Piše: Tomislav Marković
Centri za socijalni rad u Srbiji su se iz institucija koje pružaju pomoć i podršku pretvorili u poprišta stravičnih zločina. U blizini Centra za socijalni rad na Novom Beogradu Milan Lovrić kamenom je pretukao nasmrt svoju suprugu Olgu pred njihovo troje dece, a potom je sutradan izvršio samoubistvo.
Samo nekoliko dana posle ovog jezivog zločina, u Centru za socijalni rad u Rakovici Marko Nikolić je izbo nožem svoju nevenčanu suprugu Maju Đorđević, zadavio njihovog četvorogodišnjeg sina Mihaila i napao još troje radnika Centra nanevši im teže povrede. Patrola komunalne policije savladala je ubicu koji je završio u pritvoru.
Brutalni zločini ispunili su čitavu srpsku javnost zgražavanjem i nevericom, pogotovo zbog mesta na kojima su se desili. Državne institucije koje su stvorene da bi pomagale ljudima u nevolji, pa bi samim tim žrtve tu trebalo da se osećaju sigurno, izvrgle su se u sopstvenu suprotnost, u ustanove gde vas nasilni supružnik lako može lišiti života.
Javnost se s pravom pita šta je sledeće. Masovni pokolj u policijskoj stanici?
Duga istorija porodičnog nasilja
Što je najgore, ova dva ubistva nisu došla kao grom iz vedra neba, već im je prethodila duga istorija porodičnog nasilja. Lovrić je ranije i osuđivan zbog nasilja u porodici, prvi put 2010. godine kad mu je određena kazna od tri godine uslovno, a drugi put 2015. godine kad je dobio dve godine zatvora zbog višestrukog premlaćivanja sina. Nakon ranijeg izlaska sa robije zbog "primernog vladanja" nastavio je da preti supruzi koja je podnela sedam prijava protiv njega.
Nikolić je godinama zlostavljao suprugu i njenu porodicu, a u januaru 2013. godine je pokušao da ubije Majinu sestru zbog čega je ona podnela krivičnu prijavu.
Zlostavljanje se nastavilo i posle toga, Maja je i dalje podnosila prijave, a tradicionalno brzi srpski sudovi zakazali su početak suđenja za 13. jul 2017. godine, "samo" četiri i po godine nakon podnete prijave.
Maja i njen sin nisu dočekali suđenje, ubijeni su dan pre toga. Da su nadležni organi radili ono za šta ih plaćamo, tragedija je mogla da bude izbegnuta.
Malo je reći da su institucije zakazale, a centri za socijalni rad samo su vrh ledenog brega. Država ove centre tretira kao pastorčad, smanjuje broj zaposlenih, udomljava stranačke kadrove na rukovodećim položajima, dovodi nestručno osoblje i ne pada joj na pamet da izdvoji novac iz budžeta za policijsko obezbeđenje kako bi se i zaposleni i korisnici usluga osećali sigurno.
Sve što nosi oznaku "socijalno", od ustanova do socijalnih davanja, politička elita olako bagateliše i smatra smetnjom, maltene "klipom u točkovima napretka". Državni zvaničnici neguju kult uspešnih, izuzetnih, pobednika; puna su im usta stranih investicija, privrednog rasta i Srbije kao lidera u regionu.
A ne pada im na pamet da pogledaju stvarnosti u oči i vide da Srbija jeste lider, ali u siromaštvu i porodičnom nasilju.
Institucije koje ničemu ne služe
Pored centara za socijalni rad, žrtve su se za pomoć obraćale brojnim institucijama: policiji, tužilaštvu, Ministarstvu za rad i socijalna pitanja. Maja Đorđević je čak pisala i tadašnjem premijeru Aleksandru Vučiću, ali pomoć nije dolazila niotkuda.
Čak i kad su izricane zatvorske kazne nakon kojih je doneta i mera zabrane prilaska, kao u Lovrićevom slučaju, ni to nije pomagalo. Uzalud sve zakonske mere kad nema ko da ih sprovodi u delo.
