Radovan Karadžić i Ratko Mladić, ikone srpske kulture

Piše: Tomislav Marković

Memorandum-dum intelektualci koji su pre 30-ak godina zajahali stanovništvo Srbije, nemaju nameru da sjašu. A i zašto bi kad uživaju sve privilegije samo zato što javno proklamuju da brinu za srpski narod, srpsku kulturu i srpske interese. To što je narod pod njihovim starateljstvom pao najniže u celokupnoj svojoj istoriji, nacionalne dušebrižnike nimalo ne brine. Takav narod njima i treba, zapušten, zaparložen, zavađen sa svetom i racionalnim sagledavanjem stvari, jer jedino u takvom narodu naši pametari mogu da budu nacionalne veličine. Kad bi se, daleko bilo, nešto promenilo na bolje, kad bi došlo do prosvećivanja i uspostavljanja nekih ozbiljnijih kriterijuma u svetu kulture, oni koji danas slove za intelektualnu elitu našli bi se tamo gde im je i mesto – u zapećku.

To, doduše, važi i za većinu grlatih protivnika nacionalističkih kulturaca, i oni su iskoristili potpuno urušavanje jedne zemlje da ponešto ućare, i oni su poklonici istog umetničkog pravca kao i njihova patriotska sabraća (osrednjizam via glupizam), samo sa suprotnim ideološkim predznakom.

Evo, baš pre neki dan, opoziciona perjanica Kokan Mladenović, govoreći o dužnosti umetnika i intelektualca da bude angažovan, zboreći o moralnoj vertikali i kritičkom mišljenju, pozvao se na Šimborsku kako bi utemeljio svoj stav: "Stalno citiram Vislavu Šimborsku koja u jednoj svojoj pesmi kaže: Mi smo deca svoga doba, a naše doba je političko". Istina, pesma Vislave Šimborske zaista počinje stihovima nalik na navedene ("Mi smo deca epohe,/ epoha je politička"), ali da je pročitao pesmu do kraja Mladenović bi video da se pesnikinja ironično odnosi prema prenapuhavanju značaja politike u našoj epohi, te da o temi govori sa distancom, izrugujući se, kao što često čini. Uostalom, Šimborsku su neka druga i dublja pitanja mnogo više zanimala od puke politike, ako nekome već treba pesnička podrška za političko delovanje bolje mu je da se pozove na Brehta ili Majakovskog. Ali, tako je to kad čas režiraš nacionalne spektakle povodom 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka i proslavu Dana MUP-a, a čas glumiš revolucionara.

Kultura kao topuz u nacionalističkim rukama

Ostavimo ljute opozicionare po strani, vratimo se zatočnicima dominantnog pogleda na svet. Jahači srpske apokalipse ne silaze sa nesrećnog konjčeta koje sopće, posustaje i posrće – samo se povremeno uvede neki novi džokej da bi se podmladio kadar. Treba misliti i na budućnost koja će nam biti ista kao sadašnjost, ako ne i gora. Jedan od najprominentnijih naslednika Ćosića, Noga, Đoga i ostalih Bećkovića je Dragan Hamović, koji je debelo zaseo u izlizano sedlo i ne namerava da silazi. Hamović je pesnik, književni kritičar, doktor književnih nauka, viši saradnik Instituta za književnost i umetnost, urednik programa Sajma knjiga, posebni savetnik ministra za kulturu, član svih mogućih žirija i arbitar u stvarima književnim.

Uglavnom se bavi odbranom i zaštitom nejake ćirilice i po difoltu ugrožene srpske kulture i svega što je srpsko, nacionalnog identiteta poglavito. Jedan je od vojskovođa državne bitke za spas ćiriličnog pisma, a reklo bi se da je udario lični pečat Nacrtu strategije razvoja kulture, bar sudeći po onom delu u kojem se govori o negovanju herojske dimenzije srpske kulture – "to je dimenzija Kosovskog zaveta, koja duhovno pretpostavlja materijalnom i koja obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima".

