Donald Trump nije veliki čitalac. Sam je rekao da mu duže čitanje nije potrebno, jer su mu za donošenje odluka dovoljni znanje koje već poseduje i izvesna doza zdravog razuma. Ali za odluku o Jerusalimu i lokaciji američke ambasade u Izraelu možda bi ipak bilo korisno nešto pročitati.
Dok sam birala božićni poklon kojim bi predsednik mogao da podupre svoje znanje o ovoj temi, izbegavala sam obimnije štivo i izabrala dve knjige koje bi mu pružile najbolje uvide za najkraće vreme: zbirku pesama izraelskog pesnika Yehude Amichaija o Jerusalimu i knjigu palestinskog advokata Raje Shehadeha Palestinske šetnje (Palestinian Walks).
I jedna i druga knjiga daju bočnu, originalnu perspektivu i prenose duboko osećanje Jerusalima. I jedna i druga se mogu čitati na preskok (svako poglavlje Shehadehove knjige je zaokružena šetnja). Obe su u skladu sa instant potrebama američkog predsednika.
Amichai, najpoznatiji izraelski pesnik, živeo je u Jerusalimu. Umro je 2000. godine. Napisao je čudesne pesme o svom rodnom gradu koje uspevaju da dočaraju sveprisutnu težinu njegove istorije u jedinstveno zloslutnoj atmosferi: „Jerusalim, jedini grad na svetu / u kom čak i mrtvi imaju pravo glasa“. On opisuje grad koji čuči među brdima „ni nalik Njujorku“, zakočen u istom položaju na startnoj liniji već 2.000 godina. „Kako iko može biti gradonačelnik ovakvog grada?“ pita se Amichai u drugoj pesmi. „Šta da radi s njim? / Gradiće, gradiće, gradiće“. Pesnik zamišlja strašnu sliku: kako se brda noću prikradaju kamenim kućama poput vukova. Biblijska prošlost Jerusalima postoji uporedo s njegovom sadašnjošću zahvaljujući jeziku koji se kreće između drevnih slika i savremenog idioma: proroci, autobusi, bombe, stabla smokve i perionica. To je grad napetosti i potisnutog nasilja „izgrađen na nadsvođenim temeljima potisnutog krika“. Pesnikov Jerusalim izaziva strahopoštovanje. Čovek ne bi želeo da tu nešto zabrlja.
Imala sam sreću da upoznam Amichaija sredinom devedesetih i da jednog vikenda s njim prošetam kroz Stari grad dok je nosio kući kupljene namirnice. Kada smo prolazili pored Davidove kule, stare tvrđave u blizini kapije Džafa, shvatila sam da je upravo oživeo jednu od svojih pesama. U „Turistima“, dok sedi pored te kule s dva puna cegera, Amichai primećuje da ga jedan turistički vodič koristi kao orijentir da bi svojoj grupi pokazao neki rimski luk. Iskupljenje će doći, piše Amichai, tek kada vodič bude rekao svojoj grupi: „Vidite li onaj luk iz rimskog doba? On nije važan, ali levo od njega, malo niže, sedi čovek koji je kupio voće i povrće za svoju porodicu“. Amichai smatra da svoju pažnju treba da posvetimo ljudskim odnosima u sadašnjosti, a ne muzejima prošlosti.
Shehadehove šetnje Zapadnom obalom su najsnažnije svedočanstvo o uticaju okupacije. Odrastao je u toj zemlji i njom šeta od druge polovine sedamdesetih, ali prosto zadovoljstvo pešačenja postepeno se sužavalo zbog širenja naselja i izgradnje zida. Hodanje je tako i politički čin. Shehadeh govori o gorkom gubitku krajolika. Kao advokat koji bezuspešno pokušava da se odupre otimanju palestinske zemlje, on je otkrio razmere izraelske strategije gradnje naselja duž Zapadne obale. On prepliće pravnička pitanja sa podrobnim lirskim opisima svojih šetnji, utočišta od okupacije.
Budući da smo navikli da palestinske autore čitamo u političkom kontekstu, štivo o brdima, cveću, proleću i vododerinama pravo je otkrovenje: ta panorama pruža istu onu radost koju može doživeti svako ko luta lepim predelom. Shehadeh, koji već 27 godina opisuje svoje šetnje, posmatra kako taj krajolik nestaje jer se brežuljci uništavaju i staze postaju neprohodne zbog širenja izraelskih naselja. U vreme kada je svet proslavljao sporazum iz Osla 1993. godine, Shehadeh je na svoj užas otkrio da taj sporazum neće doprineti zaustavljanju izraelske ekspanzije. Osećao se usamljeno čak i među svojim zemljacima, koji su ga uveravali da će PLO stvoriti novu realnost.
Shehadehova predviđanja proistekla su iz istraživanja i poznavanja izraelske taktike. Pokazalo se da je njegova sumorna slika budućnosti bila tačna. Amichaieva mudrost potiče iz drugog izvora: imaginativne reakcije umetnika na ono što ga okružuje – „prašina je izvesno moja svest, kamen moja podsvest“.
Nadajmo se da bar jedna pesma o Jerusalimu i jedna šetnja ovim gradom imaju šansu da se probiju na spisak lektire predsednika koji više voli pasuse i poglavlja nego cele knjige.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR