Katalonistan

Piše Svetlana Slapšak

Svako otcepljenje odnosno osamostaljenje je drugačije, i skoro da se ne može razmišljati o paralelama, pre svega zato što je u suviše mnogo primera razmišljanje zamagljeno paralelizmom emocija.

Slučaj Katalonije jedne podseća na Kosovo, druge na Sloveniju, treće na Škotsku ili Severnu Irsku, četvrte na italijansku Severnu Ligu.

Najgore, najfatalnije i najgluplje otcepljenje Evropska unija je primila sa tupom mirnoćom i pristajanjem na nezapamćenu aroganciju – brexit.

U slučaju Katalonije, batinanje evropskih građana od strane evropske vlade nije ništa više uznemirilo evropsku vlast. Junker se uzgred obrecnuo primedbom da neće da se bavi stotinom država: u svetlu brexita, to je najneodgovornija od svih mogućnih izjava najvišeg evropskog političara.

Nije se proslavio ni Tusk, inače predstavnik manjine u Poljskoj koja ima bogatu istoriju mučenja i ponižavanja. Na osnovu dosadašnje istorije EU, moglo bi se zaključiti da se ona bezbrižno i neodgovorno ponaša u slučajevima izdvajanja bez razloga (Velika Britanija), u slučajevima lošeg rasuđivanja (neprimanje Turske), u slučaju nepromišljenog koristoljubivog primanja (Rumunija i Bugarska), u slučaju kalkulantskog licemerja (neprimanje Bosne i Hercegovine) – i u isto vreme, ta ista zavaljena i naduta EU skače na noge, šalje trojke i neposredno se meša u unutarnje poslove drugih država, kad je reč o novcu.

Grčka je socijalno i ekonomski uništena za dugo vremena, prinuđena da za novac od tzv. kredita i kamata na dugove kupuje nemačko oružje: rasizam prema grčkim „lenjivcima“ (što negiraju sve evropske statistike) i uvaljivanje ogromnog broja begunaca su deo iste politike.

Uzgred, po dogovoru na najvišem nivou, veoma sličnom uceni, Turska je dobila ozbiljan novac za izbeglice, Grčka minimalan.

Na Kipru je trojka jednostavno oduzela novac svima koji su u bankama imali više od sume koju je trojka proglasila dozvoljenom: to se desilo pre više od tri godine, dosada niko nije dobio nazad svoje novce. Ideja EU bila je da spreči ruski kapital, Rusi na ostrvu odgovorili su hladno da se neće odmaći od svojih investicija. I sve se to događalo na ostrvu koje dopola pripada EU, a otpola neformalno Turskoj…

Za instituciju trojke je u međuvremenu utvrđeno da je nezakonita, nastala nasuprot važećim procedurama – dakle onome što u EU nazivaju demokratijom – pa su se čak i svetske finansijske institucije distancirale od trojke i negirale svaki pozitivan učinak ove parabirokratske i u osnovi gerilske izmišljotine.

Sve posledice su ostale. U međuvremenu, u EU se odvijaju plodne rasprave o tome kako da prebogate engleske institucije ostanu pri koritu u Evropi – posebno kraljevska porodica, koja već desetinu godina dobija subvencije da bi se prinac igrao sa kozmetikom i na tome zarađivao, iz fondova za zemljoradnju EU.

Spisak bi mogao biti mnogo duži i bogatiji, a razumni razlozi za EU bi još uvek odolevali.

Domaće policije su već više puta tukle građane Španije, Portugalije, Grčke i Italije kad su se bunili protiv „strogoće“, najmizernije i najpodlije mere koju je EU mogla da smisli protiv krize: Katalonija dakle ne bi mogla biti nešto posebno uznemirujuće… pa ipak jeste.

Najnaivniji bi mogli pomisliti da se evropska administracija gnuša svakog nacionalizma; u slučaju Jugoslavije i drugih istočnih pretnji, osećajnost baš i nije bila tako ispoljena – naprotiv, EU je marljivo iskorišćavala sve nacionalizme ako je iz njih mogla dobiti neke koristi (koje je bilo mnogo) u pljačkanju drugog, za sve krivog sveta.

I danas ostaje prilično hladna na mađarski, poljski, češki i manje-više sve nacionalizme na potkontinentu. Manje naivni bi videli ogroman raskorak između ideje regionalne Evrope i ulaganja novca u to, i odnosa prema Kataloniji, gde je proces ozbiljne regionalizacije upravo dosegao vrhunac. Konačno, dobri poznavaoci EU ne bi bili sasvim slepi na druge slične pojave, koje će predvidljivo što civilnije i mekše i na duge staze tražiti slične puteve da se odmaknu od rogobatnih gazda – Istra i Vojvodina, na primer, sem već pomenutih.

Jer, EU jedina može da takve procese uredi bez nasilja – još kad bi samo njeni voditelji to razumeli!

A evropskoj tvrdoglavosti na vrhu doprinose servilne članice: slovenački premijer se skoro zaplakao nad paralelama između Katalonije i Slovenije, ali ne toliko da bi načinio istorijski korak i bio prvi državnik koji je za Kataloniju našao lepu reč i podršku.

Da bi stvari bile gore, upravo je Katalonija među prvima otvorila kanale sa Slovenijom i izrazila svoje razumevanje i solidarnost pri osamostaljenju. Toga se sada javno setio jedino Milan Kučan, koji više nema nikakve formalne funkcije.

Jedina prava paralela, koju EU dakako ne primećuje, premda je sve – SAD, Tursku i EU najviše zadužila bespoštednom borbom protiv Izisa jeste Kurdistan, koji je nekako u isto vreme izveo potpuno uspeo referendum o nezavisnosti.

I Katalonija i Kurdistan imaju moćnu ekonomsku podlogu; Katalonija ima dobro uređenu i stabilnu socijalnu politiku sa mnogim zadrugama, Kurdistan ima moćnu porodičnu mrežu iskusnog borca Barzanija i naftu kao osnovu.

Moralni, kulturni, istorijski i ekonomski razlozi, zajedno sa obaveznim multilingvizmom, dobro su raspoređeni u obe države-aspirantkinje na nezavisnost. Obojica vođa upravo su odustali od položaja i time najavili novu fazu borbe za samostalnost.

Premda izgleda kao očajnički potez, upravo to budi nadu u oba slučaja, i u planove i strategiju koju obojica očito imaju. Kraljevi, verske vođe, sultani, tirani, korumpirani premijeri i svašta drugo u EU su protiv njih, samo razlog više da za njih navijam.

A imam još toliko evropske dobre volje da Junkeru preporučim da se hitno otrezni.