1000. RADIO VEZA

Piše: Darko Šuković

Koliko znam, samo je Dnevnik u pola osam na TVCG i informativne emisije na Radiju CG, stariji od Radio veze.

Za hiljadu emisija trebalo je da prođe vrijeme od 12. januara 2004. do danas. Djeca rođena tada, idu u sedmi osnovne i ne žive u istoj državi, u kojoj su rođena.

Prvo mi je, pred Novu godinu, sinula ideja o konceptu emisije, ne sasvim jasna, a gotovo u istom trenu i naziv. Naziv je odredio sadržaj.

Biće to kontakt program, ali ne pričaonica za dokone, nego za ljude sa stavom ili sa problemom. Ponudili smo se da saslušamo i pomognemo, koliko možemo.

Rekao bih da nam procenat uspješnosti uopšte nije loš.

Pogotovo imajući u vidu da smo se često morali probijati kroz neutabane staze procedura, nejasnih nadležnosti i zlovoljnih birokrata.

No, kako je vrijeme prolazilo, poziv u ime Radio veze sve lakše je obezbjeđivao prohodnost do informacije ili akcije nadležnih.

Radio veza je, ipak, najviše dala kao svojevrsna škola kulture dijaloga.

Jeste bilo teških građana sa ružnim riječima, ali su oni prilično brzo postali statistička greška, tek incident koji upozorava da ova emisija nije realna slika sredine.

Čak su se i u paljivoj predreferendumskoj atmosferi emocije relativno rijetko otrzale kontroli.

Ako nije pretenciozno, čini mi se da bi Radio veza mogla postati ono što nije uspio crnogorski parlament – paradigma poželjnog komunikacionog i kulturološkog obrasca.

Ne znam emisiju u kojoj su suverenisti i unionisti, Crnogorci i Srbi, pristalice vlasti i opozicije, navijači Budućnosti i Sutjeske, tako civilizovano polemisali, uspijevajući da se ugrizu za jezik i izbroje do deset i kad im je, očigledno, to bilo jako teško.

Što, vjerujem, ima veze i sa poštovanjem prema Anteni M kao mediju koji drži do ljudskog dostojanstva i zna šta je odgovornost za javnu riječ.

Ne znam ni emisiju koja ima redovne slušaoce tako daleko od Crne Gore.

Od Milovanove porodice u Danskoj, do Belja i Špadijera u Australiji.

Radio veza je mnoge učinila poznatim, ali su joj, onda, oni vratili na isti način. Na žalost, vjerovatno se ni promil onih koji redovno slušaju emisiju ne uključuje u program, ali tako je svuda i od kada je radija.

Teško, međutim, da ima sličnog primjera da je jedna emisija bila spona između toliko ljudi, zamajac toliko prijateljstava.

Kolege sa strane gledali su me bijelo, kad sam im objašnjavao da me na piće pozivaju „poznanici“ iz Radio veze.

Neki fenomeni se samorazumijevaju unutar grupe i ta je hemija teško dokučiva onima izvan.

Valjda tako treba i da ostane. Radio veza, dok traje, biće neka vrsta suvlasništva ekipe koja je radi, onih koji je koriste da utiču na dešavanja i samo naizgled pasivnih slušalaca.

Jer, baš njihovim je prenošenjem sadržaja od usta do usta, Radio veza postala kultna emisija, poznata i tamo đe ne dopiru frekvencije Antene M.