Piše: Dragana Ćorić
Želim da ti pričam o detinjstvu, o tome kako je sada pravo vreme da se igraš, istražuješ i napreduješ. Sledeći put vreme za igru ćeš imati kada Ti postaneš roditelj, ali to neće biti Tvoje vreme za igru, već vreme za igru Tvog deteta. I biće, sigurno, sve drugačije nego što je bilo onda kada si ti bio / bila Dete.
Ipak, danas Ti pišem pismo o nečemu mnogo drugačijem, manje razigranom i mnogo mračnijem nego one babaroge kojima te plaše da žive u tvom ormanu ili ispod tvog kreveta.
Moram ti napisati nešto o najvećoj babarogi u zemlji u kojoj živiš, a to je vršnjačko nasilje.
Vrste nasilja
Ovo nasilje oduzima i obuzima drugu decu u tvojoj okolini i nije isključeno da će jednog dana doći do tebe ili po tebe. Da budeš žrtva ili nasilnik. I zato mislim da moraš da znaš sledeće:
1. Vršnjačko nasilje je vrsta nasilnog dešavanja među tvojim vršnjacima, decom kao što si i ti. Do pre 20 godina mogli smo vrste toga izbrojati na prste jedne ruke, a sada samo vrste nasilja koje se mogu učiniti putem društvenih mreža (Fejsbuka, Instagrama i drugih) ne možemo u tako malom broju navesti. Nasilje nije samo kada te udare, gurnu, ugrizu – nije samo fizičko. Nasilje je i kada te psuju, vređaju, podsmevaju ti se – psihičko nasilje.
Ono je i gore od fizičkog jer modrice nekako i prođu, ali osećaj nemoći dok si ih dobijao, sve ono što ti drugi mogu reći i kako te sve mogu uvrediti – to nikad ne prolazi. Zgužvaj list papira. Pa probaj da ga ispraviš. Da li se ispravio? Nije. Niti će se ikada od uvrede oporaviti duša deteta.
Socijalno nasilje znači da si se nekome podsmevao na osnovu toga što ima materijalno, novčano manje od Tebe. Znaš, neki od najpoznatijih i najumnijih ljudi na svetu potekli su upravo iz siromaštva. Sve okolnosti su bile protiv Nikole Tesle. A uspeo je i uradio toliko toga u svom životu.
Seksualno i digitalno nasilje su postojali u Protokolu o zaštiti dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, ali ih je tek novi zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, donet pre nekoliko nedelja ove 2017. godine, prepoznao kao oblike nasilja. Predlažem ti da što pre pronađeš taj zakon na internetu i pročitaš ga. Da vidiš u kojim sve situacijama možeš i moraš tražiti pomoć drugih, odraslih, roditelja, nastavnika.
Informiši se – o propisima, ali i o žrtvama
2. Pokaži ovaj zakon roditeljima. Jer i oni moraju da znaju da to što si Ti krenuo / krenula u školu ne znači da se vreme njihovog roditeljstva i brige o Tebi smanjilo niti da tu brigu sada dele sa drugima. I da će time što će Te braniti i kada znaju da si kriv(a) učiniti veliku grešku.
3. Tačno je da za sve što mlađi od 18 godina urade odgovaraju roditelji. Ali, kada napuniš 14 godina, postaješ delimično krivično odgovoran. To znači da ćeš za svaku od ovih vrsta nasilja koje sam ti ranije spomenula i ti lično odgovarati. Biće blagi prema tebi jer si maloletan/-na, ali ćeš u očima zakona i društva i države biti prestupnik. Izvršilac prekršaja ili krivičnog dela. Ići ćeš pred sud, sudiju, tužilac će čitati optužnicu sa tvojim imenom i tražiti kaznu i za tebe, ne samo za roditelje.
Otvoriće ti dosje. Misliš li da je to lepa, fensi i kul stvar? Želiš li da budeš okružen vršnjacima koji te se plaše, jer znaju da si nasilan/-na, ili koji te iskreno vole, poštuju i delili bi sve sa tobom? Nadam se da ćeš izabrati ovo drugo.
4. Vršnjačko nasilje se odnosi ne samo na mir i sreću deteta žrtve već ponekad i njegov/njen život. Pronađi, opet na internetu, priče o deci koja nisu izdržala pritiske druge dece u svojoj okolini. To im nikako nisu bili drugovi i drugarice, koji su ih ili maltretirali ili ćutali u strahu da ne budu sledeći. Naći ćeš imena Alekse iz Niša, Anđele iz Kraljeva, Aleksandra iz Novog Sada, Mahira iz Sarajeva... i, nažalost, još imena. Koji su otišli na put sa kojeg se nikad neće vratiti. Budi drugačiji/-a od takve nasilne dece. Budi zaštitnik/-ca. Budi onaj koji će da prijavi, svedoči, pomogne. Budi, molim te, onaj koji će spasiti život, u bukvalnom smislu.
5. Pokaži ovaj zakon svojim nastavnicima. I pokaži im i ono što se naziva Nacrtom Aleksinog zakona. Jer mi koji stojimo iza toga nećemo odustati dok se ne uvede i drugačije, strože kažnjavanje nastavnika i direktora škola, koji ostaju nemi na vapaje dece žrtava nasilja. Ti nastavnici su drugi vaspitni primeri Tebi i Tvojim vršnjacima.
Ako dete vidi da roditelj ne reaguje, da nastavnik okreće glavu jer ne može ili ne želi da se bavi papirologijom koja iz pokretanja disciplinskog postupka protiv učenika nasilnika proističe, ako vidi da direktor kao komandant vojske ne reaguje na pometnju u svojim redovima... misliš li da će prestati?
Pameću i radom do moći
Svima se negde sviđa moć koju mogu imati nad drugima. Najlakše ju je postići silom. Najteže pameću i istrajnim radom, ali je i najvrednije i najčistije na takav način postati moćan i bitan. Svi drugi načini su potpuno pogrešni. Kad smo bili mali i živeli u državi koja se zvala SFRJ, postajali smo pioniri polaskom u osnovnu školu. U svako doba noći i dana smo znali pionirsku zakletvu, koja je jednim delom glasila ovako: "Danas kada postajem pionir dajem časnu pionirsku reč da ću marljivo učiti i raditi, poštovati roditelje i starije i biti veran i iskren drug, koji drži datu reč..."
Sve se izgubilo iz te zakletve. Ljudi se retko kada zaklinju ili daju časnu reč i ispoštuju je. Bar tako mi se čini. Marljivo učenje se svodi na prepisivanje puškica sa Vikipedije i putem mobilnog. Poštovanje roditelja i starijih je gotovo nestalo jer neki tvoji vršnjaci napadaju fizički, tuku i maltretiraju svoje roditelje ili nastavnike i, najgore od svega, snime sve to i postave negde, na neku društvenu mrežu.
To nije ništa čime bi se mogli hvaliti, veruj mi. Drugarstvo je danas mereno brojem lajkova ili klikova na postovima koji se postavljaju, a da se ne vodi računa o tome da sve što je jednom objavljeno na internetu ostaje zauvek tamo u tom sajberspejsu i kada pomisliš da si ga izbrisao.
Prepoznaj nasilje kada ga vidiš i učini sve što možeš da ga zaustaviš i žrtvu odbraniš.
Potraži pomoć starijih, jer dosta njih je to prošlo u Tvojim godinama. Pomoći će Ti, jer baš njima možda niko nije hteo da pomogne i poznat im je taj osećaj nemoći.
Informiši se i svoje vršnjake, roditelje, nastavnike.
Budi pionir. Jer svako dete koje smo izgubili zbog vršnjačkog nasilja jeste dete previše.
Hvala ti unapred.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR