Kosovskoj "džihadistkinji" zlato u Riju

Piše: Tomislav Marković Olimpijske igre: Prvakinja sveta u džihadu Međunarodnom olimpijskom komitetu nikad dosta novotarija. Prvo su u olimpijske sportove uvrstili snoubording, pa odbojku na pesku, a od ove godine na Olimpijskim igrama održavaju se i takmičenja u džihadu. Džihad je drevna borilačka veština ponikla na istoku, može da se igra pojedinačno ili ekipno, sva sredstva su dozvoljena, a pobednik je onaj takmičar koji u borbi usmrti najviše protivnika i nevinih posmatrača. Takođe, ocenjuju se i umetnički dojam i inventivnost u borbi. Među džihadistima i džihadistkinjama posebno se ističu tzv. bombaši i bombašice-samoubice kao nenadmašni majstori ovog sporta.

Zvuči kao vest sa Njuzneta, Newsbar-a ili tako već nekog humorističkog sajta, zar ne?

Kosovska džihadistkinja osvojila zlato

- Bio je to odličan početak takmičenja, fantastičan prvi dan za džihad na Olimpijskim igrama - rekao je Marijus Vizer, predsednik Internacionalne džihad federacije. – Imali smo odlično takmičenje, spektakularan džihad, fantastičnu publiku i atmosferu. Krunisana su dva nova olimpijska šampiona u fantastičnim pobedama pravih umetnika džihada. Vrhunski sport i bravure majstora na strunjači džihadu su donele mesto među udarnim događajima na Olimpijskim igrama. Da je interesovanje za takmičenje u ovom sportu veliko najbolje govori činjenica da su prvog dana počasni gosti džihad turnira bili pripadnici kraljevskih porodica iz čitavog sveta, predsednici država i međunarodnih sportskih organizacija.
I ovo zvuči kao zajebancija? Dobro, idemo dalje.

"Ugledni nemački listovi su u sredu pisali o Srbiji, u jednom tekstu se radi o ministarki Ani Brnabić, a u drugom o olimpijskom zlatu kosovske džihadistkinje."
Šta kažete na ovo? Zvuči kao humoristička vest sa nekog zabavnog sajta, baš kao i prethodne dve, ali nije. Ovo je od reči do reči citat sa sajta B92, lid za članak objavljen pod naslovom "Nemci o Srbiji: Prva gej ministarka i 'kosovsko zlato'" u sredu 10. avgusta.

Ministar zabranio intimiziranje

Konačno su postala jasna uputstva o lepom rodoljubivom ponašanju koja je srpskim sportistima dao resorni ministar Vanja Udovičić pred polazak u Rio. Ministar je našim sportistima zabranio susretanje i sve oblike intimiziranja sa sportistima s Kosova, a ako se slučajno nađu na pobedničkom postolju sa kosovskim sportistima preporučio je da momentalno, ne časeći časa, pobegnu s njega kako bi pokazali da se ne slažu sa otcepljenjem "južne srpske pokrajine". Kosovo se brani u Riju!

Kad je Udovičić ovo izjavio zvučalo je pomalo glupo, ali patriotski. Ali sada, nakon što je B92 otkrio istinu o kosovskim džihadistima, ministrove preporuke dobile su duboki smisao. Pa nisu srpski sportisti ludi da se sreću sa tamo nekim džihadistima i tako ugroze svoj mladi život!

Šta ako srpski sportisti nalete na kosovske džihadiste baš u trenutku kad su potonji odlučili da uzviknu "Alah akbar!", detoniraju omanji paket plastičnog eksploziva i sve oko sebe prebace u sekundi na onaj svet? Odoše i život i karijera u nedođin. I sve zato jer nisu slušali svog ministra koji ih je dobronamerno, takoreći očinski savetovao da beže od tih zlih Albanaca što je dalje moguće.

Poraz glavu čuva

Sad je postalo jasno i zašto su srpski sportisti tako neuspešni na aktuelnim Olimpijskim igrama. Zli jezici su govorili da je za fijasko krivo prisustvo predsednika Srbije Tomislava Nikolića i njegove supruge Dragice, koji po difoltu donose nesreću, ali se ispostavilo da je u pitanju mnogo ozbiljnija stvar, te da su naši sportisti svesno odlučili da izgube. Ko je lud da pobedi, pa da se nađe sa kosovskim džihadistima na pobedničkom postolju?

Svaki pošten terorista će vam reći da nema boljeg trenutka za teroristički napad od ceremonije dodele medalja na Olimpijskim igrama: sve kamere velikih svetskih medija uperene u vas, prenos uživo je u toku, desetine miliona gledalaca širom sveta prate program, sve oči ljubitelja sporta uprte su u male ili nešto veće TV ekrane, prilaze vam da vam okače medalju o vrat, a vi u tom trenutku odjednom eksplodirate, pobijete desetine ljudi oko sebe i to u živom prenosu! Zato bolje časno izgubiti nego besmisleno poginuti, bolje sprečiti nego uzalud lečiti!

Rasistička omaška

Šalu na stranu, jasno je da je u tekstu objavljenom na B92 reč o grešci, koja je brzo ispravljena, ali nije u pitanju obična greška, već školski primer frojdovske omaške, i to je ono što je čini zanimljivom. Takva omaška ima latentni sadržaj, otkriva podsvesne želje, konflikte i komplekse, ili otkriva ono što grešilac potajno misli, ali ne sme da izgovori ili napiše. Jedna mala greška u pisanju govori više nego hiljadu briselskih sporazuma.

Da je reč o običnom tipfeleru, onda bi anonimni autor teksta mogao da omaši i napiše, na primer - kosovska budistkinja ili nudistkinja, reči koje se samo u jednom glasu razlikuju od reči džudistkinja. Ali, mi (ma ko bili ti famozni "mi") dobro znamo da na Kosovu nema ni budistkinja, a nudistkinja još manje. Sa Kosova ništa normalno ne može da dođe, sa Kosova dolaze isključivo albanski teroristi, ratni zločinci, ubice nevinih Srba, otimači kolevke našeg naroda i, naravno, džihadisti. Dobro, povremeno s Kosova dođu i hladnjače pune leševa albanskih civila, ali to ne volimo baš da pominjemo, a i brzo ih zakopamo u masovnu grobnicu, obično u Batajnici, i još brže zaboravimo na njih.

Junaci poricanja

U svakom slučaju, mi pošteni srpski rasisti dobro znamo da na Kosovu nema nikakvih džudistkinja niti može da ih bude, jer taj zaostali narod, "taj socijalni, moralni i politički talog Balkana" – kako lepo reče Dobrica Ćosić, pokojni otac pokojne nacije, dakle, ta ljudska beda od albanskog življa ne može da ima nikakve sportistkinje kao civilizovani narodi, već može da izrodi samo džihadistkinje.

Ako ćemo pošteno, ta, kako se ono beše zove, Majlinda Keljmendi, tako nekako, najverovatnije čak i ne postoji, to je neka hologramska projekcija, kompjuterska animacija, tako neka pojava sumnjivog ontološkog statusa, jer je iz naše perspektive aposlutno nemoguće da Kosovo ima džudistkinju, a pogotovo džudistkinju koja je osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama. Ako nam se neki deo realnosti ne uklapa u rasističku sliku sveta, tim gore po realnost. Evo, već decenijama uspešno poričemo onolike ratne zločine, masovna proterivanja, etnička čišćenja, čak i genocid, a da ne možemo da poreknemo postojanje jedne obične sportistkinje!? Na muci se poznaju junaci poricanja!

Kratka istorija rasizma

Tako otprilike izgleda pogled na svet koji je promolio svoju ružnu glavu kroz ovu naizgled bezazlenu omašku o "kosovskoj džihadistkinji". U te dve male reči, u jednoj jedinoj sintagmi skupio se sav srpski rasizam spram Albanaca, jedna bogata tradicija stara više od stoleća.

Šta sve nije stalo u tu sintagmu: Vladan Đorđević, političar i predsednik vlade od 1897. do 1900. godine, koji je u knjizi "Arnauti i velike sile" o Albancima pisao kao o "evropskim crvenokošcima" koji "spavaju u drveću za koje su okačeni repovima"; agresivna propaganda srpske štampe protiv Albanaca u vreme Balkanskih ratova, kako bi se opravdali pokolji nad njima; memorandum Vase Čubrilovića, pisan za vladu Milana Stojadinovića, u kojem se predlaže rešenje "albanskog problema" totalnim etničkim čišćenjem Albanaca sa Kosova; plan o podeli Albanije između Jugoslavije i Italije, kao i o proterivanju Albanaca muslimana u Tursku koji je izradio Ivo Andrić; Memorandum SANU koji Albance prikazuje kao progonitelje Srba, kao palikuće, skrnavitelje, ubice i silovatelje, kao počinioce genocida nad Srbima; propaganda Miloševićevog režima koja je demonizovala kosovske Albance kao najveće neprijatelje Srba, kao zlo s kojim se mora obračunati; operacija Potkovica, kampanja etničkog čišćenja i proterivanja Albanaca sa Kosova koju je Milošević vojskom i policijom sprovodio tokom 1998. i 1999. godine i još mnogo, mnogo toga.