Uvek je spreman da odbrusi zlim strancima koji zloupotrebljavaju tradicionalno srpsko gostoprimstvo da bi nam rekli par istinitih reči. Nije mogao da oćuti na izjavu Herte Miler da su Srbi sami krivi za sopstvenu nesreću: "Biti prijemčiv prema drugima, svakako, ali najpre treba znati ko si, šta te bitno određuje. Inače, postajemo pusta zemlja, kolonija, u kojoj svako ko dođe sručuje svoje povesne frustracije. Kao gošća nemačkog segmenta programa Sajma knjiga, pokazujući bazično nepoštovanje prema jednoj mnogostradalnoj sredini". Zaista je krajnje nepristojno od nobelovke što spočitava nekakvu fiktivnu krivicu mnogostradalnom srpskom narodu koji je uvek bio žrtva, pogotovo u Srebrenici, Omarskoj, Keratermu, Trnopolju, Manjači, Bijeljini, Zvorniku…

Kao urednik programa Sajma knjiga, Hamović forsira sadržaje koji su u dosluhu sa svetom i savremenim trenutkom. Evo tipičnih primera: "Živo nasleđe gusala", "Stefan Prvovenčani, vladar i pisac", projekat "Dušu nisu ubili" koji obrađuje stradanje Srba u Bosni, Amfilohijevo guslanje po Svetigori, projekti Kusturičinog Andrićevog instituta, drevna istorija Srba i Rusa, paneli tipa "Šta da radimo s ćirilicom?", promocije knjiga o mnogostradalništvu poput "Namjernom silom na Republiku Srpsku", "Vek genocida nad Srbima", programi Kancelarije za Kosovo i Metohiju i pročaja. Jasno je da je Hamović dostojan naslednik svojih brojnih i prekobrojnih prethodnika (što bi reklo Jevanđelje, ime im je legija), koji čvrsto drži zacrtani kurs kulture kao topuza u nacionalističkim rukama.

Karadžić i Mladić, pesnički idoli

Hamovićev kulturni program možda je najvidljiviji u njegovim književnim kritikama. U tekstu "Trebinjsko slovo o Nogovoj poeziji" Hamović je pomalo zakukuljeno izložio osnovne postulate svog svetonazora. Pišući o dodeli nagrade "Odzivi Filipu Višnjiću" Rajku Petrovu Nogu u Marićevića jaruzi, na Sretenje 2004. godine, Hamović veli: "Pesnik je, možemo reći, 'iz glave cijela naroda', ne toliko iz svoje, sručio šta već kome treba na tome mestu i u tome času, ukazujući na niti i negve koje vezuju vremja ovo i vremja ono. Pomislio sam, da tada nije rekao, to šta je rekao, kako je rekao, ne bih, niti bi iko imao razloga da mu išta poveruje od dotadašnjeg pesničkog i javnog iskaza. A tačna reč je pala, prodrmusala je i na tren probudila pred TV kutijama dobar deo našega naroda koji nije lišen čuvstva za svoje".

O čemu to Hamović nemušto romori? Šta je to Nogo zapravo rekao? I zašto naš kritik ne kaže jasno i glasno o čemu se radi? A evo o čemu je reč. Nogo je u svojoj besedi na proslavi 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka u Orašcu (gde je, btw, gorepomenuti Mladenović režirao "Skelu" Gorana Petrovića, a po ukusu Vojislava Koštunice) pokušao da napravi paralelu između Višnjićevog "Početka bune protiv dahija" i savremenog trenutka. Evo kako je to izgledalo: "Savremene planetarne dahije i ove naše lokalne poturice, u postdejtonskoj i postmodernoj reviziji, ali i proizvodnji istorije, ničim se drugim ne bave do sječom knezova". Potom je citirao guslara: "Jednog kneza prevarit možete/ jednog poseć, a dva će uteći". Na kraju je poentirao: "Tu dvojicu što su utekli narod je prepoznao i svojijem krilom zakrilio. Nije narod, kako novi usrećitelji govore, njihov talac. Narod im je jatak. Da je drugačije, do sada bi ih na prevaru uhvatili i posjekli".

Kad se Nogova govorancija prevede sa guslarskog na savremeni srpski jezik, dobijamo sledeće: u Haškom tribunalu sede ovovremene dahije, a poturice su političari u Srbiji koji bi sa Hagom da sarađuju. Dvojica knezova su Radovan Karadžić i Ratko Mladić, njih krije srpski narod kao tradicionalni jatak hajduka. Da ih narod ne krije, oni bi bili odavno uhvaćeni na prevaru i posečeni (kad se nekom sudi za ratne zločine, to Nogu deluje strašnije od kasapljenja sabljom dimiskijom). Šta drugo i očekivati od senatora Republike Srpske koji je tokom rata u BiH izjavljivao: "Zar se naša braća Muslimani ne boje naše krvi nenamirene? Mi moramo pokusati svoju porciju krvi"? Toliko o tome da je preobražaj ljudi u ljudoždere tokom devedesetih tek puka metafora.

Delatnici kulture zločina

U međuvremenu se, po svemu sudeći, nešto ružno desilo narodnom krilu koje je masovne ubice zakrililo, možda se polomilo ili bar uganulo, pa su Karadžić i Mladić uhapšeni, deportovani u Hag i osuđeni na robiju za svoja zlodela. Uzalud se Nogo i Hamović uzdaju u narod, bolje da su sami jatakovali krvnicima, možda bi uspeli da ih sačuvaju. Međutim, nije posao pisaca i pametara da skrivaju ratne zločince u bekstvu, već da im pišu panegirike, skrivajući svoje zlikovačke težnje iza tog nesrećnog naroda. Obratimo pažnju, Hamović tvrdi da je Nogo svoju odbranu koljača izgovorio ne iz svoje, već iz glave celog naroda.

E sad, kako je samo par rečenica dalje "tačna reč" izgovorena iz glave celog naroda (dakle, ono što vasceli narod misli) "prodrmusala i na tren probudila pred TV kutijama dobar deo našega naroda", to ni Aristotel, tvorac logike, ne bi mogao da objasni. Da je Hamoviću, Nogu i njihovoj bratiji stalo do logike, da su uopšte sposobni da misle logično, ne bi bili to što jesu – fanovi najvećih evropskih ubica posle Drugog svetskog rata. Podrška masovnim ubicama ne ide zajedno s književnošću i kulturom, tamo gde se pisci dive ukoljicama Bog je odavno rekao laku noć. Kad pisci podupiru one koji su spalili biblioteku, tu može da se govori samo o pomračenju duha i potpunom kolapsu kulture. Hamović, Nogo i ostali memorandum-dum pametari projavljuju se kao delatnici kulture zločina. Kad takvi ljudi kreiraju kulturnu politiku i književni život, oni iza sebe ostavljaju samo pustoš.

Ima u tom Hamovićevom odlomku jedna sintagma koja me kopka otkad sam je pročitao. Kaže kritičar da je Nogova beseda probudila deo naroda "koji nije lišen čuvstva za svoje". Čuvstvo za svoje – kakva eufemistična sintagma za prikrivanje krvavih tragova. Pa gde baš nađe da narod oseća kao svoje najgore pripadnike nacije, one koji su rukovodili ubijanjem žena, dece i staraca, one koji su satirali gradove i sela? Zašto onda ne bi osećao i Hitlera, Ajhmana, Staljina i Pola Pota kao svoje? Ili čuvstvo za svoje podrazumeva nežna osećanja samo prema masovnim ubicama iz sopstvenog naroda?

Ništa poklonjeno, sve pozajmljeno

Da se za trenutak manemo ovih kvazipisaca i njihovih nacionalističko-koljačkih floskuletina, pa da prebacimo čitavu stvar na malo ozbiljniji teren. Šta čovek zapravo može da oseća kao svoje, šta je zapravo njegovo? Da li, primera radi, može sopstveno lice, sopstveno telo doživeti kao nešto svoje, neotuđivo? Da vidimo šta na tu temu kažu neki pravi pesnici, za razliku od ovih naših nesrećnika. Šimborska u pesmi "Ničeg darovanog" pokazuje da ništa nije naše. Sve smo dobili na pozajmicu, ništa nam nije poklonjeno: "Tako je to već udešeno,/da je sve za vraćanje/i jetra za vraćanje/i svaki prst posebno.//Prekasno je za raskid uvjeta ugovora./Dugovi će biti svučeni s mene/zajedno s kožom". Takva je ljudska situacija.
Kosmičko knjigovodstvo sve beleži, ništa ne propušta, tamo se na stranici potraživanja nalazi svaka čestica našeg tela. Ništa nije naše, čak ni ono što osećamo kao jedino što nam istinski pripada, kao nešto što nas čini onim što jesmo.

Iznajmili smo i svoje ruke i noge, i oči i unutrašnje organe, na određeno vreme, a kad to vreme istekne – sve ćemo morati uredno da vratimo. Spisak je precizan, na kraju ćemo ostati bez ičega, čak ni uvojak kose ili trepavicu ne možemo sačuvati zauvek. Na kraju pesme dolazi poenta: "Ne mogu se sjetiti/gdje, kada i zašto sam/dozvolila sebi otvoriti/taj račun.//Protest protiv njega/zovemo dušom./I to je jedino/čega nema na spisku".

Iako deluje utešno, kraj pesme zapravo više stavlja naglasak na to šta je duša (protest protiv poretka sveta koji nas neminovno vodi u smrt), nego na to da nam duša pripada. Poezija nije utešna kao hrišćanski katehizis, tako u pesmi "Malo o duši" Šimborska kaže: "Niko je nema neprekidno/i zauvek.//Dan za danom/godinu za godinom/može se živeti bez nje". Kako vidimo, malopređašnje "čuvstvo za svoje" nema baš na mnogo šta da se osloni. Možda mu je i bolje da se drži ratnih zločinaca, tu je bar svoje na svome.

Nijedan čovek nije ostrvo, osim Hamovića

A opet, ako ništa nije naše, da li to znači da nam je sve tuđe? Ili čoveku, zapravo, ništa ne može da bude tuđe? Setimo se nekih stihova iz "Pobratimstva lica u svemiru" Tina Ujevića: "Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti/koji nepoznati od tebe žive tvojim životom./I ono sve što ti bje, ču i što sni/gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.//Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive. (…) Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti. (…) I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,/i sni su naši sami iz zajedničkog vrela./I hrana nam je duše iz naše opće zdjele". A Tinova povezanost i jednačenje sa drugim ljudima, to saznanje da biti čovek znači ne biti usamljen, neminovno priziva u sećanje glasoviti odlomak iz "Sedamnaeste meditacije" Džona Dona: "Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje i mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom".

Hinduistički monah Swami Vivekananda je još radikalniji: "Čovjek je brat čovjeku zato jer su svi ljudi jedno biće. U Vedama je rečeno da čovjek nije tek moj brat, nego da je on ja. Povređujući bilo koji dio svemira, povređujem jedino sam sebe. Ja sam svemir". Tu je negde i Franja Asiški koji Sunce naziva bratom, baš kao i vetar, i propoveda svojim sestrama pticama. Ili apostol Pavle koji kaže da smo svi jedno u Hristu. I tako redom, moglo bi se citirati do sutra. Ne samo da čoveku nije tuđ drugi čovek, nego mu nije tuđe ništa što postoji na svetu.

Mrzitelji duha

Naveo sam ove citate samo da bih pokazao kako izgleda kad se ljudi ozbiljno bave pitanjem šta je "tuđe", a šta "svoje". Za Hamovića i njemu slične sve su to španska sela. Smrt ma kog čoveka njih ne smanjuje (pogotovo ako je dotični čovek inoplemenik, onda ih uvećava), jer oni nisu deo čovečanstva. Oni nemaju problem sa povređivanjem bilo kog dela svemira, jer oni sa tim zlim svetom koji navodno postoji negde tamo, izvan brloga nacionalističkog uma, nemaju ništa. Oni nisu deo sveta, već SAO koja obitava ni na nebu ni na zemlji. I tu leži ključ čitavog problema.

Hamoviću i Hamovićima uveocima jednostavno su nedostupne sfere duha, oni u njima nemaju šta da traže. Njih plodovi duha samo frustriraju, jer ih bolno podsećaju na sopstvenu nemoć. Iako se na prvi pogled bave književnošću i kulturom, oni su zapravo mrzitelji duha. U tome je čitava njihova tajna. Zato su se okrenuli onome što im je dostupno – pretvaranju koljača u ikone nacionalne kulture. Problem je u tome što ih mi plaćamo da nas prosvećuju, a ne da nam svoju duhovnu bedu prodaju kao brigu za naciju, identitet, srpstvo i slične "zvučne banalnosti". U takvoj situaciji jedino što možemo jeste da ih ostavimo da se uguše u sopstvenom ništavilu, za bolje i nisu. A mi ćemo se već sami pobrinuti za sebe, uz malu pomoć navedenih autora. I mnogih drugih pripadnika neformalnog pobratimstva lica u svemiru.