Piše: Tomislav Marković
Navršilo se 30 godina od pisma koje je Bogdan Bogdanović poslao Slobodanu Miloševiću i Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije (CK SKS). Pošto je u vreme održavanja Osme sednice, krajem septembra 1987. godine, bio na tek osnovanoj Međunarodnoj akademiji arhitekture, kao jedan od prvih 40 redovnih članova, Bogdanović je po povratku u Srbiju presavio tabak i svojim partijskim drugovima napisao sve ono što bi im rekao da je bio prisutan.
Miloševićevi kadrovi su se pravili ludi, glumili su da nisu ni dobili pismo, nije im padalo na pamet da ga uvrste u materijale i objave u Komunistu, pa je Bogdanović svoju poslanicu štampao u listu Mladost 16. novembra. 1987. pod naslovom "Jezičke zamke staljinizma". Pismo je odjeknulo kao bomba u dobrano homogenizovanoj i jednoumnoj javnosti.
Izgon iz srpskog društva
Medijski napadi na Bogdana Bogdanovića postali su svakodnevica, jurišnici na nebo su se utrkivali ko će više i opakije da se obruši na neprijatelja koji se usudio da kritikuje Osmu sednicu i njenog reditelja. Optuživali su ga da je staljinista, ljotićevac, nedićevac, da je gori od fašističkih i austrougarskih okupatora, da je bolestan, da mrzi i prezire srpski narod, zahtevali su da ga isele iz Beograda…
Nasrtaj na Bogdanovića postao je neka vrsta iskazivanja pravovernosti i odanosti novom srpskom voždu. Ali i vrlo isplativ posao. U jednom intervjuu iz 1990. godine, Bogdanović kaže: "Napadi na mene uglavnom su bili honorisani. Dobro plaćeni. Deljeni su stanovi za pisma redakcijama: Blažo Perović koji me je među prvima ispljuvao isplaćen je sa 150 kvadrata". Slavica Sretenović je postala direktorka fabrike u Mladenovcu, Željko Simić je strelovito napredovao u karijeri, prvoborci diferencijacije su bogato nagrađeni za svoje nepismene podlosti. Bogdanović ironično zaključuje: "Ja sam vrlo mnogo koštao moju domovinu, moju užu domovinu i moj grad".
Ispostavilo se da se od staljinističke čistke vrlo lako stiže do etničkog čišćenja.
Kasnije se repertoar napada proširio praćenjem, prisluškivanjem, pretećim telefonskim pozivima, pokušajima upada u stan, grafitom "Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića" u ulazu njegove zgrade - sa strelicom koja upućuje ka vratima Bogdanovićevog doma, Šešeljevim traženjem Bogdanovićeve glave i sličnim metodama obračuna sa drugomislećima. Tako je počeo izgon Bogdana Bogdanovića iz srpskog društva koji traje do dana današnjeg. Izgon velikog graditelja i pisca, profesora i gradonačelnika Beograda, jednog od najumnijih ljudi koje smo ikad imali.
Jezički terorizam
A šta je to tako strašno i jezovito napisao Bogdanović u svom pismu da je baš toliko iznerviralo Miloševićevu dvorsku svitu? Njegovo pismo bilo je u suštini lingvistička analiza Osme sednice, raščlanjivanje jezika kojim su se govornici služili, propitivanje pojedinih leksema, stilskih figura i retoričkih obrta, i njihovo dovođenje u vezu sa nekim starim mentalnim matricama. Bogdanović je precizno detektovao oživljavanje staljinističkog Novogovora u jeziku govornika na Osmoj sednici, kao i u telegramima podrške koji su stizali iz "baze". Njemu je odmah bilo jasno kuda vodi takva jezička praksa i kakve mogu da budu njene posledice. Jer bezumlje počinje u jeziku, a potom se širi i na okolnu stvarnost. A "drama jezika uvek je i ontološka drama".
Označivši atmosferu oko Osme sednice kao "uzvitlavanje jezičkog terorizma", a njen jezik kao opresivan, Bogdanović je izveo logičan zaključak: "Podozrevam da će se opresija usmeriti, pre svega, prema spolja, i na naš muževan način usmeriće se odmah prema drugom, prema drugomislećem, prema drugoslovlju". Prvo neke reči i načini govora postaju nepoćudni, potom ljudi koji drugačije govore i misle, a odatle je jedan korak do uklanjanja nepodobnika sa lica zemlje. Matrica po kojoj je izvršen obračun sa Dragišom Pavlovićem (jer misli drugačije od vožda i njegovih čauša, jer "čudno diskutuje", jer se razlikuje od većine), a u kojoj je oživeo duh Staljinovih čistki, kasnije se proširila na čitave narode i države. Ispostavilo se da se od staljinističke čistke vrlo lako stiže do etničkog čišćenja.
Čim se normalizuje fraza "neprijatelji svih boja", čim počne zastrašivanje i teror u jeziku, već iza ugla čekaju konc-logori i masovne grobnice. Osvrćući se u jednom intervjuu iz 1993. godine na svoje pismo, Bogdanović kaže: "Suština je u tome što sam, i ne želeći, nagazio zmiju i što sam shvatio da je na toj sednici rat već bio objavljen. Danas, kada ponovo čitam o tome, vidim da je rat tu već bio najavljen kroz jezik, kroz šifre i metafore".