Kad se pogledaju statistički podaci, stiče se utisak da je porodično nasilje kod nas maltene deo nacionalnog folklora. Dve od tri žene pretrpele su neki oblik nasilja, prošle godine u porodičnom naslju ubijene su 33 žene, sigurne kuće su skoro uvek pune, a 2015. godine prijavljeno je ukupno 18.746 slučajeva nasilja, velikom većinom partnerskog. Koliko je tek slučajeva ostalo neprijavljeno, teško je i pretpostaviti.
Dodatni problem je što policija i tužilaštvo često uopšte ne reaguju na prijave žrtava porodičnog nasilja. Ubistvima u beogradskim centrima za socijalni rad prethodilo je ubistvo u Urovici kod Negotina krajem juna.
Denis Gačić ubio je nožem svoju bivšu suprugu Danijelu Handu nasred sela, naočigled prolaznika. Danijela je, nakon što je napustila supruga, više puta nadležnima prijavljivala nasilje i pretnje smrću, ali niko ništa nije preduzeo.
Nije pomoglo ni to što je Gačić imao policijski dosije, jer je osuđivan zbog krađe i razbojništva. Da je nešto ponovo ukrao, policija bi reagovala, ali zlostavljanje žene i pretnje smrću očigledno se ne tretiraju kao nekakav prekršaj.
Ili je prevladalo ono poremećeno tradicionalno mišljenje, tako prisutno u našoj sredini, da se ne treba mešati u porodične stvari drugih ljudi.
Institucije koje ne rade svoj posao samo su deo problema. Nisu te institucije pale s neba, one su deo društva, u njima rade ljudi koji su oblikovani širim društvenim kontekstom i njegovim vrednostima.
A jedna od tih neupitnih vrednosti našeg društva jeste upravo kult nasilja. Naši životi su u tolikoj meri ispunjeni svakovrsnim nasiljem da smo prestali i da ga primećujemo.
Sistem naopakih vrijednosti
Zato ne vidimo ništa čudno u podizanju spomenika atentatorima i vojskovođama, u slavljenju bitaka i ratova, u stvaranju kulta heroja u koje ubrajamo i masovne ubice iz poslednjih ratova.
Zato nam nije skandalozno kad Aleksandar Vučić izjavi da je država nemoćna da se obračuna sa takozvanim navijačima i njihovim nasilništvom. Zato mirno podnosimo svakodnevno razapinjanje ljudi po tabloidima, pozive na javni linč, medijsko crtanje meta na glavama onih koji misle ili žive malo drugačije od većine.
Zato se ne bunimo protiv sistemskog nasilja kojem su izloženi slabi i nemoćni, pripadnici nacionalnih, verskih i seksualnih manjina, svi oni koji ne mogu da se brane.
Zato ne primećujemo da se u zemlji koja je pokrenula nekoliko ratova nikada ne govori o PTSP-u, niti se priznaje postojanje ljudi koji pate od ratnih trauma.
Zato nas ne uznemiravaju huškačke izjave pojedinih ministara protiv susednih država. Zato ne vidimo ništa problematično u tome što su se silni konzervativni intelektualci gromoglasno uskopistili protiv klauzule novog Porodičnog zakona koja predviđa zabranu fizičkog kažnjavanja dece.
A onda, kad se dogodi ovakva tragedija, svi se pitamo kako je to moguće. Onda se i nadležne institucije probude iz zimskog sna, pa nadležni ministar Zoran Đorđević najavljuje vanredni nadzor u centrima za socijalni rad, potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović kaže da će 60 centara dobiti panik tastere, a ministar policije Nebojša Stefanović predviđa pooštravanje kriterijuma za kontrolisano viđanje roditelja i dece.
To će svakako poboljšati postojeće stanje, ali to su sve samo palijativne mere. Ono što je našem društvu potrebno jeste temeljno preispitivanje sistema vrednosti na kojem počiva i njegova radikalna promena, iz korena. Bojim se da za takav dubinski zahvat naša politička elita nema ni znanja, ni snage, ni hrabrosti.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR