Piše: Milivoj Bešlin
Od dolaska preimenovanih radikala na vlast u Srbiji stanje u regionu je značajno nestabilnije, a tenzije neuporedivo veće nego do 2012. godine.
Zvanična Srbija neumorno otvara ograničene i kratkoročne sukobe sa gotovo svim državama regiona i to radi ciklično i sukcesivno. Orvelovih “pet minuta mržnje” u izvedbi režima u Beogradu izgleda do kraja otelotvoreno. I dok sve ostale države u regionu, uz povremene nesporazume, ipak, održavaju dobrosusedske odnose, Srbija poslednjih godina živi permanentno i tvrdoglavo u nesporazumu sa svojim okruženjem. Jedino se u režimskim tabloidima i službenim glasnicima vlasti menja objekat mržnje: Makedonci, Albanci, Crnogorci, Kosovari, Bošnjaci, Hrvati, pa opet iznova i u krug.
Prošli put se nije dobro završilo. Memorandum SANU je bio i najava sukoba i upaljeni fitilj pod Jugoslaviju, nezavisno od namera njegovih tvoraca. Njime je de facto otvoreno srpsko pitanje u Jugoslaviji – stara težnja nacionalista u Srbiji još od kraja šezdesetih godina 20. veka.
I ne samo da je otvoreno tzv. srpsko pitanje, ono je otvoreno kao teritorijalno. Granice unutar jugoslovenskih republika, iako nisu bile međunarodno priznate, tretirane su prema jugoslovenskom federalističkom ustrojstvu kao državne, jer su republike bile federalne države, unutar federativne Jugoslavije, sledstveno emancipatorskom karakteru jugoslovenskog socijalizma.
Disolucija Jugoslavije
Badinterova komisija je 1991. nedvosmisleno potvrdila ključne principe jugoslovenskog federalizma – disolucija Jugoslavije moguća je na principima samoopredeljenja, ali samo prema nepromenjivim granicama između republika-država. Upravo zbog toga su nacionalisti u Srbiji još od druge polovine šezdesetih i radikalnijih reformi federacije i ustavnih promena, pokušavali da relativizuju i obesmisle međurepubličke granice nazivajući ih administrativnim, aproksimativnim, nepravednim, neistorijskim, neprirodnim, čak i bespotrebnim.
Navedenom metodologijom je problematizovano nacionalno pitanje, dovođenjem u pitanje federalističkog okvira, a to je iznad svega značilo promenu republičkih (državnih) granica.
A kada se menjaju, granice se najčešće menjaju na nečiju štetu i u nečiju korist. I baš zbog toga, nikada mirno. Nastavak je poznat. Srbija “iz tri dela” koja je dolaskom Miloševića “postala cela” i nedeljiva, pokušala je da načini deljivim skoro sve ostale republike.
Rušeći, pejorativno nazvane, avnojevske granice, Srbija je posle svih poraza i neuspeha sebe i svoje napore svela na to da sačuva vlastitu južnu, avnojevsku granicu, na Kosovu. Tako se istorija vratila kao bumerang.
Današnja Srbija nije pomirena sa svojim porazima. Verujući da su oni došli kao rezultat međunarodnih zavera i nepovoljnih geostrateških okolnosti, srpski nacionalizam nije prestao da veruje u revanš kada dođe do obrta na globalnoj sceni.
Svetska ekonomska kriza, deficit evropske ideje i delegitimizacija Evropske unije, pobeda Bregzita u Velikoj Britaniji i Trampa u SAD, najzad, agresivno i nepredvidivo ponašanje Putinove Rusije u postsovjetskom regionu – dali su srpskim nacionalistima iluziju da se međunarodne okolnosti menjaju i da sledi drugo poluvreme, zbog čega su pokrenuli brojne revanšističke ideje i planove.
Od dolaska preimenovanih radikala na vlast u Srbiji stanje u regionu je značajno nestabilnije, a tenzije neuporedivo veće nego do 2012. godine.
