Crna Gora, rak-rana velikosrpskog nacionalizma

Piše: Tomislav Marković

Nakon što je velikosrpski projekat propao, a od stvaranja Velike Srbije nije ostao ni kamen na kamenu, zagovornici svesrpskog ujedinjenja povukli su se na rezervne položaje i čekaju bolja vremena.

Poslednjih godina uzdaju se u baćušku Putina, gaje nadu da će ruski hazjajin pokrenuti Treći svetski rat, koji će omogućiti našim velikim Srbima malog formata da prošire Lebensraum na susedne teritorije. Pod sitnim uslovom da prežive nuklearne eksplozije i atomsku apokalipsu, kao bubašvabe.

Dok taj srećni čas novog globalnog okršaja ne kucne, treba negovati stare, proverene vrednosti teritorijalnog proširenja, raspirivati patriotski žar u srcima i tešiti se da je trenutno stanje svedenosti na granice Male Srbije samo privremeno.

Otuda konstantna potreba za mešanjem u unutrašnja pitanja susednih država, negiranje nacija i kultura u okruženju, podrška svakom pomahnitalom lideru Srba u regionu, neprestane priče o ugroženim Srbima u susednim zemljama, naricanje nad otimanjem i rasparčavanjem srpskog jezika, najava da će Aleksandar Vučić i Milorad Dodik doneti "Deklaraciju o opstanku srpske nacije", ili priče ministra kulture o jedinstvenom srpskom duhovnom prostoru koji je mnogo širi pojam od Srbije, valjda kao neka vrsta obeležavanja teritorije za buduća razgraničenja.

Privremene srpske granice

Kao što nedavno reče istoričar Milivoj Bešlin: "Ključno pitanje oko koga se Srbija spori, ne samo sa BiH već i sa drugim susedima – priznaje li Beograd njihov suverenitet ili sadašnje stanje smatra privremenim i provizornim". Bojim se da je suština ovdašnje politike i ideologije upravo u tome da se granice sa susedima smatraju nečim neozbiljnim, trenutnim, neobavezujućim, tek kao posledica loše ratne sreće iz 90-ih godina prošlog veka. Jer da su se ovdašnji ideolozi i političari pitali, granice Srbije uopšte ne bi bile tu gde se nalaze danas, već bi uokviravale znatno veću teritoriju.

Na kraju, Srbija u teritorijalnom pogledu ne izgleda onako kako su njene elite, a i veći deo stanovništva, želeli, već je nastala tako što su svi redom pobegli od nje kao da je kužna.

Uvreženo je mišljenje da Srbiji pripada mnogo više teritorije nego što trenutno ima, samo treba sačekati pogodan čas da se ta istorijska nepravda naneta Srbima ispravi. U nekoj idealnoj projekciji, Velika Srbija bi trebalo da obuhvati i Makedoniju, Crnu Goru, Kosovo, Bosnu i Hercegovinu, i najveći deo Hrvatske (mnogi još nisu odustali od čuvenih granica Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, ne samo Šešelj i njegovi radikali).

Zato se mnogi nacionalni poslenici slažu sa Dobricom Ćosićem koji je tvrdio da je Republika Srpska najveća srpska pobeda u poslednjim ratovima. Kad već nismo oteli sve što smo planirali, zadovoljimo se onim što imamo. To što je RS nastala na genocidu i etničkom čišćenju, našim očevima nacije i njihovoj mnogobrojnoj deci ne predstavlja nikakav problem, naprotiv. Jer njima ljudski život ne vredi ništa, pogotovo ako je reč o životu nekih tamo inovernika i inoplemenika.

Svi naši susedi su bar pomalo Srbi

Velikosrpske ideje nisu nešto što postoji samo na opskurnim forumima ili u nekim marginalnim desničarskim organizacijama koje okupljaju frustriranu mladež. Zagovornici imperijalnih ideja su akademici, doktori nauka, tzv. intelektualci, medijski poslenici, političari, funkcioneri, pisci i ostala elitna menažerija. A na ovakvim idejama vaspitavaju se i mlade generacije, sasvim regularno, kroz obrazovni sistem.

Tako se, na primer, u udžbeniku istorije za treći razred gimnazije može pročitati da su Hrvati pokatoličeni, a Bošnjaci poturčeni Srbi, a da su "Crnogorci deo srpskog naroda – etničko poreklo im je srpsko". Ako znamo da je autor ovog udžbenika Radoš Ljušić, istoričar na specijalnom zadatku čuvanja i širenja imperijalnih težnji velikosrpske ideologije, onda nema mesta čuđenju. Ljušić je poznat i kao urednik "Enciklopedije srpskog naroda" u kojoj su Crnogorci proglašeni Srbima, crnogorske dinastije Balšići, Vojislavljevići, Crnojevići i Petrovići se nazivaju srpskim, a Cetinje je – normalno – srpski grad.

Stiče se utisak da velikosrpski nacionalisti najveći problem imaju upravo sa Crnom Gorom. Imam utisak da mnogima od njih iskreno nije jasno šta se ti Crnogorci kurobecaju, zašto tvrde za sebe da su Crnogorci, kad ceo velikosrpski svet zna da su Srbi.

Mnogo je lakše našim nacošima s drugim narodima. Bošnjaci pripadaju drugoj veri, islamu, pa je jasno zašto ne žele da budu Srbi; Hrvati su hrišćani, ali pripadaju drugoj denominaciji, mrskoj katoličkoj, i tu je situacija slična; Albanci su uzurpirali kolevku srpskog naroda, ali nisu Sloveni, a i govore potpuno drugačijim jezikom, i tu su stvari jasne. S Makedoncima je malo komplikovanija situacija, i to je izmišljena nacija koju su stvorili Tito i komunisti, baš kao Bošnjake, jesu i oni pravoslavci kao Srbi, ali nekako im mnogo iskvaren taj srpski jezik kojim govore, kao da su iz Vranja ili Pirota.

Možda Makedonci ipak nisu Srbi, ko zna – tako otprilike razmišlja naš nacionalista u dugim, besanim noćima, kad mu san ne dolazi na oči jer je zabrinut nad opstankom srpske nacije.

Velikosrpska humanost: Asimilacija umesto genocida

Ali ti Crnogorci, nije nam jasno šta im je odjednom naspelo. Em se razumemo, em smo pravoslavna braća, em se ne zna ko je onomad više voleo majčicu Rusiju i baćušku Staljina – mi ili oni, em nam je Crna Gora jedina šansa da dobijemo izlazak na more kad su nam se pokušaji s Hrvatskom izjalovili, a Srbija bez mora je kao selo bez crkve, em smo ih od svih susednih naroda najmanje zlostavljali i ubijali, čak nikad nismo imali ni plan da izvršimo etničko čišćenje ili genocid nad njima, a oni nam ovako vraćaju za našu dobrodušnost i bratsku ljubav.

Stvarno nema smisla! Doduše, pošto je situacija s Crnogorcima ponešto drugačija nego s Bošnjacima ili Albancima, za njih smo spremili malo drugačiji projekat – da ih asimilujemo i utopimo u vaskoliko srpstvo, ali zar to nije bolje od masovnih pokolja, proterivanja i genocida? Umesto da nam budu zahvalni na humanosti, oni se otcepiše od Srbije, ode nam drugo oko iz glave u nepoznatom pravcu, negde prema trulom Zapadu i NATO paktu.

Tako razmišlja ogroman deo srpske javnosti, tu skoro da nema razlike između raznoraznih zavađenih političkih i ideoloških opcija. Nije onda nikakvo čudo što se čak i na Televiziji N1 mogla gledati emisija "Srpski slikari XX veka" u kojoj je Dado Đurić proglašen srpskim umetnikom. Kad god se pojavi neka vest koja učvršćuje suverenitet Crne Gore i podseća na činjenicu da je reč o nezavisnoj državi, a ne o delu Srbije na privremenom boravku u inostranstvu, srpske medije spopadne sveopšta histerija.

Na primer, vest da je Vašington priznao crnogorski jezik pretvorila je medijsku scenu u poprište pobesnelog srbovanja.

Na sajtu B92 osvanula je vest pod naslovom "Crnogorski će uvek biti srpski jezik sa karakteristikama", na sajtu Radija 021 isto to, malo drugačije – "Crnogorski jezik je zapravo srpski jezik sa karakteristikama", "Pravda" je upozoravala "Bura posle američkog prihvatanja crnogorskog: Proslavlja se farsa, a Njegošu oduzima jezik!", "Večernje novosti" su dosoljavale "Adnan Njegošu oduzima jezik", "Politika" je ukazivala na nepravdu "Amerikanci priznali crnogorski jezik, a svoj još nisu", "Srbija danas" je bila na direktnoj vezi sa onim svetom " Njegoš se sad prevrće u grobu: Crnogorci i zvanično više ne pričaju srpskim jezikom" i tako dalje, i tome slično. Još nismo uspeli da odbolujemo što su nam Hrvati i Bošnjaci ukrali jezik, ne stižemo već decenijama da se oporavimo od šoka, a već nas zaskočiše Crnogorci i oteše nam još jedno parče naše najveće svetinje. Sreća da smo bar ćirilicu uspeli da sačuvamo, mada je i to pod znakom pitanja.

Zli volšebnici dejstvuju

Slična medijska bura podigla se nedavno i povodom dodele Njegoševe nagrade Miloradu Popoviću za roman "Čovjek bez lica". Mediji su poveli sramnu, ogavnu kampanju protiv Popovića, u čemu su prednjačile "Večernje novosti", sve braneći Njegoša od Crnogoraca.

Po našim sanjarima Velike Srbije, Njegoševu nagradu mogu da dobiju jedino ljubitelji srpstva karadžićevsko-mladićevskog tipa, zato su i osnovali nagradu "Izviiskra Njegoševa", kao pandan Crnogorcima, pa je dodeljuju svojoj braći po oružju – Amfilohiju Radoviću, Rajku Petrovu Nogu, Milovanu Danojliću, Ljubomiru Simoviću i sličnim borcima za našu stvar (srpski: cosa nostra). Kad dobitnik Njegoševe nagrade postane neko ko tvrdi da je "problem sa Rusijom sekundaran, a sa velikosrpstvom trajan", naši se veliki Srbi u malom pakovanju odmah podignu na stražnje noge i stanu da zavijaju u pravcu Cetinja.

Pokazujući se kao pravi zli volšebnici, kako je njihove duhovne srodnike svojevremeno nazvao Stanislav Vinaver, posebno su bili iznervirani delovima Popovićevog govora na uručenju nagrade, kipteći od besa što im neko osporava naviku da Njegoša stavljaju na svoju genocidnu zastavu.

Reklo bi se da su se pronašli u tekstu, recimo u sledećim Popovićevim rečenicama: "U duhovnoj matrici etnogenetičara i kleronacionalista nema mjesta za sumnju, kamoli za dvojnost ili višeznačnost: dakle ni za mogućnost da Njegoš, poput, recimo, Česlava Miloša, Gogolja, Brodskog, Andrića, Desnice, Kovača… čija djela baštine najmanje dvije nacionalne književnosti, bude istovremeno crnogorski i srpski, konačno i južnoslovenski pjesnik.

Jer, implicitno bi priznali posebnost crnogorske nacionalne kulture, ali i svjetonazorsku antinomiju: u crnogorskoj percepciji Njegoš je genijalni slobodar a u velikosrpskoj doktrini on je uz Svetoga Savu, drugi stub tobožnje nacionalne superiornosti. (…) Posebnu buku i bijes izaziva prezentovanje istorijskih činjenica, na primjer, da je Njegoš od ruskog Sinoda dobio oficijelno priznanje autokefalnosti pravoslavne crkve u Crnoj Gori, da je on prvi nominovao crnogorski jezik, i da je lično u putnim ispravama upisivao narodnost Crnogorac".

Nije malo ni onih koji su od srbovanja na račun Crne Gore napravili i svoj životni poziv, poput istoričara Aleksandra Rakovića za kojeg Slobodan Jovanović kaže da je "'istoričar' sa misijom.

A misija mu je da sve crnogorsko posrbi, kao pravi izdanak porijeklom iz Crne Gore koji svoje mjesto kupuje modernim janjičarstvom". Ili poput još jednog istoričara, Čedomira Antića, koji neprestano upozorava na ugroženost srpske manjine u Crnoj Gori, pa preko svog Naprednog kluba svako malo bljuje vatru u pravcu Podgorice, usput braneći svim silama Andriju Mandića i slične ruskokolonaše. O Matiji Bećkoviću da i ne govorimo, on je šampion negiranja Crne Gore i Crnogoraca, takoreći neprevaziđeni uzor mlađim generacijama pisaca i intelektualaca otcepljenih od mozga i realnosti.

Kolektivna paranoja porodičnih nasilnika

Katastrofalno stanje svesti koje smo skicirali posledica je višedecenijskog trovanja ideologijom mržnje i zla. Predugo smo sledili vođe i učitelje koji su nas zavadili sa celim svetom, pa čak i sa onima koji bi trebalo da nam budu najbliži. Jednostavno, doveli smo sebe do toga da nismo u stanju da stvorimo nikakav normalan i ljudski odnos sa svojim okruženjem.

A sve je moglo da bude drugačije, da smo slušali najbolje, a ne najgore među nama.

Bogdan Bogdanović je još početkom 1991. godine rekao kakav bi Srbija trebalo da ima odnos prema Crnoj Gori i ostalim susedima, upozoravajući usput šta će se dogoditi ako krenemo putem koji nam preporučuju memorandum-dum akademici: "Ako su nacije istorijski fenomen, ako su države istorijski fenomen, onda je Crna Gora istorijski toliko jaka činjenica da bi bilo smešno nešto treće praviti od nje. Istorija pokazuje da su Crna Gora i Srbija uvek bile bliske. I to je dovoljno, ako nećemo da pokvarimo te naše veze, praveći od Crne Gore nešto što ona nije. Srbijansko svojatanje Crne Gore može samo da uništi naše dobre odnose, i meni je lično to odvratno. Kao što mi je odvratno kada dele Bosnu i kad pretenduju na Makedoniju".

Istom prilikom, objasnio je i suštinu srpskog problema sa susedima: "Srbi nikoga nisu uspeli da nateraju da se zaljubi u njih. Sve smo od nas oterali, sve. (…) Zbog toga što nismo nikom simpatični ovde se javlja kolektivna paranoja. Obično se kaže - svi nas mrze, svi su protiv nas. Tako svi postajemo zarobljenici tog psihološkog sindroma - postajemo luda nacija".

Na tom tragu, moglo bi se reći da se zatočnici velikosrpskog nacionalizma ponašaju kao tipični porodični nasilnik koji psihički i fizički zlostavlja ženu, decu, braću, sestre, tazbinu, roditelje, poznanike, svakog ko mu dopadne šaka. A onda pati, besni i divlja što svi beže od njega, što ga niko ne voli i niko ne želi da živi s njim pod istim krovom.

I misli kako su se svi zaverili protiv njega, kako mu svi nanose nepravdu, a za svoju nesreću okrivljuje sve osim sebe.

Umesto da jednostavno promeni ponašanje, prestane da maltretira bližnje i počne da gradi normalne odnose sa svojom okolinom.