Moskva je u Srbiji angažovala svoju "meku moć" (soft power) i mora se priznati dobro prepoznala gdje će najlakše i najefktivnije ostvariti svoje interese - a to je promocija srpskog kleronacionalizma, promocija antievropejstva i antizapadnjaštva - kaže dugogodišnji spoljnopolitički komentator Boško Jakšić, koji je, pored ostalog, u novinarskoj karijeri bio i jedan od trojice urednika koji su vodili Politiku poslije demokratskih promjena 2000.
Za RSE govori o ruskoj komponenti srpskog nacionalizma.
Intervju prenosimo integralno.
RSE: Kako je, prema Vašem mišljenju, došlo do rusifikacije srpskog nacionalizma?
Jakšić: Može se reći da je oslonac uticaja Rusije logična posledica temeljnih pravaca udara Moskve - to su crkva, desne nacionalističke organizacije, studentske organizacije.
Tu su i stranke od kojih su neke i u vladajućoj koaliciji. To su pravci delovanja gde je Moskva angažovala svoju meku moć i mora se priznati dobro prepoznala gde će najlakše i najefktivnije ostvariti svoje interese - a to je promocija srpskog kleronacionalizma - promocija antievropejstva i antizapadnjaštva.
Deo toga je i odanost majčici Rusiji na različite načine - kroz versku pravoslavnu bliskost, kroz panslavenstvo, ali i preko nasleđenih vojnih i ekonomskih veza iz vremena stare Jugoslavije. Koncentracija tog udara je dovela do toga što ja zovem "rusifikacija srpskog nacionalizma", dakle njegovo stalno podhranjivanje da bi se omeo evropski put Srbije.
Putinov orkestar u Beogradu?
RSE: U analizi ruskog utjecaja u Srbiji, Jelena Milić na sajtu Centra za evroatlanske studije (CEAS) govori o Putinovom orkestru u Beogradu. Stiče se utisak da oni koji igraju za Putinovu agendu nisu povezani, pa često ni sinhronizovani. Da li možemo govoriti o Putinovom orkestru ili o medijima/portalima/pojedincima koji iz uvjerenja ili za novac čine EU neatraktivnim ciljem za Srbiju i na druge načine promovišu bliskost sa Rusijom?
Jakšić: Mislim da je u ovom trenutku teško da se govorio nekoj sinhronizovanoj akciji koja bi pokrivala sve segmente srpskog društva. Ali očigledan je cilj da se ti atomizirani centri proruskog uticaja jednog dana okupe u mnogo snažniju celinu - mi smo već svedoci određenih grupisanja. Ta ruska "meka moć" još nema, da kažemo "nacionalnu frekvenciju" - ali deluje i lokalno i regionalno i jasno se naslućuju namere (Rusije) da postane ozbiljna globalna sila na političkom horizontu Srbije.
RSE: Da li je Univerzitet jedno od važnih uporišta ruske "meke moći" u Beogradu?
Jakšić: Mimo crkve koju bih identifikovao kao najjači "protočni bojler" ruskog uticaja - delovi Univerziteta (su uporište ruske "meke moći"). To je gotovo paradoksalno i uznemiravajuće da se pripadnici mlade generacije tako lako regrutuju na nacionalizmu kojeg podstiče Rusija, koja se sve vreme predstavlja kao alternativa i spas. Da podsetimo, Rusija je svoju kampanju protiv Zapada započela zastrašivanjem Srbije da slučajno ne uđe u NATO.
Međutim, poslednjih godina veoma je evidentno da Rusija nudi alternativu Evropskoj uniji - kroz evroazijsku federaciju - predstavljajući EU kao jedan propali projekat - kao neko područje koje je nekada bilo prostor blagostanja, ali više nije. Tvrdi se da je to sada prostor koji je uzdrman nacionalizmima, krizama, pa i terorizmom - sve te elemente (ruska propaganda) koristi da bi uspešno regrutovala čitavu jednu generaciju mladih Srba kod kojih je evidentno da ne samo zbog ruskog uticaja već i zbog drugih razloga, entuzijazam za evropske integracije opada i sada se kreće oko 50 odsto - što je veoma nisko.
Moskva koristi svaki otvoren prostor da ga popuni svojim uticajem, nije iznenađenje što uspeva u primitivnim i neobrazovanim sredinama koje lako podležu mitovima istorije. Mnogo opasnije od toga je što otvara nevladine organizacije i što je organizovana po studentskim udruženjma. U Beogradu imate dva fakulteta, Pravni i Mašinski, koji su direktni promotori proruske politike.
Mit o rusko - srpskom prijateljstvu
RSE: Kako objašnjavate činjenicu da mladi žele da se školuju i liječe na Zapadu, ali Rusiju smatraju najvećim prijateljem Srbije? Prema jednoj anketi, preko 50 posto mladih nema ništa protiv da se u Srbiji formiraju ruske vojne baze.
Jakšić: To je deo neke metafizike za koju je teško naći racionalni odgovor. U toj dihotomiji - između racionalne potrebe da sve prave vrednosti, bilo da je reč o školovanju ili šopingu, vide na Zapadu - a da istovremeno hvalite Rusiju, to je teško objasniti. Nikome, ni od lidera koji su proruski orijentisani, ne pada na pamet da svoju decu pošalju na Lomonosov, nego ih šalju na školovanje u Oksford, Kembridž ili u Ameriku.
Objašnjenje treba tražiti delom u mitu koji postoji o rusko - srpskom prijateljstvu. Većina Srba smatra da je u Kijevu neonacistički režim i da je u pravu Putin što je anektirao Krim. Takođe, veliki broj anketiranih u Beogradu smatra da je Rusija na prvom mestu po donacijama koje je dala Srbiji u preiodu posle 2000. godine, iako su te donacije nula dolara. Sve je to deo tog mita.
Zašto kažem mit? Ako pogledamo poslednji vek srpsko - ruskih odnosa, ne možemo govoriti o nekoj bliskosti Srbije i Rusije. Kraljevina Jugoslavija nije imala diplomatske odnose sa SSSR-om, posle Drugog svetskog rata bio je kratak period bliskosti Broza i Staljina, ali je ta veza pukla 1948. godine. Odnosi su se normalizovali 1956. ali je ostala obostrana sumnjičavost. Nekoliko godina posle toga Jugoslavija je vodila svoju spoljnu politiku i zalagala se za jednu varijantu nesvrstavanja koja nije odgovarala Sovjetskom Savezu, koji je imao svog favorita u Kubi.
Tako da čitav taj period, koji je obeležio decenije sovjetsko - jugoslovenskih odnosa, nije bio idiličan, pa da bi se govorilo o nekom velikom prijateljstvu. Faktografija pokazuje da se radi o mitskom predstavljanju tih odnosa koje Kremlj vešto koristi i plasira među rusofilima u Srbiji. Ono što je pri tome upozoravajuće - da se regrutuju mladi ljudi po univerzitetima gde Rusi veoma aktivno rade.
Rusija je svoju prvu nevladinu organizaciju ovde otvorila 1913. godine i od tada su razne proruske institucije ovde veoma aktivne, uključujući Ruski institut za strateška istraživanja koji promoviše tzv. društvenu diplomatiju i podstiče velikosrpski nacionalizam, ali i veliku ljubav prema Rusiji. Ono što je još važnije razvija sklonost prema ruskom političkom modelu. Ovde se ne radi o nekom antiruskom stavu, već o potrebi da se skrene pažnja na promociju jedne političke ideje koja je suprotna geostrateškom konceptu Srbije, u suprotnosti je sa prihvatanjem onih vrednosti za koje se zalaže savremena liberalna demokratija oličena u EU.
Diplomatski pasoši za srpske vatrogasce?
RSE: Kad je riječ o čuvenom Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu, zar nije bizarna sama ideja da se humanitarcima da status diplomata?
Jakšić: Ako se ruskim humanitarcima da status diplomata ja sam javno obećao da ću pokrenuti kampanju da srpski vatrogasci dobiju diplomatske pasoše. Jer ako se zaista radi samo o humanitarcima, ne vidim razloga da se zahteva da oni dobiju status kakav su dobili pripadnici NATO-a, ali to je nešto sasvim drugo, to su vojnici. Ako ove humanitarne radnike identifikujemo kao vojnike onda to može da se traži. Ali otkuda ruski vojnici u Nišu i na teritoriji Srbije?
I sa pravnog aspekta taj zahtev ne drži vodu jer nema analogije sa statusom kojeg imaju pripadnici NATO snaga.
Bez obzira što su zapadne diplomate u poslednje vreme posetile Niški centar i utvrdili da tamo nema sumnjivih vojnih aktivnosti, time još uvek nisu otklonjene sumnje da humanitarni centar ne može da se pretvori u nešto drugo. Dosta je onih koji tu ideju podržavaju i smatraju da to treba učiniti za Moskvu. Koliko sam obavešten, predsednik Vučić je među onima koji se tome protive i prošle godine najavljenja poseta ruskog premijera Medvedeva Beogradu u oktobru otkazana je upravo zbog toga što je Medvedev očekivao da se potpiše sporazum o humanitarnom centru. Vučić, tada još premijer, nije na to bio spreman.
Taj humanitarni centar je očigledno kamen spoticanja u odnosima Moskve i Beograda. To je jedan bizaran zahtev koji ima ozbiljne implikacije.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR