Mit i mrak

Piše: Svetlana Slapšak

Slobodan Praljak se ubio pred očima celog sveta pošto je čuo presudu. Ratko Mladić je pokušao da ne čuje obrazloženje presude i pred očima celog sveta ispsovao sud. Oba slučaja su činjenice na kojima se nema smisla zadržavati ukoliko se ozbiljno ne razmatra celokupna istorija u biografijama ove dvojice iz skoro iste generacije i aktivnih u istoj državi i zatim u ratom zahvaćenim skoro istim krajevima. Bilo je predvidljivo da u odsustvu javnog i obaveznog objektiviziranja prošlosti i u prevladavanju senzacionalizma – oba slučaja preuzme naizgled (zbog glasnosti) većina neobjektivnih, neobrazovanih i temeljno preplašenih ljudi i potpuno ih vulgarizuje.

U Mladićevom slučaju nije došlo do specifične mitizacije, sem izjednačavanja sa narodnim braniteljem i herojem; u Praljakovom slučaju izabran je Sokrat, premda je na raspolaganju bilo mnogo rimskih vojnika koji su se ubili u mnogo jasnijim etičkim i drugim okolnostima. Sokrat je, bojim se, izabran samo zato što još doseže izuzetno nizak nivo opšteg znanja, u kojem je samoubistvo Sokrata jedino poznato. Sokratu inače nije suđeno zbog učešća u ratu, već zbog optužbe da u nešto veruje. Njegova odbrana, koju je napisao Platon, ističe njegove vojničke zasluge i suvereno pobija – za one koji znaju da čitaju – veru ne samo u besmislenu optužbu o novim bogovima, nego i veru u bilo šta. Ako potpuno izostavimo znanje o Sokratu i njegovom suđenju, jer u stvaranju ovog mita uopšte nije učestvovalo, ostaje još dosta ignorantske nezgrapnosti: recimo, hrišćanska crkva ne prihvata samoubistvo, jer negira mučeništvo.

Za mitizaciju Mladića moglo bi se reći da obuhvata potpuno neznanje mitova odnosno kulturne istorije, i da umesto imena upotrebljava repertoar retoričkih nakaza i stilskih grešaka koji su proizvedeni u Srbiji u drugoj polovini 80-ih: tome su kumovali ista neobjektivnost, neznanje i preplašenost uz istu vulgarizaciju, ali izvesno nije reč o istome postupku. Kada Predsednik Srbije potvrdi autoritet najgorih pojava u kojima je u mladosti učestvovao i uspešno ih širio, onda to prepoznajemo kao dva od nekoliko glavnih pravila gebelsovske propagande: stavovi moraju dolaziti iz jednog centra, i njihovo formulisanje zasnovano je na prethodno uočenim negativnim željama (mržnji) dela stanovništva – koje su, dakako, indukovane u prvoj fazi zauzimanja vlasti. Zato je i potreban samo deo stanovništva, koji se pokazao kao prijemčiv u prvoj fazi, čime se nadalje otklanja statistika i u svako doba se može prikazati bilo koji od brojeva između 90 i 100%: istorija pokazuje da može i preko 100%.

U Mladićevom slučaju korišćeni su neki elementi mitizacije, recimo onaj o Turcima. Kako je došlo do toga da vojni zapovednik svoje vojnike (skoro sve srebreničke žrtve iznad 25 godina odslužile su vojsku) proglasi Turcima i pobije ih? Zamenom imena, hronološkim skokom, promenom pojmovanja i akcijom istrebljenja kao rezultatom, dakle opet primenom gebelsovske propagande. Da je nivo znanja bio viši, mogli bismo, recimo, zamisliti da je Leonida Mladić branio narod od Persijanaca, po nalozima Solona Miloševića i ideji države Platona Ćosića, i da ga zato toliko ceni Perikle Dodik.

Sve to su izvesno važni podaci za izučavanja u istorijskoj antropologiji verovanja, sastavljanja i rukovanja mitovima, što sam sama nazvala miturgijom. Realan problem leži drugde: nekoliko istaknutih hrvatskih poslanika i političara, među njima i bivša ministarka Vesna Pusić, dobili su pretnje smrću posle razumnih i neutralnih izjava povodom presuda Haškog suda. Takve pretnje dobili su mnogi i drugde, u nizu godina delovanja Haškog suda. Transfer je bio i još je savršeno gebelsovski – svako ko ponudi čak i neutralnu, ne samo drugačiju interpretaciju od jednoumne i strastvene koja se stekla navikom, odmah je svrstan na stranu neprijatelja: tačka prelaza, koju se trudimo da shvatimo u slučajevima Mladića i Praljaka pre dvadesetak godina, dešava se često baš čoveku do nas, i imamo jedinstvenu priliku da ju posmatramo i razumemo. Nažalost, zbog odmaka vremena i stalne intenzifikacije tih lako vođenih emocija, čini se da možemo uraditi vrlo malo. Postoji nešto radova koji iz ugla lingvistike, kulturne istorije i sociologije obrađuju propagandu, no relativno je malo spominjan i izučavan primer o kojem se posle drugog svetskog rata mnogo pisalo, posebno kada su objavljeni Gebelsovi dnevnici, krajem 40-ih. Aktualnost ovog modela može se videti u fragmentima u celom regionu, a koliko-toliko sistemski u Sloveniji, u obaveštavanju televizije Nova24TV u vlasništvu partije Janeza Janše, premda je još uvek na amaterskom nivou. Možda nije prekasno da se, sem smeha, gađenja i užasa koje izaziva uvlačenje glave u kantu za đubre, kako sam to nazvala početkom 90-ih, ipak dovrši neophodni posao istraživanja postupaka koji očigledno odlično deluju i danas, i obećavaju munjevit prelazak sa reči na dela.

Zato navodim samo minimalni izbor ključnih dela, studija i materijala koji mogu pomoći na početku posla:

George, Alexander L., Propaganda analysis: a study of inferences made from Nazi propaganda in World War II. Row, Peterson, 1959.

Bramsted, Ernest Kohn, Goebbels und die nationalsozialistische Propaganda: 1925-1945. Fischer, 1971.

Cartwright, Dorwin P., “Analysis of qualitative material”, Revija za sociologiju 19.1-2, 1988, 87-112.

Popov, Nebojša, ur., Kosovski čvor: drešiti ili seći, Chronos, Beograd, 1990.

Mimica, Aljoša, Vučinić, Radina, Vreme kada je narod govorio: Rubrika “Odjeci i reagovanja” u listu Politika: juli 1988-mart 1991, Fond za humanitarno pravo, 2001.