Srbija, žena i majka

Piše: Čedomir Petrović 

Vidim Srbiju, ženu i majku, stoji na svom imanju, ispred svoje kuće, pogurena od godina i briga koje je pritiskaju, i kao da gledam svoju Nanu u Balšićevoj ulici, kada odlazim pred kraj leta i vratiću se sledeće godine, kako stiska u ruci maramicu i briše znoj sa čela i ispod očiju. Nosi tamnu, zabrađenu maramu, kao da je nikada nije skidala. Crnina na njoj preovladava, za sve ratove i bitke kroz koje je prošla i sve svoje izgubljene sinove i kćeri, a i tuđe. Mora da donese mnogo teških odluka, koje će uticati na njen sadašnji život, a mogu biti presudne i za život, koji je pred njom

Srbija je u gramatici imenica. Vlastita imenica ženskog roda i spada u promenjive reči, što ženama u potpunosti odgovara, a Srbiji pogotovo.

Kada bih je opisivao kao osobu ženskog pola, onako kako je ja doživljavam, napisao bih sledeće…

Srbija je rođena davno. Ni ona sama ne zna kad. Ako je pitate za godine, ona će se u mislima vraćati, u neka daleka, a i skorija vremena i to nikada neće izaći na dobro, jer ta nostalgija i melanholija, za izgubljenim delovima imanja, uvek su se završavala ratovima, onim koji joj donose samo razaranja i mrtve, tuđe i svoje.

Sa godinama u kojima je i onim što je preturila preko glave, drži se relativno dobro. Obučena skromno, sa ponekom zakrpom i flekom na haljini, koja ne može da se očisti. Sve što je na njoj, oprano je hiljadama puta i voda je ponekad bivala čista, a ponekad mutna, od znoja i krvi, njene i drugih. Promenila bi ponekad na sebi, neki deo garderobe, ali joj je narav ostajala uvek ista.

U mirnim vremenima, nosi na sebi obično, žensko, seosko odelo. Kada ide u varoš, obuče neku svetliju bluzu i promeni cipele. U ratu, nosi vojničku uniformu. Iz daleka kad je gledaš, deluje muškobanjasto i mnogi koji je ne poznaju ili ne tako dobro, pomisle da je muškarac. Prepuna je ožiljaka po telu i u sebi.

Imala je mnogo velikih sinova i kćeri u svom životu, koji su je proslavili u svetu, ali za njih nije nikada brinula, kao što brine o nekim sinovima, koji su je bacili u blato srama, stida i zločina i ocrnili joj ime, koje je teško očistiti i vratiti ugled koji je nekad imala. Hoće da ih sama leči, u svojoj kući, a ima toliko preče, svoje bolesne dece. Iako je žena, Srbija se preterano kurčila prema moćnima i tako gubila i bivala odbačena od suseda, koji se graniče sa njenim imanjem i onih udaljenim.

Bilo je i još uvek ima onih, koji joj nude brak, ne iz ljubavi, već zbog položaja njenog imanja. I sused sa istočne strane i oni drugi sa zapadne. Ona pokušava da ostane sama, ali zna da to ne može doveka i da se mora odlučiti. Dolaze zime i poplave. Kuća sklona padu. Oronula, sa krovom koji prokišnjava. Pravda kao temelj kuće, uništena je i moraju se kopati i zidati novi temelji. Ono što ima na imanju i proda drugima, strašno je malo u odnosu na ono što mora da kupuje od drugih.

Opterećena je verom i crkvenim obredima. Peva pesmu koju niko drugi ne peva: da je triput ratovala i opet će ako ima sreće… Najglasnije je pevaju oni, koji bi sve te borbe vodili iz dalekih imanja, u koja su im nekad davno, dedovi i očevi otišli, a ovi se tamo rodili i zaboravili svoj jezik. Pevaće nam iz Čikaga, Beča, Pariza i dalekog Rija: Kosovo je Srbija… Ginite za njega, mi smo ovde, sa vama!

Pismenost, obrazovanje i lepo vaspitanje, Srbiji nisu jača strana. Pri potpisivanju, još uvek se mogu naći i palac i krst. Govor stranog jezika, dovodi do kasnijih bolova u rukama.

Srbija ume da bude dobra domaćica, putnicima namernicima. Daće im hranu, piće, krevet. Poželeti srećan put i upotrebiti jednu od svojih mnogobrojnih izreka: I najmilijeg gosta, tri dana dosta.

Mnoga su je deca napustila. Ona ranija, trbuhom za kruhom, a ova danas, da prodaju pamet, kad već nema ovde pameti, da je kupi i zadrži.

Srbija ima neku čudnu decu, koja ne vole da rade. Više vole da sede u debeloj hladovini, da ‘lade i ćešaju jajca, puše, pijuckaju pivo i bistre politiku. Svi su ministri i predsednici. Ćute, gledaju u daljinu i razmišljaju. Vole oklapinu. Kod nas u Srbiji, još mogu da se nađu na poljima dodole, koje pevajući prizivaju kišu. Neće njena deca da se udruže, pa da navodnjavaju svoje njive.

Bila je Srbija pod mnogima i nad mnogima. Bila je Kneževina, nosila krunu kao Kraljevina Srbija, pa Kraljevina Jugoslavija, zatim SFRJ, Srbija i Crna Gora. Na kraju, posle dugih putovanja kroz noći i vekove, biva ostavljena od svih i postaje Republika Srbija.

Ubijala je i bila ubijana. Rušila i bila rušena. Osvajala i bila osvajana. Bila je slaba na jeziku i jaka na maču. Nikog nije volela kao samu sebe. Njene kćeri i sinovi, vekovima su bili među sobom u zavadi. Ubijali jedni druge, kum kumu sekao glavu, brat slao brata na robiju, ubijali se partizani i četnici, svađali seljaci i građani, studenti i radnici, vlast i opozicija, republikanci i monarhisti, komunisti i anarhisti…

Srbija ne voli da čuje istinu, niti da joj pogleda u oči, a još manje da je prizna. Mogu da joj oficiri ubijaju gardiste u Topčideru, mučene radnike televizije Srbije, da žrtvuju njihovi nadređeni, da ubiju predsednika Vlade, novinare u hodnicima zgrada, stavljajući pušku na palac noge i u usta mlade novinarke Vujasinović, nepriznavanjem genocida nad Muslimanima u Srebrenici… Priznaće Srbija laži, kao zvanične istine.

Većina će halapljivo trpati te laži u sebe i živeti lažan život. Nema težeg i nedostižnijeg puta, od puta do Istine. Ona zemlja koja ima Istinu i Pravdu, dostiže ideal svog življenja. Srbija je svetlosnim godinama udaljena od toga. Put je nepregledno dugačak, ali radi onih, koji će se u budućnosti rađati u njoj, mora krenuti na njega.

Zdravlje je dobro služi. Ne čuje više tako dobro, a kad čuje, sluša one koje ne bi trebalo. Od skora nosi naočare. Postala je kratkovida, mada je nekada gledala daleko napred i prednjačila u mnogo čemu. Ima jake bolove u leđima, kada klekne ili se sagne, zato se i ne saginje često, što utiče na imanje i njegova dobra, koja postaju zapuštena i ne daju plodove, koja bi mogla da donesu.

Ima susede koji joj pomažu i onih sa kojima nikako da nađe zajednički jezik, oko međe. Deca se svađaju oko komada zemlje, dole, niže. Neki su da ga zadrže, makar sve propalo, mada ne znaju šta bi danas s njim, a neki bi da ga prepuste i da posvete više pažnje susedima na zapadnoj strani njive.

Šta se dobija, a šta gubi? To niko ne zna, dok ne proba. Srbija je svašta probala u svom dosadašnjem životu. Bolje se snalazila u ratu, negoli u vremenima mira. Danas se ratuje sajberom, ekonomijom, gasom, naftom i pameću. Rat oružjem, donosi uništenje Srbiji.

Upadale su na srpsku njivu i razarale je, razne divlje horde i varvarska plemena, vojske prijateljske i one druge. Mnogo puta, živelo se bolje pod okupatorom, nego pod oslobodiocima. Danas je ništa manje ne razaraju, bestidno bogati tajkuni – kriminalci, za koje pravde nema.

Srbiju su, osim naslednih dinastija koje je imala, vodili njeni sinovi i kćeri, koje je narod birao, što ne znači da su to uvek bili i najbolji. Polovina njene dece, ne želi da izabere nikog. To je pobuna protiv onih na vlasti i onih koji bi da je osvoje. Niko im nije bolji, od njih samih, a njih niko neće.

Daju joj u miraz oružje, a Srbiji je očajno potrebna pomoć u pameti, idejama, kreativnosti, u obrazovanju, prosvećenosti, u poštovanju tuđeg, u osećanjima, u ljubavi prema sebi samima i drugima, u svim vidovima kulture, higijeni, u lekovima… Moramo strahovito mnogo raditi na sebi i uz pomoć drugih. Iskreno i jako dugo. Narod je napušten i zapušten.

Drugi vide Srbiju, lepšu i bolju, od nas. Mi uvek tražimo i nalazimo samo njene loše osobine. Kada se vraćamo kući iz daljine, nismo više tako srećni, kao nekad. Možda smo joj premalo davali, da bi nam uzvratila boljim. Možda smo je mnogo koristili nepotrebno i izrabili je. Gurali je ispred sebe, a mi se skrivali iza njenih skuta. Uvek je Srbija bila neko drugi. Kada joj ide dobro, bili smo sa njom, u porazima smo se odricali nje, ne shvatajući da smo Srbija, Mi, njeni sinovi i kćeri, i da ona ne postoji bez nas. Kakvi smo Mi, takva je i Srbija. Ako smo humani i Srbija je humana, ako ubijamo i Srbija je ubica. Ako smo nepismeni, svi bi govorili, Srbija je nepismena.

Vidim Srbiju, ženu i majku, stoji na svom imanju, ispred svoje kuće, pogurena od godina i briga koje je pritiskaju, i kao da gledam svoju Nanu u Balšićevoj ulici, kada odlazim pred kraj leta i vratiću se sledeće godine, kako stiska u ruci maramicu i briše znoj sa čela i ispod očiju. Nosi tamnu, zabrađenu maramu, kao da je nikada nije skidala. Crnina na njoj preovladava, za sve ratove i bitke kroz koje je prošla i sve svoje izgubljene sinove i kćeri, a i tuđe. Mora da donese mnogo teških odluka, koje će uticati na njen sadašnji život, a mogu biti presudne i za život, koji je pred njom.