Srbija je umorna od sebe same
Nije se Bogdanović zaustavio samo na jezikoslovnoj analizi, već je skenirao i tadašnju "krizu svesti". Varirajući izjavu Dušana Čkrebića da je Srbija umorna od lidera (koji je tu mislio na Ivana Stambolića), Bogdanović u nekoliko pasusa daje preciznu dijagnozu stanja u kojem se Srbija zatekla te prelomne 1987. godine. Nažalost, njegova dijagnoza ostala je aktuelna do dana današnjeg, kao da je napisana juče.
Zato vredi navesti nekoliko zastrašujuće nezastarelih citata: "Srbija je umorna od poigravanja nacionalnim dramama i od njihovog razbijanja u sitne aspre i groševe dnevne politike. Umorna je od svoje istorije koju ne razume i nad kojom se čudi. Umorna je od teških, tragičnih, možda i nesmislenih ratova koje je vodila, a još je umornija od sulude apoteoze tih ratova i od truba i doboša koji, i na uzmaku dvadesetog stoleća, još odjekuju u njenom duhu i sluhu".
Poigravanje nacionalnim dramama ostalo je omiljeni sport srpskih političara, gotovo da se ničim drugim i ne bave. Nerazumevanju sopstvene istorije Srbija je u međuvremenu dodala i poricanje gole faktografije o događajima iz Miloševićevog doba. A apoteoza ratova i držanje stanovništva u stanju stalne borbene gotovosti deo je redovnog repertoara većine medija u Srbiji.
Ovo je zemlja pravljena po meri mrzitelja znanja i pameti, po meri onih što se dive generalu koji je ubijanje grada pratio adekvatnom naredbom: "Raspameti!"
Bogdanović nastavlja, neumorno: "Srbija na istoku, Srbija na marginama civilizacije, umorna je od civilizacije koja je nikada nije valjano ni dodirnula. Srbija je umorna od sebe same, od svoje palanke, od svoje palanačke samodestrukcije... Ne, nije to 'dekonstrukcija' već nepovratno samorazaranje, samouništenje panikom od drugog i drugih, samouništenje nepovratnom zavadom sa drugim i drugima. (…) Srbija je umorna od nepotrebne snage podivljalih reči koje je zavađaju samu sa sobom i svetom u kojem živi".
U međuvremenu je Srbija učinila sve što je u njenoj moći da se dodatno ogradi od civilizacije, potonula je u krv i zločin koji odsecaju od sveta, odala se samouništenju preko svake mere, razarajući usput sve oko sebe, zavađena sa sobom i svetom, opsednuta nacional-staljinističkom paranojom koja svuda naokolo vidi samo neprijatelje. I nema nade da će skorije pronaći izlaz iz te spirale autodestrukcije.
Mrzitelji znanja i pameti
Bogdanović na kraju poentira: "Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume, od zavade sa Srednjom Evropom koju nipodaštava i prezire, umorna je od svoje neobjašnjive i komične austrofobije... devedeset i devet godina posle svega... umorna je od svoje istočne opcije, od svoga narodnjaštva, od svoga slavjanofilstva, od svoje mini-mesijanske sveslobodarske opsesije, umorna je od svojih svenarodnih i svenaprednih prometeja, od svog večitog pravoverja, od svoje političke i svake druge ortodoksije..."
Nabrajajući sve opsesije i fantazme raspaljene nacionalne mašte, Bogdanović je napravio kratak spisak svega što bi trebalo demontirati ako konačno želimo da izađemo iz tamnovilajetskog lavirinta u kojem smo zalutali, sledeći himere pomahnitalog kolektivnog uma. Nešto pre toga, na samom početku eskapade na temu srpskog umora, Bogdanović ispisuje par rečenica u kojima se možda krije i srž problema: "A tek kako je Srbija umorna od mrzitelja znanja i pameti, od zlobe prema izuzetnima i izuzetnosti. Umorna je i rezignirana egzodama talentovanih koji svake godine, u većem broju no Srbi i Crnogorci sa Kosova, ishode iz Srbije i Jugoslavije, ukleti besposlicom, ali i neutaženom mržnjom bezvrednih i nesposobnih".
Tadašnji egzodusi talentovanih ljudi bili su šala u odnosu na masovnu bežaniju koja je usledila i traje do danas, kada gotovo da ne postoji mlad, obrazovan čovek koji ne želi da napusti Srbiju. U jezgru zlobe na darovite leži uskraćivanje prava na ličnost i negiranje ljudske slobode; narodnjaštvo jednostavno ne trpi pojedinca koji se izdvaja iz kolektiva, pogotovo ako dotični štrči iznad proseka svojim umnim sposobnostima i erudicijom. Jer ovo je zemlja pravljena po meri mrzitelja znanja i pameti, po meri onih što se dive generalu koji je ubijanje grada pratio adekvatnom naredbom: "Raspameti!"
Bogdan Bogdanović je svoje pismo CK SKS uvrstio u knjigu "Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma", a pridodao mu je i detaljno dokumentovane i proanalizirane tekstove iz medijske hajke koja je pokrenuta povodom jeretičke poslanice, kao i briljantnu analizu savremenog "primitivnog mentaliteta" na osnovu spisa Lisjena Levi-Brila. Kad "Mrtvouzice" postanu obavezna lektira, znaćemo da je Srbija na dobrom putu da se oslobodi svog vekovnog umora. Do tog dalekog i sasvim neizvesnog trenutka, pismo Bogdana Bogdanovića podsećaće nas da i dalje živimo u mračnom dobu, zarobljeni u mentalne zamke staljinizma, zapetljani u mrtve čvorove koji se ne mogu razvezati.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR