Podudarnost ruskih interesa na Balkanu i ponašanja zvaničnog Beograda

Piše: Milivoj Bešlin

Nemoguće je ne uočiti kolosalnu podudarnost ruskih interesa na Balkanu i ponašanja zvaničnog Beograda. Reformska i prozapadna vlada u Crnoj Gori i polazak Makedonije crnogorskim stopama razorilo je ruske ideje o četiri, tobož, neutralne balkanske države pod ruskim patronatom – države kojima je Moskva namenila ulogu brane od daljeg širenja NATO-a, a na račun mirnog života i ekonomskog i društvenog razvoja tih država (BiH, Srbija, Crna Gora i Makedonija). Da ništa od toga ne bude stvar zakulisnih diplomatskih igara pobrinuli su se ruski zvaničnici. Poslednji od njih, jedan od ideologa savremenog putinizma i evroazijstva, Aleksandar Dugin je u beogradskom provladinom, desničarskom “Pečatu”, za jubilarni broj, iza Vučićevog teksta, objavio svoje viđenje Balkana. “Suvereni” Balkan u vizijama savremenog Raspućina ruske političke misli je onaj Balkan koji se, uz rusku podršku, aktivno suprotstavlja Evropskoj uniji, NATO-u i u najširem smislu zapadnom modelu liberalno-demokratske države.

Ovih dana, šef srpske diplomatije Ivica Dačić, gostujući na jednoj niskobudžetnoj (trash) privatnoj beogradskoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, nazvao je slepima sve one koji misle da je stavljena tačka na sukobe u regionu (Balkan). “Regionalni konflikt će trajati dok traju uzroci tih problema”, veselo i samouvereno je uzviknuo vođa nekada stožerne partije Miloševićevog zločinačkog režima. “Da li su otklonjeni problemi zbog kojih su izbili ratovi na Balkanu? Nisu. Ovo je samo intermeco između nekih novih sukoba, ne zbog Srba, već zbog nerešenih pitanja na Balkanu. Ako velike sile to ne shvataju, one prave problem...”

Zapretio je i susedima i zapadnim zemljama vlasnik najpoznatijeg kofera u Srbiji u čiji sadržaj organi gonjenja još nisu zavirili, zbog, treba li naglašavati, odsustva političke volje. Uzgred, ovaj kafanski zabavljač Vučićevih gostiju iz inostranstva, direktno je odredio SAD, Veliku Britaniju i Francusku kao neprijateljske zemlje. Na oduševljenje voditeljske krpe u studiju, kardinalni primerak modernog kvislinga i zastupnik interesa kremljovske autokratije na Balkanu rekao je i da, ako Sjedinjene Države imaju primedbe na takav njegov stav, mogu da mu se obrate lično Tramp ili državni sekretar Tilerson, jer su, tako mali đokica zamišlja međunarodnu politiku, oni njegov rang, a ne tamo neki Hojt Ji. Možda su Dačićevi mentori iza kremaljskih zidina mogli da ga nauče – kada mu Hojt Ji pošalje poruku, ona stiže od Trampa i Tilersona.

Razotkrivanje stvarne politike koju zvanični Beograd vodi

I kao što je Dačićev mentor, Slobodan Milošević, na Gazimestanu pred milionskim auditorijumom grmeo da je Srbija opet u ratovima i pred ratovima, te da ni oružane bitke nisu isključene, tako nam, a istorija kada se ponavlja, ponavlja se kao farsa, karikaturalni primerak miloševićevskog epigona, u studiju rijaliti šou programa, pred voditeljsko-novinarskom poslugom i desetak zgubidana u publici, najavljuje nove ratove. Ipak, uprkos grotesknosti Dačićeve političke pojave, treba li najavu novih sukoba na Balkanu sa drugog najvišeg mesta u vladi Srbije shvatiti kao kafansko buncanje i populističku tlapnju milu uhu prosečnog srpskog glasača, ili kao malo iskrenije izletanje i razotkrivanje stvarne politike koju zvanični Beograd vodi.