Zvanična Srbija neumorno otvara ograničene i kratkoročne sukobe sa gotovo svim državama regiona i to radi ciklično i sukcesivno. Orvelovih “pet minuta mržnje” u izvedbi režima u Beogradu izgleda do kraja otelotvoreno. I dok sve ostale države u regionu, uz povremene nesporazume, ipak, održavaju dobrosusedske odnose, Srbija poslednjih godina živi permanentno i tvrdoglavo u nesporazumu sa svojim okruženjem. Jedino se u režimskim tabloidima i službenim glasnicima vlasti menja objekat mržnje: Makedonci, Albanci, Crnogorci, Kosovari, Bošnjaci, Hrvati, pa opet iznova i u krug. Srbi u regionu ponovo se funkcionalizuju u cilju destabilizacije država u kojima žive. Slična politika, ali praćena i oružanim pobunama, završila se u poslednjoj deceniji prošlog veka na veoma tragičan način.
Nacionalističke vlade
Kakve su reakcije regiona na revanšističke i izazivačke poteze zvaničnog Beograda?
Nacionalističkim vladama u Zagrebu i Prištini to daje povoda da se predstavljaju kao nezamenjivi branioci i spasioci nacije i države.
Ali ima i drugačijih odgovora. Dok je u Makedoniji pokušavan državni udar, vršeno besprimerno nasilje nad demokratski izabranom većinom u Sobranju, a Zoran Zaev, krvave glave, jedva umakao paramilitarnim nasilnicima koji su upali u zgradu parlamenta – u zdanju je identifikovan i jedan srpski obaveštajac. Upućeni tvrde da je reč samo o vrhu ledenog brega umešanosti zvaničnog Beograda u izazivanje haosa u dvorištu južnog suseda.
I uprkos svemu tome, premijer Zaev govori o bratskim odnosima i ignoriše višemesečnu gebelsovsku kampanju koju protiv njega vode nacionalistički i rusofilski tabloidi bliski režimu u Beogradu.
Nije daleko od toga ni Crna Gora. Dok srpski provladini mediji crtaju metu lideru DPS-a, Milu Đukanoviću, a državna Politika se u uredničkom komentaru pita, zbog čega je Pukanić (ubijeni vlasnih lista Nacional) mrtav, a Đukanović još uvek živ, premijer Duško Marković daje izjave u kojima, ignorišući realnost, govori o odnosima Crne Gore i Srbije kao bezmalo idealnim i nikad boljim u poslednje dve decenije. Istovremeno, režimska Politika i brojni analitičari i nacionalno zabrinuti intelektualci bliski vlasti, sistematski pričaju o neophodnosti otvaranja srpskog pitanja u Crnoj Gori i potrebi spasavanja crnogorskih Srba koji jedva preživljavaju “teror” najmlađe članice NATO-a.
Doda li se tome da je Vučićeva Vlada izdvojila 3,4 miliona eura za izgradnju tzv. srpske kuće u Podgorici, koju će voditi lideri Demokratskog fronta, protiv kojih su podignute optužnice za pokušaj državnog udara i ubistva premijera 2015. na dan izbora, postavlja se pitanje, šta li bi bilo da nije reč o “najboljim” odnosima?!
Ne sme se apstrahovati i naglašena podrška zvaničnog Beograda Dodikovom kriminalnom i separatističkom režimu u svakodnevnom i sistematičnom poslu dekomponovanja države BiH i namernom i tendencioznom komplikovanju života svim njenim građanima. O nedoraslim, kunktatorskim, odgovorima vladajućih sarajevskih političara pred navedenim izazovima, izlišno je i govoriti.
Pompezno najavljivanje deklaracije
U navedenim okolnostima, nakon obeležavanja “Oluje” u Srbiji, Aleksandar Vučić je okupio u Novom Sadu predstavnike Srba u regionu. Na sastanku održanom 4. avgusta, najavljena je i Deklaracija o zaštiti i opstanku srpske nacije, sa ciljem “zajedničkog objedinjenog nacionalnog delovanja i definisanja nacionalnih minumuma i principa za opstanak srpske nacije i srpskog naroda”.
Deklaraciju će, kako se čulo iz Vučićevog kabineta kao “neku vrstu programskog dokumenta pripremiti Srbija i Republika Srpska”. Od sadržaja je pomenuta kultura, ćirilica, nastava istorije, identitet i slične stvari.
Neminovno se postavlja pitanje, čemu služi pompezno najavljivanje deklaracije iz samog vrha države, ako će tretirati pitanja kulture koja, istini za volju, kao ni upotreba pisma, nigde u regionu i nisu osporeni. Cilj je izgleda u stvarima koje nisu pomenute.
U delu javnosti, iako nenapisana, ocenjena je kao nastavak velikosrpske politike. Deklaracija će još jednom da izazove nelagodu i strah u regionu, podigne stepen tenzija i nepoverenja, podseti da granice na jugoistoku Evrope nisu konačne, pa samim tim ni ratovi okončani, a u unutrašnjoj politici dodatno će izvršiti nacionalističku homogenizaciju.
Ne bi trebalo zanemariti ni nesposobnost vladajućih elita u Srbiji da daju odgovore na realne izazove društva. Srbija ima najniži privedni rast u regionu i najniže prosečne plate.
Ali zato uz Hrvatsku i BiH prednjači u Evropi po broju mladih koji je napuštaju ili se spremaju da je napuste. I kao i uvek, kada propadnu sve reforme, kada se istroše svi propagandni narativi, kada se izjalove sva predizborna obećanja, vladajuća struktura u Srbiji se vraća onome što najbolje zna – nacionalizmu kao jedinoj tradiciji i univerzalnom odgovoru na sve probleme.
Dobrovoljni ruski kvislinzi
Međunarodni faktori, heterogeni i nezainteresovani Zapad, pre svega, za sada nema jasnu reakciju na navedene tendencije u regionu.
Nestabilnost im nesumnjivo ne ide u prilog. A svaki dalji pokušaj vlasti u Beogradu da isprovocira: podelu Kosova, osamostaljenje manjeg bosanskohercegovačkog entiteta, destabilizaciju Makedonije, otvaranje srpskog pitanja u Crnoj Gori radikalizacijom antidržavne opozicije, intenziviranje tenzija sa Hrvatskom itd. ozbiljno je narušavanje krhke i fragilne stabilnosti Balkana i potkopavanje Evropske unije i šire, zapadnih interesa u regionu.
I sledstveno tome, nije teško pretpostaviti da jedini interes u daljoj destrukciji Balkana ima režim u Kremlju. Dobrovoljni ruski kvislinzi u Srbiji, Crnoj Gori, BiH i Makedoniji, sve to i ne kriju.
Trećerazredni ruski emisari i propagandisti, kao i njihova dobro plaćena medijska pešadija – više su nego jasni. Nema mira dok se temeljito ne izmeni odnos snaga na Balkanu u korist onih koje ruska politika preferira. Dokaza i citata u korist nevadenih tvrdnji je mnogo i moguće ih je pronaći svakog dana u medijima koji, preko brutalne propagande naučene u vreme sovjetskog imperijalnog totalitarizma, šire tzv. meku moć postmodernog staljinizma iz Moskve.
Naposletku, možda je preuranjeno reći da se Srbija sprema za ponovno prekomponovanje Balkana, uz ruski patronat.
Ali bi bilo ignorisanje realnosti, ako bi se prećutali jasni signali da se priprema arhitektura i program za period kada će navedene intencije moći da se realizuju. Uostalom, i priprema otvaranja srpskog pitanja i rušenja avnojevskih granica krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, čekali su realizaciju do pred sam kraj osamdesetih.
Dok su se sticale povoljnije okolnosti, sistematski se radilo na unutrašnjoj homogenizaciji i pripremi za samoostvarenje velikodržavnog projekta. I danas se metod ne razlikuje puno, mentalne pripreme društva, koje ovoga puta nema nikakvih rezervi i potencijala za sukob, ipak traju. Zbog svega, i pred Vučićevu posetu Sarajevu, čak iako bude reči o dobrosusedskim odnosima, ne bi trebalo zaboraviti: “Timeo Danaos et dona ferentes”.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR