Spoljnopolitički slom

Piše: Andrej Lipski

Ovonedeljni skandal (praćen najavom gotovo izvesnih novih evropskih sankcija) u vezi sa Simensovim turbinama otkrivenim na Krimu, kao i donošenje neumoljivog zakona o novim sankcijama od strane predstavnika Kongresa SAD – srušili su sve nade u poletno najavljivani „skori dogovor“ Rusije sa zapadom. Ovom iluzijom, ruska politička elita je preko godinu i po dana zamajavala sebe i vascelo rusko telegledateljstvo. Gatali su složno kako se Evropa – više nego Rusija – već umorila od sankcija, da unutar Evrope aktivno egzistira „fronda“ od 6 ili 8 zemalja koje samo što nisu realizovale svoj pritisak na sve ostale članice Evropske unije za, ako ne ukidanje, ono makar omekšavanje sankcija protiv Rusije, da je Evropljanima već „pun kufer“ Ukrajine, da u mnogim zemljama Evrope jačaju „zdrave“ snage koje cene tradicionalne vrednosti i koje su spremne da „razumeju“ Rusiju, da prekinu s nasilnom politikom sankcija protiv nje i da hitno obnove svoje pređašnje dobre odnose s njom. Sećamo se, naravno, i višemesečne „trampomanije“ koja je vladala Rusijom, sve sa nadom u blagu pomirljivost i veću predusretljivost novoizabrane vlasti u Americi.

I sada, šta nam je od toga ostalo? Odjednom se ima osećaj kao da sve to pripada dalekoj prošlosti. I mada su čak i u najžešćem jeku te manilovske1 euforije zdrav razum i argumenti neservilnih eksperata upozoravali do koje mere su ta maštovita očekivanja nerealna, sadašnja situacija neodoljivo liči na potpuni spoljnopolitički slom. Ta, na sva usta hvaljena „antisankciona evropska fronda“ do sada nije dala nikakve rezultate. Pobedu nad privatnim i korporativnim interesima u pojedinim zemljama stare Evrope odneo je opšti interes nove, ujedinjene Evrope.

Populisti su izgubili izbore u Holandiji i (u dva navrata) u Francuskoj. Verovatno će se to isto na jesen dogoditi i u Nemačkoj. Trampovo predsednikovanje je otpočelo lovom na „ruske tragove“ i uvođenjem novih sankcija protiv ruske vladajuće elite – pritiscima kakve ne pamtimo od davnih vremena takozvane „Druge crvene panike“ predvođene senatorom Džozefom Makartijem. A naši pokušaji „veštog“ zaobilaženja sankcija koji su se ovih dana obrnuli u skandal sa Simensom, ne samo da će sve naše buduće planove o radosnom „magarčenju protivnika“ definitivno obezvrediti, nego će i svu našu buduću saradnju sa velikim svetskim kompanijama umnogome otežati.

Može se, naravno, i dalje nastojati na tvrdnji da su sankcije za Rusiju zapravo korisne, na priči o našim nesagledivim perspektivama privrednog rasta putem zamene uvoza domaćom proizvodnjom. Ali to je bajka namenjena televiziji i isključivo onima koji su „sposobni“ da u tako nešto poveruju.

I kako da se sada isčupamo iz ovog gliba? Kako da prevaziđemo posledice pogrešne spoljne politike vođene tokom 2013. i 2014. godine, koja je potom ozbiljno zaoštrena neadekvatnim planovima za izlazak iz krize u odnosima sa zapadom? Kako da se popnemo makar na onu prvu, početnu stepenicu zdrave pameti i razboritosti?

Sve zemlje sveta imaju svoje nacionalne i državne interese i bilo bi krajnje čudno kada bi se svi oni u isto vreme stalno poklapali. Rusija tu nije nikakav izuzetak. Tim pre što je od bivšeg SSSR-a, sviđalo se to nekome ili ne, nasledila ulogu globalnog igrača na svetskoj političkoj sceni. Nastojanja da se za potrebe svoje i opšte bezbednosti ti interesi prvo upodobe, a potom i pažljivo uporede i usklade s interesima ostalih igrača, zapravo i jeste osnovna mudrost vođenja razumne međunarodne politike. Istorija ljudskog roda, ona drevna i ova nešto novija, bezbroj puta nam je baš to potvrdila.

Ali kako postići taj povoljan i bezbedan balans interesa bez jedne, rekao bih, nezaobilazne komponente, bez ključnog uslova zvanog poverenje? Kako mi to zamišljamo da će neko voditi pregovore s partnerom (tim pre ako se oni vode u tako delikatnoj sferi međunarodnih odnosa kao što su bezbednost, ograničenje i smanjenje naoružanja) koji tokom razgovora svoju desnu šaku, stisnutu u šipak, neprestano skriva u svom džepu, a levu, tobože pomirljivo nudi za rukovanje? A ako u nekom trenutku to i prestane da čini, niko mu više ne veruje.

To, naravno, ne znači da se svi ostali članovi međunarodne zajednice uvek ponašaju besprekorno. I oni se povremeno služe lažima i polu-lažima kao instrumentom svoje politike. Međutim, broj primera, kao i visoka koncentracija očigledne laži i propagande u ruskoj politici poslednjih godina zaista obeshrabruje. Nema nijednog bolnog pitanja postavljenog od strane međunarodne zajednice na koje ruska strana nije odgovorila „gluvim“ odricanjem:

– na Krimu nije bilo ruskih vojnika, niti ih sada, u jugoistočnoj Ukrajini ima;

– na ovim teritorijama nema ni oružja tajno dovoženog iz Rusije;

– Rusija nema nikavog uticaja na samoproglašenu Donsku i Lugansku narodnu republiku i zato ne može biti učesnica Minskog protokola o mirnom rešenju sukoba u Ukrajini;

– „buk“ (kojim je srušen malezijski Boing) nije naš;

– ruski sportski rukovodioci nemaju nikakve veze s masovnim dopingom ruskih sportista;

– turbine Simens kupljene su na „sekundarnom tržištu“.

Sve što umemo da kažemo je „ne“, „nije se desilo“, „ne znamo“, „nema dokaza“.

Slična odricanja vlasti od svega što je za nju neprijatno ili štetno unutar Rusije se prihvata kao nešto sasvim prirodno i razumljivo. Ali ovakvo njeno ponašanje na međunarodnoj političkoj sceni „nema prolaz“. Tamo nema ruskog pravosuđa, ruskog „jednoumnog“ parlamenta, niti ruske televizije, tih aktivnih instrumenata za stvaranje nestvarne slike realnog sveta.

Bez odustajanja od dosadašnjih političkih laži i podvala nije moguće stvoriti preduslove za ozbiljan razgovor o usklađivanju naših interesa sa svetom koji nas okružuje. I zato, samo jasno i iskreno postavljen cilj za obnovu poverenja može označiti početak dugog i teškog puta normalizacije naših, danas potpuno upropašćenih odnosa sa međunarodnom zajednicom.

Prevod sa ruskog Haim Moreno