Piše Milivoj Bešlin
Kritika Miloševića i njegove zločinačke politike, iščezla je i za gotovo sve medije u Beogradu Herta Miler je napadala i kritikovala “Srbe”.Ni sama Milerova nije načinila jasnu distinkciju između Miloševićeve politike i čitavog srpskog društva, smatrajući da je za realizaciju tako opsežne ratne politike potrebno nešto više od volje samog vrha autoritarne vlati. I ne sluteći, Srbija joj je dala za pravo. Za neke buduće istraživače, ostao je zapanjujuć primer samoidentifikacije današnjeg društva u Srbiji sa agresivnom ratnom politikom iz devedesetih.
Većinska Srbija, pomognuta svom silom režimskih medija, uspešno se ovih dana obračunala sa još jednim neprijateljem nacije – nemačkom nobelovkom Hertom Miler, koja je došla na otvaranje beogradskog sajma knjiga.
I slavna je nobelovka, umesto da priča kako je Srbija divna zemlja koja ima lepe žene i ukusne ćevape i da se zaputi put Guče, kao što čine skoro sve pridošlice i poznate ličnosti iz sveta, pre svih razni holivudski avanturisti, rešila da održi lekciju iz etike i suočavanja sa prošlošću.
Tom prilikom je, između ostalog, rekla da se na Kosovu i u Bosni dogodilo “mnogo zla”, da je za to odgovoran nacionalizam, uz apostrofiranje uloge Srpske pravoslavne crkve u realizaciji zločinačke politike.
Nasuprot tome, pomenula je Jugoslaviju kao zemlju koju pamti iz mladosti kao “polu-raj”, kako je rekla.Milerova je rekla i da ostaje pri stavu da je Milošević gradio groblja kao gradove” i da nije mogao biti zaustavljen rečima, zbog čega je bila potrebna vojna intervencija protiv njega. Ipak, kada je pred publikom nobelovka rekla da je Putinova politika “ekspanzionistička”, zaradila je prva dobacivanja i provokacije iz publike.
“Veliki narodni odisaj”
Kada su mediji objavili segmente razgovora sa Hertom Miler iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta krenuo je, rečeno vokabularom 19. veka, “veliki narodni odisaj” – pravi društveni i medijski linč spisateljice. Proglašena je za srbožderku sa zlim očima, “zloduha”, nazivana je “kreaturom”, “vampirom”, ratnim huškačem koji želi da “zatre” Srbe...
Podsećalo se na nacističke zločine u Drugom svetskom ratu, kao da je Nemačka do danas ostala nepromenjena, a posebno je isticano mračno poreklo oca poznate nobelovke, kao da bilo ko može i sme da odgovara za stvarne ili izmišljene grehe svojih roditelja.
I sam moderator razgovora, pisac i prevodilac Ivan Ivanji, ogradio se od Herte Miler, nazvavši je “klasičnom žrtvom nemačkih medija” i naivnom ženom koja je podlegla antisrpskoj propagandi.
Svi režimski tabloidi su je na naslovnim stranama stigmatizovali i satanizovali kao neprijatelja, a strogo kontrolisana “Politika” je na prvoj strani napisala u nadnaslovu da je nobelovka “zloupotrebila gostoprimstvo” Beograda. Njene izjave u režimskim medijima nisu citirane, već su korišćeni uvredljivi kvalifikativi i segmenti istrgnuti iz konteksta, pa je konzumentima ostavljeno da pretpostavljaju šta je sadržaj tih “antisrpskih” istupa.
Takođe, njena kritika Miloševića i njegove zločinačke politike, iščezla je i za gotovo sve medije u Beogradu, Herta Miler je napadala i kritikovala “Srbe”. Ni sama Milerova nije načinila jasnu distinkciju između Miloševićeve politike i čitavog srpskog društva, smatrajući da je za realizaciju tako opsežne ratne politike potrebno nešto više od volje samog vrha autoritarne vlati. I ne sluteći, Srbija joj je dala za pravo. Za neke buduće istraživače, ostao je zapanjujuć primer samoidentifikacije današnjeg društva u Srbiji sa agresivnom ratnom politikom iz devedesetih.
Najzad, završni udarac je dao Nemanja Kusturica optuživši je da se zalaže za podizanje spomenika nacistima, predloživši da se spisateljica pozove u Kragujevac na mesto streljanja đaka 1941. godine, kao da je Herta Miler lično tamo okrvavila ruke ili bila saučesnik u politici koja je do toga dovela.
Ipak, mašti na volju, lepo bi bilo neke od srpskih kritičara Herte Miler, koji su istodobno bili aktivni saučesnici u ratu i genocidu u BiH, privesti kod tuzlanske kapije, gde je jednom granatom Mladićeve soldateske prekraćen sedamdeset jedan mladi život sa prosekom godina dvadeset tri. Razlika je u broju u odnosu na streljanje kragujevačke mladosti, ali ideologija koja ih je ubila je ista – fašizam. O garancijama koje zvanična Srbija, koja ga je prethodno godinama krila i čuvala, daje za puštanje Ratka Mladića na slobodu, drugom prilikom.
