Garancije za Mladića – tragedija ili farsa

Piše: Teofil Pančić 

Ministarka pravde u Vladi Srbije Nela Kuburović potvrdila je ono o čemu se već neko vreme govorilo kao o vrlo izglednoj, zapravo izvesnoj stvari da će Vlada ubrzo i zvanično dati garancije za privremeno puštanje na slobodu Ratka Mladića, pritvorenika haškog tribunala, radi lečenja u Srbiji.

Ako bi se to dogodilo, Mladić, naravno, ne bi bio prvi pritvorenik i građanin Srbije koji se našao na privremenoj slobodi radi lečenja tako je bilo ili je još uvek, između ostalih, s Jovicom Stanišićem i Frankom Simatovićem, a da se i ne govori o Vojislavu Šešelju, čiji je slučaj u neku ruku specifičan, kako to sa živopisnim četničkim vojvodom i inače biva.

Tako gledano, suvo “legalistički”, u pitanju je gotovo rutinska stvar, pa nema razloga za neku posebnu pažnju javnosti. Samo što su i pravo i politika i istorija i život uopšte mnogo širi i složeniji od ovako “fiškalskog” gledišta, ma koliko neko pokušavao da se pravi da se ne dešava ništa posebno.

Idol srpske ekstremne desnice

Štošta je u vezi s Ratkom Mladićem (i Radovanom Karadžićem) izvan svakog standarda, pa čak i onog na koji smo navikli kad su u pitanju pritvorenici haškog tribunala. Najpre, Mladić je, kao i Karadžić, optužen za direktno učestvovanje u genocidu u Srebrenici i niz drugih najtežih zločina postjugoslovenskih ratova, pre svega onog u Bosni i Hercegovini. Potom, Ratko Mladić je bio i ostao – makar kao figura, pa utoliko i bez obzira na vidno narušeno zdravlje, ako ne i elementarnu prisebnost – jedan od “idola” srpske ekstremne desnice, i jedan od centralnih simbola ratno-političkog napora srpskih elita iz devedesetih (leksikom Tribunala to se ipak zove “udruženi zločinački poduhvat”) za stvaranjem jedinstvene države svih Srba, maksimalno “etnički očišćene”. Njegova se (i Karadžićeva) simbolička težina ne može ni slučajno iole ozbiljno porediti s onom koju su imali poluanonimni “udbaški” šefovi ili mediokritetski političari iz Miloševićevog kadrovskog špila, pokupljenog sa političkog otpada famozne “Osme sednice”.

Zbog toga, i još mnogo čega drugog, garancije za Mladića, to jest njegov mogući povratak u Srbiju – a s obzirom na njegovo stanje, pitanje je da li bi u tom slučaju ikada više bilo njegovog povratka u Hag, osim ako ne bi u “otadžbini” volšebno procvetao, kao čudesno oporavljeni Šešelj – teško da mogu da budu samo rutinska i “humanitarna” stvar.

Na ionako rovitoj političkoj sceni to bi sigurno dovelo do izvesnih pomeranja i potresa, ekstremna desnica bi verovatno dobila krila, a s druge strane, ne bi ni “proevropska” opozicija odolela da ne podseti kako je donedavni premijer, a sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne tako davno, nema ni desetak godina, hteo da od Skupštine Srbije napravi “sigurnu kuću za Ratka Mladića”, i kako je tablu s imenom Bulevara Zorana Đinđića prelepljivao natpisom “Bulevar Ratka Mladića”.

Figurativna premijerka Ana Brnabić

Nije, uzgred rečeno, deplasirano spomenuti i činjenicu da se Mladić krio pred poternicom dugi niz godina, prkoseći tako zvaničnoj politici svoje zemlje o saradnji s Tribunalom (na stranu sad koliko je ta politika u nekim fazama bila iskrena i dosledna), i da je tokom tog skrivanja ozbiljno ugrozio sopstveno zdravlje, pa je nejasno kakvu to moralnu obavezu prema njemu Srbija, nakon svega, uopšte može da ima.

Zašto je, dakle, vlast u Srbiji (čitaj Aleksandar Vučić, osim ako stvarno ne mislite da se tu za nešto pita “figurativna” premijerka Ana Brnabić, ili bilo ko drugi) po svoj prilici prelomila da da garancije za Mladića – što, doduše, ne znači nužno da se iskreno nada da će te garancije uroditi plodom. Po svoj prilici, zato što je negde procenjeno da bi i “patriotsko” zalaganje za Ratka Mladića moglo da godi znatnoj većini glasača i simpatizera vladajućih stanaka, i da bi predstavljalo jedan od elemenata neophodnog balansa u odnosu na “nacionalno popustljive” strateške poteze, pre svega one u vezi s Kosovom. Na primer, ovako jeste, aminovali smo ulazak Srba u vladu Ramuša Haradinaja kojeg smo prethodno godinama prikazivali kao samog Đavola, ali zato, s druge strane, eto nama (ispod glasa) legendarnog generala Ratka kod kuće…

Možda ovo nekome zvuči isuviše jednostavno, ali metodološka je greška precenjivati složenost i suptilnost ovakvih kalkulacija one su rudimentarne jer nije ni potrebno da budu drugačije, pošto računaju na sentiment onog dela društva kojem mnogo više od toga nije ni potrebno za “sreću”.

Onaj drugi i bitno drugačiji deo javnosti na ovom će se mestu zapitati kakva je tu “vajda” Srbije od takvog, moralno i etički, a bogme i politički, krajnje dubioznog poteza Naročito ako se prisetimo činjenice – a kamo sreće da je nismo nikada ni zaboravili – da je baš sadašnja vlast, s obzirom na lične političke istorije većine njenih vodećih ljudi, poslednja koja bi smela tako olako i jeftino da se poigrava s ionako vrlo površnim i tankim uverenjem relevatnog međunarodnog faktora (kad za sopstvene kritički nastrojene i dobro pamteće građane već ne mari) da se istinski promenila u odnosu na one svoje mladićke i “mladićevske” rane radove.

Kad smo već kod “marksističkih” naslova, možda je ovo dobar povod da se prisetimo da je Karl Marks pisao da se istorija, premijerno odigrana kao tragedija, reprizno često ukazuje kao farsa. Premijerno ukazivanje Ratka Mladića u našoj istoriji nesumnjivo je bilo tragedija za sve, čak i za njega, a najviše za njegove žrtve; novo bi moglo da bude farsa, ali u toj farsi on odavno ne režira ništa (jedva da i igra), za razliku od nekadašnjeg “kuma” jednog novobeogradskog bulevara, koji je hteo da “pokloni” baš njemu, Mladiću ne zato što nije znao za šta je ovaj sve optužen, nego baš zato što je to odlično znao.