkom ’70, kada se humanistika zainteresovala za psihoanalitičke i kulturološke aspekte „komoditetnog“ nacizma i fašizma, pa sve do danas, naučna produkcja o tome nije smanjena: proširena je na različite aspekte izučavanja svakodnevice, supkultura, queer i homo-populacija. Jedan od najzanimljivijih primera za izučavanje je, recimo, tajlandski modni nacifašizam. Manje-više sve što je tu istraživano povezano je sa oblicima seksualnosti koji su postali prateći deo nacizma i fašizma, jer su ti ideološki konglomerati otvarali prostor zabranjenog i preziranog – a nijedna crkva se tome nije usprotivila. Sve što je povezano sa nasiljem, podređivanjem, seksualnom eksploatacijom, čak i pedofilijom, bilo je uključeno u folklor nacizma i fašizma, i izgledalo je dozvoljeno: otvorilo se ogromno područje perverzije odnosno pornografije. Na početku jugoslovenskih ratova, poznati etnograf i teoretičar iz Beograda Ivan Čolović analizirao je upravo te fenomene u knjizi Bordel ratnika (1993).

Rano preminula i izuzetno važna feministkinja Žarana Papić je u svojim studijama u ranim devedesetim analizirala pojavu žena u estradi toga doba i njihovog odnosa sa nacionalističkim i proratnim diskursom. U Beogradu su tada priređivane naci-žurke (organizatora/ki se valjda ipak sećamo, koliko god da su pod stare dane suknuli/le u suze, boga i sveopštu ljubav), gde je već uveliko zaboravljena pevačica u crnom donjem vešu, u četničkoj jakni i sa dvojnim vencem belog luka kao nakitom, pevala „My lover is chetnik“; u štampanim medijima bilo je mnogo slika sa proslava sa malom decom u četničkim uniformama u prvom redu. Nedavno su se na slikama sa proslave u Blajburgu pojavila slatka mala deca u kompletnim ustaškim uniformama. Na Thompsonovim koncertima je modna stalnica u ženskoj publici kratak crni šorc duboko ispod pupka, na froncle u donjem delu, celina što više uvučena u prirodne prevoje tela, a u gornjem delu kompletna ustaška uniforma sa sve kapom. U kolonijalnoj fazi italijanskog fašizma (rat u Abisiniji), porno-potencijal je uveliko postojao u popularnoj kulturi, posebno u šlagerima. Evo primera, u mome prevodu:

Crno lice, abisinska lepotice!
Čekaj i nadaj se, došao je čas,
kada ćeš najzad dočekati nas.
Daćemo ti novi zakon i Kralja
iz druge prestonice!

Naš zakon je ljubavna poslušnost
naš moto SLOBODA i DUŽNOST!
Crne košulje ćemo sve osvetiti,
junake što su pali
da bi ti slobodu dali!

Kolonizovane žene – crnkinje „čekaju“ trenutak oslobađanja, koji je nedvosmisleno seksualno „oslobađanje“: muški deo abisinskog naroda ne može očekivati ništa slično, jer su oni predmet osvete. Žene će biti „oslobođene“ od svojih, domaćih muškaraca (kojima se obećava samo smrt) i pripašće boljem vlasniku! Ova naivna kolonijalna vizija sadrži tačno onu mešavinu nasilja nad ženama, perverzije, rasizma i čiste pornografije koja je bila – i još uvek jeste – prihvatljiva za katoličku crkvu, baš kao i Thompson. Jedina razlika je mnogo bolja muzika i pevljivost italijanskog šlagera…

Na drugoj strani pornofašističke džungle je Ceca, čije gostovanje ni ranije ni sada niko nije dovodio u pitanje, i koja će uskoro ponovo gostovati u Sloveniji. Surpuga ratnog (i predratnog) zločinca, koja dakako ljubi ruku popovima i održava sa svojom dečicom (sada već odraslim članovima džet-seta) pravoslavne praznike, a ranije se slikala sa oružjem, sedela je u zatvoru zbog pretpostavljene pronevere novca u poslovima fudbalskog kluba koji ima, i naravno i dalje sa najdubljim poštovanjem govori o svom pokojnom mužu. To sigurno nije dovoljno za policijsku zabranu, za zabranu ukusa i stila i građanske svesti, itekako, ali ko njih ikada pita: pretpostavlja se, po načelu komoditeta, da imaju slobodu izbora. Ceca uistinu ne peva o otadžbini, junaštvu u ratu, bogu i sličnom, jer bi tako teže prodavala svoje proizvode u Bosni, gde je inače bez prestanka na većini televizija.

I šta je to što Cecu povezuje sa pornofašizmom? Važan element toga, voajerstvo: publika hrli da vidi telo koje je imao ratni zločinac, da zaviri u mnogobrojne otvore na njenoj izazovnoj odeći, da se „zapali“ u fantazmi kontinuiranog konkubinata, da bude „naredni“ za gangsterom. Fenomen uopšte nije samo balkanski: ljubav prema princezi Dijani imala je vrlo slične oblike. Nije nimalo nerazumljivo što Cecu vole podjednako žene i muškarci – fantazma je zapravo ista za sve polne orijentacije, jer je kulturno i društveno zasnovana, kao bajkovita naracija: posle gangstera ili princa – ja! Ženska varijanta upisana je u popularnu naraciju „sirote žene“ koja je eto, toliko pretrpela, i koja bez postavljanja pitanja nastavlja „svoj put“ koji je zacrtao njen pokojni, a sve da bi „prehranila decu“. Ništa mnogo različitije od društvenog uspeha udovica ili konkubina slavnih pokojnih muškaraca ovde, u Sloveniji… Ceca je, dakle „nezabranjiva“, ali bi u tome slučaju morali proraditi mnogi potencijalni društveni mehanizmi, i pre svega svest građana.

Malo drugačiji slučaj je nekadašnji popularni predstavnik primitivnog rocka, Bora Đorđević – Čorba, koga je penzionerska sudbina naplavila upravo u Sloveniju, koju je inače beskonačno psovao u danima slave u Srbiji. Podsetimo se, to je bio pravi i uspešni sub-žanr kako visoke tako i niske kulture u Srbiji. Neki su javno zatražili oproštaj, kao Balašević i Voja Brajović, a Bora-Čorba baš i nije. Njegov ansambl, Riblja čorba, zasnovan je od početka na estetici gnusnog (neću navoditi šta izraz znači u beogradskom slengu). Imao je još nekog smisla u osamdesetim, kada smo dobro podnosili različite i zapravo bilo kakve ludosti, ako nam se činilo da malo drmaju sistem.

Stih iz jedne od njegovih pesama, „Draga, ne budi peder“, prešao je u svakodnevni govor Beograda. No docnije je Riblja čorba postala nacionalističko glasilo, a sam Bora-Čorba politički aktivan, kao četnički vojvoda i čak i na čelu nekakve političke partije pogonski i ideološki povezane sa alkoholom. Ako se od Cece ne mora očekivati neka razložna izjava, ostareli Bora-Čorba bi svom ovdašnjem životu mogao dodati koju reč samoironije i razumevanja – pa nije. Čak i ako razumemo penzionersku finansijsku stisku, to nikako ne može biti dovoljno za razumevanje javnog nastupa. I ponovo, ni Bora-Čorba nije zabranjiv, samo je ponovo to stvar ukusa, građanske svesti i stila u kulturi, čak i post-punkovskoj.

Kobna estradna „gostovanja“, zgusnuta u veoma kratkom vremenu… Reakcija nekih u Sloveniji pokazuje specifičnost koju ne beležimo drugde: Bora-Čorba je po njima imao puno pravo što je Slovence nazivao bečkim konjušarima, i onda sledi impresivna lista grehova – od „izbrisanih“ do prodaje manje-više svega što se moglo prodati, korupcije, zastrašujućeg osiromašenja za sada petine građana, razmaha nacifašizma. Bora-Čorba je, dakle, bio prorok! Koliko god uvrnuta i zabavna, ova ocena samo potvrđuje mazohizam kao ključni sastojak pornofašizma. Jer, Bora-Čorba je pljuvao po Slovencima dok još nisu uradili ništa od pomenutih strahota. Kolektiv „neprijatelja“ je uostalom arbitraran, i menja se po potrebi, komoditetu i trenutnim modnim ludostima.

No plitkost govora (pesme) o neprijateljima obrnuto je srazmerna dubini impakta među građanski nemislećom publikom. Kad smo suočeni sa pornofašizmom, obavezno se javlja i argument „slobode izražavanja“ (već smo ga čuli oko Thompsona), koji postavljaju upravo zastupnici novih zabrana i neslobode. U ovom slučaju je među tim glasovima najapsurdniji bio glas hrvatske ministarke za kulturu, koja je samo nekoliko dana ranije iznela svoje rezerve i zamerke povodom predstave Olivera Frljića, jer je valjda povredio osećanja nekih grupa; Thompson NIJE, izreče ministarka… Njena izjava – hvala joj – savršeno raskriva trik i mehanizam nacifašista sa slobodom govora: Thompson pripada grupi koja može biti uvređena, recimo Frljićevom predstavom ili bilo čim drugim što se izabere kao meta, a sam, odnosno nacifašisti kao grupa, ne mogu vređati, jer su naprosto ukrali verbalni ukras „sloboda izražavanja“.

Slovenačka sudska grana je u prethodnim sličnim slučajevima reagovala po principu veze između reči i dela, što je inače bio jedan od teško savladivih problema Haškog suda. Primera radi, nekakav novinar je u društvenim medijima objavio da izbeglice treba dočekati rafalnom paljbom kad pređu granicu: policija nije pokrenula postupak, jer rečeni novinar nema na raspolaganju mitraljez. Nedavno je nekakav službenik i poznati obožavalac Janše negirao holokaust: očekuje se da policija ne reaguje, jer isti nema na raspolaganju gasnu komoru. U slučaju Thompsona, policija je izdala nezgrapan tekst o mogućnom riziku nasilja oko koncerta na osnovu nedavne austrijske zabrane koncerta. Nije li krajnji trenutak da se revidira pojam slobode izražavanja, da se promisli njegova burna istorija, i da u tome poslu sarađuju pravnici i humanisti?