Asanacija terena
Kao malo kada većinska, nacionalistička Srbija, se upravo na “slučaju” Herte Miler ogolila. Samoidentifikacija današnje Srbije sa onom Miloševićevom, sa svim zločinima i teritorijalnim ekspanzijama, čini se potpunom. Danas bi, deluje iz ovih reakcija i provale besa na javne kritike poznate nobelovke, Miloševićeva politika dobila istu, možda i uverljiviju podršku od one koju je imala na početku agresivnih ratova.
Ipak, trebalo bi se podsetiti, uskraćivanje podrške toj politici bilo je pre rezultat ratnih poraza, nego svesti o štetnosti ili neopravdanosti ratne politike.
O novoj nacionalističkoj homogenizaciji u Srbiji, novom konsenzusu, svedoči i činjenica da gotovo nikakav otpor ili javna kritika nisu upućeni na činjenicu da osuđeni general Vladimir Lazarević počinje da drži nastavu na Vojnoj akademiji u Beogradu. Podsetimo, ratni komandant Prištinskog korpusa VJ proglašen je krivim 2009. zbog brojnih ratnih zločina u njegovoj zoni odgovornosti, smatralo je sudsko veće Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu.
Na Kosovu je u toku rata Miloševićev aparat represije lišio života 6.200 albanskih civila, 1.200 pripadnika OVK i proterao preko 800.000 civila. Vojne jedinice kojima je komandovao Lazarević, prema nalazima sudskog veća, učestvovale su i u uklanjanju dokaza o zločinima, prenošenjem leševa na teritoriju Srbije – proces poznat kao tzv. asanacija terena. Koji će deo svog bogatog iskustva osuđeni general da prenosi na pitomce Vojne akademije, ostaje nam da vidimo.
Dan posle prvog časa nastave, vodeći režimski nacionalistički tabloid je kao svoj centralni naslov za prvu stranu, ilustrovano fotografijom, napisao: “Lazarević na akademiji: JAK APLAUZ PITOMACA ZA LEKCIJU O NATO I OVK”.
Dodamo li tome da je drugi osuđeni ratni zločinac, simbol pretvaranja Vukovara u Hirošimu i odgovoran, prema nalazima sudskog veća, za zločin mučenja i ubistva zarobljenih pacijenata iz vukovarske bolnice na Ovčari, Veselin Šljivančanin, nedavno viđen na svečanosti u organizaciji Vučićeve partije i u prisustvu samog prvog čoveka Srbije, nema dileme u kom smeru ide srpsko društvo.
Ideološka matrica iz ratnih devedesetih uzor je u projektovanju budućnost. Kako koristiti iste obrasce, a izbeći stare katastrofe, dilema je sa kojom će se Srbija tek suočiti.
Glorifikacija nacionalističke ideologije i njene ratne politike
Zbog svega, sledeći sajam knjiga u Beogradu, trebalo bi da otvori Eduard Limonov, vođa ruskih naci-boljševika koji je tako gorljivo pucao po civilima u Sarajevu pod opsadom. Tek tada, Srbija će biti mirna, uljuljkana u totalnoj bezgrešnosti svoje ratne prošlosti.
Kao najsiromašnija država regiona (najniže plate, najniži privredni rast) i temeljno deintelektualizovano društvo, Srbija nema potencijala da se suoči sa čudovišnim razmerama “magnum crimena” koji je počinila devedesetih godina prošlog veka.
Od poricanja i zaborava, društvo u Srbiji opisalo je pun krug i stiglo do nepodnošljive glorifikacije nacionalističke ideologije i njene ratne politike. Vulinovski rečeno, “nema Srbija čega da se stidi” u svojoj nedavnoj prošlosti. Naravno, Srbija ne bi smela da ima iluziju da će njena autoviktimizatorska politika samosažaljenja obavezivati bilo koga osim nju samu. A vladajuća pervertirana interpretacija rata i ratnih zbivanja samo će je dublje ukopavati u ponovnoj (samo)izolaciji, stavljajući je nasuprot i Evrope i čitavog okruženja. Nema uvrede na račun Herte Miler koja će to moći da promeni.
Najzad, u poplavi srpskih “neprijatelja”, Beograd je ovih dana posetio i zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD, Brajan Hojt Ji i sasuo u lice predsedniku Srbije sva neispunjena obećanja, poručivši javno da ističe vreme politici sedenja na dve stolice. Nasuprot američkom diplomati, nemački ambasador u Beogradu, Aksel Ditman, vredno radi na falsifikovanju i lakiranju srbijanske stvarnosti, ocenjujući situaciju u zemlji naglašeno ružičastim (“pink”) nijansama.
Ostaje dilema da li gospodin Ditman obmanjuje samo našu javnost, kada krajnje redukcionistički posmatra stanje u Srbiji, ili takav manipulativni metod koristi i prilikom sastavljanja izveštaja svojim nadređenima u Berlinu?!
A kao vrhunac Ditmanovog saučestvovanja (kolaboracije?!) u produkovanju nevesele srpske stvarnosti, valja akcentovati da je nemački ambasador pokušao da “zabrani”, kako je javno posvedočio moderator razgovora sa Hertom Miler, Ivan Ivanji, sva nezgodna pitanja koja bi išla u pravcu suočavanja sa prošlošću. Nažalost, ta vest je prošla potpuno nezapaženo, pa izaslanika berlinske stabilokratije niko ne sme da upita zbog čega u Srbiji zagovara potpuno suprotne metode od onih koje je praktikovala njegova država kada je izlazila iz zločinačke prošlosti.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR