Povratak Miloševićevog Gebelsa

Piše: Tomislav Marković

Vest da je Milorad Vučelić početkom septembra postao vršilac dužnosti glavnog urednika "Večernjih novosti" i svih izdanja kompanije "Novosti" nije izazvala previše reakcija u hiberniranoj srpskoj javnosti.

Valjda smo se toliko navikli na činjenicu da raznorazni zlikovci iz Miloševićeve dvorske svite zauzimaju visoke položaje u društvenoj hijerarhiji, pa nas ne uzbuđuje previše ni kad se Miloševićev Gebels godine Gospodnje 2017. nađe na čelu jedne novinske kuće.

Ako Aleksandar Vulin, perjanica nacional-socijalističkog JUL-a Mire Marković, može da bude na čelu Ministarstva odbrane (koje bi mirne duše moglo da se preimenuje i u Ministarstvo napada), ako generali osuđeni u Hagu za ratne zločine mogu da predaju budućim oficirima na Vojnoj akademiji – zašto onda i šef Miloševićeve ratne propagande ne bi mogao da se nađe na mestu urednika "Večernjih novosti". Pa nismo valjda pristalice diskriminacije?!

Sinonim za ratno huškanje

Ni Vučelićev prethodnik na toj funkciji, Ratko Dmitrović, nije neka cvećka i nevinašce. Doduše, postoji jedna značajna razlika između bivšeg i sadašnjeg urednika.

Dok je Dmitrović bio običan šraf Miloševićeve imperije laži koji je svoj doprinos razaranju davao kao ratni dopisnik RTS-a iz Hrvatske, dotle je Vučelić bio mnogo krupniji igrač jer je stajao na čelu te imperije kao generalni direktor RTS-a i to u ključnim godinama – od 1992. do 1995.

U godinama kada je Miloševićeva krvoločna soldateska uništavala Hrvatsku i Bosnu, otvarala logore, masovno proterivala nesrbe, ubijala civile, masovno silovala, pljačkala šta god stigne i na kraju izvršila genocid.

Vučelić je simbol Miloševićevog zločinačkog režima, sinonim za ratno huškanje i medijsko podsticanje i opravdavanje zločina, pa je njegovo imenovanje na novu funkciju jasan pokazatelj kuda to aktuelni politički establišment vodi srpsko društvo i državu.

Pridruživanje Evropskoj uniji, izgradnja demokratskog političkog sistema zasnovanog na vladavini prava, povratak u okrilje civilizacije koje smo se odrekli pre 30 godina – sve su to hvale vredni ciljevi, samo što se do njih ne može stići s kadrovima koji su imali ključne uloge u udruženom zločinačkom poduhvatu, a pritom nisu čak promenili ni svoju retoriku. Ne pravi se evropska pita od… raznih vučelića i vulina.

Zamislimo, na primer, Nemačku 1962. godine u kojoj Jozef Gebels uređuje dnevne novine, Hajnrih Himler radi u Vladi, nacistički generali školuju mlade oficire, a čitavim društvom dominiraju nacističke ideje – i dobićemo sliku današnje Srbije. To je zemlja koja je apsolutno nesposobna da pogleda istini u oči, da se suoči sa nedelima koja je počinila i da iskorači iz začaranog kruga nacional-šovinizma u koji je gurnula samu sebe.

Mediokritet sa nezajažljivim ambicijama

Postavljanjem Vučelića prvo na mesto predsednika Jugoslovenskog sportskog društva Partizan, a sada i na mesto v.d. urednika "Večernjih novosti" vlasti šalju kristalno jasnu poruku podanicima, poglavito mlađoj populaciji: "Deco, zločin se isplati.

Zaboravite na učenje, znanje, pamet i talenat; jedino što se u ovoj zemlji računa je politička podobnost. U našem društvu nema mesta za umne i sposobne, jer na njihova mesta postavljamo isključivo poslušne, naše ljude. Oni koji su vredno radili na uništenju zemlje i masovnom ubijanju ljudi kod nas ne bivaju kažnjeni, već zaslužuju nagradu. Ako iz nekog sumanutog razloga ne želite da napustite Srbiju, pažljivo proučavajte biografiju Milorada Vučelića i biće vam jasno kako se ovde gradi karijera, napreduje na društvenoj lestvici, stiče bogatstvo i postaje uspešan čovek".

Vučelićeva biografija zaista nije nezanimljiva.

U prošlom životu, pre nego što je u dubini svog bića otkrio ljubav prema Slobodanu Miloševiću i velikosrpskom nacionalizmu, Vučelić se bavio novinarstvom i, kako sam kaže, "kulturno-umetničkim radom".

I baš mu je išlo u toj "tamnici naroda" koju je kasnije rušio sa žarom i poletom. Bio je glavni urednik "Studenta", direktor Studentskog kulturnog centra, urednik NIN-a, upravnik Zvezdara teatra, urednik "Društvene hronike" u "Književnim novinama", umetnički direktor "Budva grad teatra"… Baš se napatio u toj prokletoj zemlji, nije ni čudo što je iskoristio prvu priliku da na nju ispali salvu medijskih bombi.

Dovoljno je pogledati spisak Vučelićevih funkcija pa videti da se radi o podobnom, partijskom kadru koji nije dozvoljavao da mu savest ili intelektualno poštenje zasmetaju u građenju karijere. Pritom, nije on bio ni najgore kadrovsko rešenje. Recimo, sedamdesetih godina tokom hajke na "Grobnicu za Borisa Davidoviča" Vučelić se stavio na stranu Danila Kiša.

Doduše, Vučelićevo bavljenje kulturom i književnošću bilo je posve uzaludno, ništa od suštinskih vrednosti literature nije ga se dotaklo. Njegov slučaj je prilično jednostavan i dosta čest na ovim prostorima, jednostavno reč je o mediokritetu sa nezajažljivim ambicijama koji se ne libi ničega da bi se dočepao predmeta svoje žudnje, uglavnom moći i novca. I to je sve, nema tu nikakve tajne.

Savladavanje komada prasetine

Bora Ćosić je u memoarskoj knjizi "Consul u Beogradu" napisao vrlo zanimljiv portret Milorada Vučelića, usredsredivši se na jedan detalj koji je primetio na ručku kojem je prisustvovao i budući ratni huškač: "Među nama sedeo je takođe čovek iz novina, naoko veoma otvorenih i svakako evropskih pogleda, ali to kako je savladavao on svoj komad prasetine, kako su mu, uz britke parole o napretku naše balkanske nahije, ispadali komadići mesa iz usta, kako je uopšte razbacivao se svojim ždranjem kao da proždire sve oko sebe, bilo je to za zapamtiti i uzeti u račun kao gorku opomenu.

Jer samo koju godinu kasnije, stao je on na čelo propagandne mašine novog srpskog režima, postao je on jedan od najžešćih ratnih huškača, doglavnik krvavog diktatora koji je uništio zemlju i grad u kome moje consulstvo je proticalo. (…)

Postoji verovatno u svih naroda takvih osoba, spremnih da pojedu svu svoju okolinu zarad nekog sopstvenog probitka i nekih ličnih strasti, mahom prilično niskih. Pa uz to urlanje u prilog vlastitoj naciji, sopstvenom vođi i tako dalje, uvek stoji i ona sasvim lična pogodnost te očevidne prostitucije, uz ovo služenje zlu i tamnim silama politike uvek je moguće domoći se svojih revolvera, svojih telohranitelja, svojih automobila, i jednog, naravno, apartmana u hotelu 'Majestic', za potrebe svakodnevnog erosa".

Kod onih koji gledaju prevashodno ličnu korist, otvoreni evropski pogledi vrlo lako bivaju zamenjeni najcrnjom šovinističkom zatucanošću i fašizmom, samo ako procene da im se to isplati. A Vučeliću se isplatilo, i to bogato. Kao što vidimo, isplaćuje mu se i dan danas, ništa se nije promenilo u tamnom vilajetu koji sebe naziva Srbijom.

Slika srpske propasti

Kad sam pročitao vest o novopostavljenom uredniku Vučeliću, setio sam se velikog pesnika i pisca Miodraga Stanisavljevića, valjda po logici kontrasta, jer nema suprotnijih pojava nego što su ta dva čoveka, od kojih prvi i nema baš mnogo toga ljudskog. Njihove biografije, kao i odnos koje društvo ima prema njima, paradigmatične su za epohu u kojoj životarimo, kao slika srpske propasti.

Stanisavljeviću u socijalizmu nije išlo tako dobro kao Vučeliću, što je i prirodno pošto je posedovao nepotkupljivu pesničku svest, za razliku od budućeg Gebelsa kojem je potkupljivost bila i ostala osnovni sadržaj napaćene duše. Stanisavljević je bio urednik časopisa "Vidici", a potom član redakcije časopisa "F" i "Filmograf".

Najveći deo svog radnog veka proveo je u redakciji Dramskog programa TV Beograd. Sve vreme je pisao svoje knjige, uglavnom poeziju i drame, književne nagrade su ga najčešće zaobilazile, a retko ko je bio svestan da je Stanisavljević pravi jezički volšebnik koji je, kao što kaže Predrag Čudić, "gotovo sve čega se dotakao pretvarao u žeženo zlato jezika".

Kada je Vučelić 1992. godine postao generalni direktor RTS-a odmah je otpustio sve novinare i urednike koji su se suprotstavljali ratnoj propagandi i govoru mržnje. Među njima je bio i Miodrag Stanisavljević.

Ostavljen bez prihoda, Miša Stanisavljević se baca na rukodelstvo i prodaje svoje rukotvorine od drveta na Bulevaru revolucije, te počinje da piše ubojitu satiričnu kolumnu u listu "Republika" pod nazivom 'umor u glavi. Godinama su čitaoci "Republike" ovaj list čitali od poslednje strane, na kojoj se nalazila Mišina kolumna u kojoj je jezičkim igrama, probranom leksikom, ironijom, humorom i preciznom mišlju secirao društvo ogrezlo u krv i zločin.

U knjizi "Sećanja na Miodraga Stanisavljevića" koju je priredio Ibrahim Hadžić, Srđa Popović je zapisao o Mišinim kolumnama: "Tekstovi Miše Stanisavljevića objavljivani u Republici tokom devedesetih godina, poput izveštaja o vodostanju, i tada i u današnjem čitanju, merili su precizno, postepeno, neumitno i duboko opadanje poštenja, pameti, duha, pa i same ljudskosti čitavog jednog društva".

Jadi srpske duše

Tih godina Stanisavljević ispisuje i knjigu poezije "Jadi srpske duše" u kojoj je na jezički inovativan način pisao o onome o čemu srpski pisci i dan-danas mahom ćute: o Omarskoj, logorima, ratnim zločinima, o ideologiji krvi i tla koja je zavladala njegovom zemljom.

Tu knjigu je prećutala srpska književna kritika, sasvim očekivano, jer su naši književni poslenici u to vreme ili ljubili krvave Miloševićeve skute, ili su mudro ćutali, čuvajući svoja mala uhleblja. Ako se ova nesrećna zemlja ikada koliko-toliko unormali, "Jadi srpske duše" dobiće zasluženo mesto u istoriji novije srpske književnosti, kao kamen-temeljac istinske literature koja je pružala otpor razularenom zlu, na jezički i estetski briljantan način. Evo kako je pevao Miša u toj knjizi:

"Omarska Omarska.

Smrt voli lepa imena.

Karlične kosti dobre su za uzengije.

Okrutnosti Cigana prema ragama uvek se divila gospođa

Genetičarka.

Raspali ga po gubici, Joška.

Sve mlade Muslimanke

– naredio je General –

ima da nose na haljama

V-izrez sve do pupka

– moj pobednički znak.

Pobeda je božiji dar narodu nebeskom

a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda

pobede nije ni dostojan.

Omarska.

Od butnih kostiju može se napraviti durbin.

Smrt voli lepa imena."

Miodrag Stanisavljević je hrabro podigao glas protiv pomahnitalog nacionalističkog zla koje je satiralo ljude i gradove, i zatrovalo ljudske duše za dugi niz godina i decenija. Bio je savest svog vremena, stojeći na braniku ljudskosti, pokušavajući da sačuva ovo malo duše u doba kad je šljam isplivao iz podzemlja i preuzeo čitavo društvo u svoje ruke.

Dok su tzv. intelektualci i pisci bestidno metanisali ubicama, Stanisavljević se borio protiv sveopšteg raščovečenja jedinim oružjem koje mu je preostalo – kutijom olovnih slova. Za sredinu koja se odala negovanju kulture zločina to je bio smrtni greh. Zato Stanisavljevića nema nigde, odbačen je, prećutan i gotovo izbrisan iz zvanične srpske kulture u kojoj se najvećom vrlinom smatra odanost nacionalističkom projektu.

Sveopšta averzija prema istinskom talentu

U jednom tekstu iz 2004. godine Ibrahim Hadžić piše o Miodragu Stanisavljeviću: "Čaršija za njega ne zna, a nema ga ni u oficijelnoj književnosti (koju su preplavili mediokriteti i klanovi, piskarala i nacionalni uvlakači, komunisti crkveni pevači, nastavljači epskog pevanja, unizitelji svetskih književnih dostignuća, svakovrsna 'žgadija' - Stanisavljevićev izraz), jer njegov disonantni glas ni malo se ne uklapa u biljurno ogledalo 'uzornih' nacionalnih mislilaca, profesionalnih i dežurnih rodoljuba".

Zašto je to tako objašnjava Predrag Čudić u tekstu naslovljenom po jednom Stanisavljevićevom mladalačkom stihu “Neverovatno je koliko si nepotreban”: “Ukleti pesnik – fraze za nikad dovoljno prezreni kičeraj udžbenika književnosti. Kad hoće da izbegnu, zbog obaveznog optimizma poruka nastave, prave razloge društvenih nepravdi, sveopšte averzije prema pojavi svakog istinskog talenta, onda doktori za lepo posegnu za tom čarobnom formulacijom – ukleti pesnik”.

U međuvremenu se malo toga promenilo. Mišini prijatelji su 2006. godine posthumno objavili njegova sabrana dela, ali ona i dalje čekaju na adekvatnu recepciju i književna tumačenja. Vrli književni pregaoci, vazda istančanog njuha i sluha za želje moćnika, i dalje se ponašaju kao da Stanisavljevićev grandiozni opus ne postoji. I to je dobar način da se demonstrira sopstvena podobnost, da se obezbedi neka sinekurica i gradi karijerica.

Zemlja koja ne zaslužuje da postoji

Zemlja koja svojim najboljim sinovima uskraćuje pravo na postojanje i gura ih na marginu, dok mediokritetima ogrezlim u zločine deli počasti – potpisala je sebi smrtnu presudu.

Zemlja u kojoj Miodrag Stanisavljević ne postoji, dočim je Milorad Vučelić uvaženi građanin, uspešan vlasnik nacional-socijalističkog nedeljnika "Pečat", urednik dnevnih novina i predsednik sportskog društva – takva zemlja nema čemu dobrom da se nada.

Tačnije, takva zemlja ne zaslužuje ni da postoji. Tek kada Miodrag Stanisavljević postane neupitni klasik srpske književnosti, kad njegova dela postanu deo školske lektire, njegovi tekstovi naširoko citirani, a Milorad Vučelić bude smešten gde mu je mesto – u istoriju beščašća, tek tada će biti neke nade za ovu zemlju.

Ako se to nikada ne dogodi, ako Srbija zauvek ostane privržena mržnji, zlu i autodestrukciji, ni to nije strašno. Tolike su velike zemlje, kulture i civilizacije nestale, pa zašto ne bi i jedna mala Srbija? Srećom, postoje neke realnosti i van skučenih ovozemaljskih vidika.

Za Miodraga Stanisavljevića i njegovo delo ne brinem, on je već dugo građanin onog Kavafijevog "grada ideja", dok su njegovi stihovi i proza upisani u "knjigu života".

A Vučeliću ionako nema pomoći, ni na ovom ni na bilo kom drugom svetu. Uzalud mu sve funkcije, počasti, uzdarja i posedi, u krajnjem računu sve je to magla i dim. On se odavno pretvorio u privid i osudio sebe na nepostojanje. Koje će trajati čitavu večnost.