Ostaje pitanje kome je potrebna dalja destabilizacija Balkana, kome odgovaraju novi sukobi i zabavljanje Evrope o jadu balkanskih državica?! Ne treba biti veliki geopolitički analitičar da bi se konstatovalo da je reč o zvaničnoj Rusiji. U tom kontekstu, Dačić se već nekoliko godina unazad potvrđuje kao puki trbuhozborac interesa Kremlja na Balkanu. Tako bi trebalo čitati i novu koaliciju koju on i njegova SPS stvaraju sa ekstremno desničarskom strankom V. Šešelja, čiji postupak pred sudom za ratne zločine u Hagu još nije okončan. Ne bi bez komentara trebalo da ostane ni Vučićeva poseta Moskvi, čiji su važni detalji ostali zaključani iza sedam kremljovskih brava, a u javnost su izašle tek poznate “suptilnosti” ruske diplomatije, poput bizarnog davljenja malenog psa u prisustvu prvog čoveka Srbije. Teško je reći za javnost u Srbiji, ali Vučić je, sudeći prema izrazu lica, poruku razumeo.

Cenjeni jugoslovenski šef diplomatije i jedan od najumnijih ljudi koje je Srbija imala na svom čelu, Marko Nikezić, govorio je da živeti na Balkanu, a ne smatrati imperijalnu Rusiju ključnom opasnošću po vlastiti politički integritet, znači samo dve stvari – ili vam ništa nije jasno, ili se nalazite na drugoj strani. Svaka destabilizacija Evrope dar je s neba za režim u Kremlju, a Evropa se, istorijski je potvrđeno, najlakše destabilizuje preko Balkana. U tu svrhu i poslednji ovde citirani Dačićev stav: Srbiji je potrebno novo Načertanije ili Memorandum. Intencije teško mogu biti jasnije – Memorandum SANU je bila i najava i priprema rata koji će srpski nacionalizam povesti na razvalinama federativne Jugoslavije, koju je sistematski potkopavao, neskriveno priželjkujući njen slom još od kraja šezdesetih godina 20. veka. Dakle, Srbiji je potreban novi ekspanzionistički dokument, svojevrsni ratni plan za drugo poluvreme, poručio je prvi potpredsdnik vlade Srbije. Niko se od srpskih političara još nije ogradio od
Dačićevih stavova.

Svakodnevno širenje mržnje

Naoružavanje ruskim oružjem, svakodnevno širenje mržnje prema susedima, EU i SAD, preko režimskih medija, ponovno funkcionalizovanje Srba u regionu i mnogi drugi signali pouzdan su znak da je Srbija nepomirena sa porazom u ekspanzivnim ratovima 90-ih godina 20. veka i da revanšističke i revizionističke snage u njoj pripremaju javno mnjenje za ponovni obračun. I bez toga, vlast u Beogradu je imala kontroverznu i do danas nerazjašnjenu ulogu u nasilju i sukobima u makedonskom Sobranju; na teritoriji Srbije su domaći i strani agenti pripremali državni udar u Crnoj Gori. Iz intervjua prvog čoveka vladajuće DPS, Mila Đukanovića, čuli smo da Srbija odbija da sa državnim organima Crne Gore podeli svoja saznanja o pokušaju nasilnog preuzimanja vlasti u ovoj državi i ubistvu njenog istorijskog lidera; o arbitriranju zvaničnog Beograda u sastavljanju kosovske vlade u Prištini ili podršci Dodikovim separatističkim namerama, izlišno je i govoriti.

Ipak, nemoguće je ne uočiti kolosalnu podudarnost ruskih interesa na Balkanu i ponašanja zvaničnog Beograda. Reformska i prozapadna vlada u Crnoj Gori i polazak Makedonije crnogorskim stopama razorilo je ruske ideje o četiri, tobož, neutralne balkanske države pod ruskim patronatom – države kojima je Moskva namenila ulogu brane od daljeg širenja NATO-a, a na račun mirnog života i ekonomskog i društvenog razvoja tih država (BiH, Srbija, Crna Gora i Makedonija). Da ništa od toga ne bude stvar zakulisnih diplomatskih igara pobrinuli su se ruski zvaničnici. Poslednji od njih, jedan od ideologa savremenog putinizma i evroazijstva, Aleksandar Dugin je u beogradskom provladinom, desničarskom “Pečatu”, za jubilarni broj, iza Vučićevog teksta, objavio svoje viđenje Balkana. “Suvereni” Balkan u vizijama savremenog Raspućina ruske političke misli je onaj Balkan koji se, uz rusku podršku, aktivno suprotstavlja Evropskoj uniji, NATO-u i u najširem smislu zapadnom modelu liberalno-demokratske države.

U intervjuu Tamari Nikčević, Milo Đukanović je podsetio da je svaki pokušaj Srbije da stavi pod svoj patronat Srbe u regionu izazivao nestabilnost i da se prethodnog puta to završilo u ratnim sukobima. Sukobi u regionu će postojati sve dok bude bilo uzroka za njih, poručio nam je Dačić. U prevodu i jezikom predratnih 80-ih godina prošlog veka, “srpsko pitanje” (a čim je srpsko, odmah je “pitanje”) je nerešeno i dok je tako nema mira na Balkanu. Veliko je pitanje da li i u kojoj meri zvanični Beograd blefira i da li su medijske petarde i zastarela ruska tehnika dovoljni da pokrenu novi lanac revizionističkih sukoba na Balkanu.

Srpski nacionalizam je sebe ubedio da je poraz u ratovima privremen, da je rezultat međunarodnih zavera i nepovoljne globalne konstelacije. Zbog toga, kada se okolnosti promene – trebalo bi pobedu potražiti u drugom poluvremenu. Tramp, Bexit, jačanje ekstremno desničarskih stranaka uz rusku finansijsku i medijsku podršku širom Evrope (tzv. Crna internacionala), nestabilnost i kriza u zapadnim državama, pojačana agresivnost i ekspanzija Rusije (u Evropi “meka moć” u susedstvu vatrena), dali su im iluziju da su okolnosti promenjene i da je revanš moguć, a pobeda ovoga puta izvesnija.

Kulise novog sukoba

Postavlja se pitanje šta je pobeda u takvim okolnostima? Prethodni poraz plaćen je izolacijom, bedom – duhovnom i materijalnom, kao i neuporedivim istorijskim nazadovanjem. Srbija je na balkanskom začenju prema visini zarada i ostalim ekonomskim parametrima, a prednjači u iseljavanju stanovništva u mlađem i srednjem dobu. Kako će sve prisutnija i agresivnija ruska propaganda u Srbiji da “nadoknadi” ova strukturna zaostajanja, teško je reći.

Pitanje je da li aktuelni vlastodršci misle da će odlazak radno, intelektualno i reproduktivno najaktivnijeg sloja stanovništva biti supstituisano ruskim centrima (bazama u nastajanju) u Mahovljanima, Sokocu i Trebinju u BiH, kao i već postojećem u Nišu. Kulise novog sukoba se postavljaju, protagonisti prethodnog rata veselo klikću i raduju se novom. Evropa je sluđena, ignoriše nedvosmislene poruke i drži se sve više delegitimisanih narativa o evrointegracijama i “evropskoj budućnosti”, koji u Srbiji gube bitku u javnom mnjenju sa svakodnevnim natpisima na naslovnicama režimskim listova o još više ruskog naoružanja koje će uskoro stići u Srbiju.

Najavljeni povratak SAD na Balkan mogao bi da označi poznatu formulu – Pax Americana ili novu Siriju na Balkanu. Manje glasno bih se radovao dolasku 2018. godine. Izazovi prevazilaze mogućnosti balkanskih političkih i intelektualnih elita da na njih daju racionalne i mudre odgovore. U takvim okolnostima optimizam se graniči sa iluzijom.