Rasizam prema Albancima postao je toliko uobičajena pojava da se može pronaći i tamo gde ga niko ne bi očekivao. Recimo, kod Đorđa Balaševića koji je o Albancima napisao da su "narod bez balerina i violončelista". Ili u lidu za najobičniju sportsku vest koja je pritom preneta sa drugog sajta, a još je i reč o prevodu sa nemačkog jezika.

Terorizam, melem za nacionaliste

Neko će mi zameriti i reći da sam prestrog prema nesrećnom novinaru B92 koji je ionako slučajnu grešku ispravio po hitnom postupku. Nije mi namera da organizujem lov na nekakve rasističke veštice, niti bilo šta slično. Samo nastojim da pokažem kako funkcioniše mehanizam koji dovodi do ovakvih omaški, te da te omaške nisu nipošto slučajne. Jer, nikada nismo pročitali u nekom tekstu o džudou da su japanske, italijanske ili francuske džihadistkinje osvojile neku medalju, zar ne? Takva omaška je jednostavno nezamisliva. Ali zato "kosovska džihadistkinja" – to je već omaška koja ima smisla. Srpski mediji su prepuni tekstova o Kosovu kao rasadniku islamskih terorista, o terorističkoj pretnji sa Kosova, o tome da se na Kosovu obučavaju teroristi, da je Kosovo leglo pristalica Islamske države i sve u tom stilu.

Medijski napisi samo se nadovezuju na prebogatu istoriju rasizma spram Albanaca. Slika koja je u srpskom društvu formirana o Kosovu i njegovim žiteljima prilično je monolitna i sastoji se od demonizovanja Albanaca na sve zamislive načine. Ta slika o kosovskim Albancima kao o zaostalim, primitivnim ljudima, o zločincima koji samo smišljaju kako da napakoste Srbima, koja se kao mozaik sastavlja već stotinak godina, u poslednje vreme je poprimila i tu novu, džihadističku nijansu.

Srpski nacionalistički krugovi su jedva dočekali terorističke napade islamskih ekstremista diljem Evrope. U njihovim pervertiranim umovima masakri po evropskim gradovima postali su još jedan argument u prilog opravdanju rata koji je Srbija vodila protiv suseda, a pogotovo protiv suseda muslimanske vere. Na meti su se našli Kosovo i Bosna, sasvim očekivano. Javio se čak i Radovan Karadžić da se požali kako Evropa ni posle terorističkih napada u Parizu i Briselu ne shvata s kim su bosanski Srbi imali posla. Jer, sve je to ista banda - i manijak i fanatik iz Islamske države koji ubija nevine ljude, i dečaci koje su Karadžićevi vojnici streljali u Srebrenici, i žene, starci i deca koje je srpska policija pobila u Suvoj Reci na Kosovu.

Džihad kao lek

Kad čovek odrasta, školuje se, živi i radi u ovakvoj sredini, on rasizam prema Albancima praktično posisa sa majčinim mlekom. Ne mora čak ni da bude neki otvoreni rasista, ne mora da bude navijač koji sa tribina skandira "Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji", niti "nacionalno odgovorni" intelektualac koji se busa u prsa i brani Kosovo. Dovoljno je da ne razmišlja o toj temi, da ne preispituje stereotipe koje je pokupio usput, u porodici, među prijateljima, iz medija, u školi, na ulici. To je sasvim dovoljno da bi se omakla sintagma "kosovska džihadistkinja", ili da bi se prezrivo gledalo na kosovske Albance, iako ih uopšte ne poznajemo. Ili baš zato što ih ne poznajemo.

Lek protiv ove rasističke pošasti je jednostavan – džihad. Jer džihad ne znači samo sveti rat, već može da bude i unutrašnja borba. Ta borba sa samim sobom, džihad protiv zla u sebi, protiv rasizma koji nas okružuje kao vazduh i lako postaje deo nas - jedini je put koji vodi ka normalnosti. Što više bude takvih pojedinačnih pobeda nad sopstvenim zabludama, to će pre doći vreme kad će srpski ministar sporta kosovskim sportistima čestitati na osvojenim medaljama, umesto što deli budalaste preporuke srpskim sportistima i bruka svoju zemlju. U ime te buduće Srbije – Majlinda, svaka čast!