Piše: Tomislav Marković
Srpska pravoslavna crkva je ozbiljna duhovna organizacija u kojoj se svako malo vode živahne polemike o dogmatskim pitanjima, propituju se teološki problemi važni za spasenje duše vernika, sukobljavaju se različita mišljenja i vode visokoumni dijalozi na kojem bi mogli da nam pozavide učesnici mnogih Vaseljenskih sabora. Evo, poslednjih dana posredstvom medija povela se polemika na vrlo visokom nivou o jednom od najbitnijih teoloških problema današnjice. Ne, nije reč o tome kako pomiriti božje sveznanje sa ljudskom slobodom volje, nije u pitanju ni poreklo zla, niti večna nepomirljivost filozofije i otkrivenja, Atine i Jerusalima. Gorući teološki problem glasi: da li će predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegova vlast izdati Kosovo ili će, pak, sačuvati kolevku srpstva u dečjoj sobi zvanoj Srbija?
Da li će Madagaskar ostati u sastavu Srbije?
Jedna pravoslavna struja tvrdi da je sadašnja vlast izdajnička, da će priznati nezavisnost svete srpske zemlje, druga brani vladu i predsednika od podmuklih jeretičkih napada, pršte naslovne strane tabloida i kajroni kabloida od visoke teologije. Udarili sveti oci u polemiku, pa ne znaju za dosta. Šta o ovom gorućem bogoslovskom pitanju misle žitelji Kosova, mahom Albanci, iz medija se nije moglo saznati, jer to izgleda nije ni bitno. Koga briga šta stanovnici neke zemlje misle o našem unutrašnjem dijalogu o njihovoj zemlji? To bi ipak bilo previše logično za naš ukus, a poznato je da SPC, srpski mediji i poglaviti deo javnosti nisu baš ljubitelji te grozne zapadnjačke novotarije zvane logičko mišljenje, bez obzira što ju je izumeo jedan Grk, Aristotel, ali mi te paganske izume ne priznajemo, jer su otkriveni u periodu pre hrišćanstva.
Neutralnom posmatraču sa strane čitava rasprava bi mogla da deluje pomalo sumanuto, jer su vladike, mitropoliti i ostali patrijarsi mogli mirne duše da se zakrve i oko toga da li će, recimo, Madagaskar, Nova Gvineja ili Trinidaad sa sve Tobagoom ostati u sastavu Srbije. Kosovo će uskoro proslaviti desetu godišnjicu nezavisnosti od Srbije, ali kleronacionalistički krugovi s tim ne mogu da se pomire. Doduše, ta klika ne može da se pomiri ni s tim da je Crna Gora nezavisna, iako ima malo duži staž od Kosova. Njima sve to deluje privremeno i provizorno, a vreme u njihovom načinu mišljenja ne igra nikakvu ulogu, oni se ponašaju kao da se Kosovska bitka desila juče, oko dva popodne, u vreme ručka.
Niko od učesnika polemike, svejedno da li je reč o mitropoliti Amfilohiju, patrijarhu Irineju ili brojnim predstavnicima vlasti nije primetio da je Kosovo nezavisna država, te da je njihov disput poprilično bespredmetan. Ko bi u žaru oštre rasprave obraćao pozornost na takve sitnice? Naši državni i crkveni činovnici se utrkuju u odbrani svete srpske zemlje, kao da se kandiduju za titulu najvećeg branitelja Kosova godine. Sve go borac za Kosovo koje je pobeglo od Srbije glavom bez obzira, iz prostog razloga što je režim Slobodana Miloševića svim raspoloživim vojnim i policijskim snagama pokušao da satre i protera albansko stanovništvo sa Kosova. Ko bi normalan želeo da živi u istoj državi sa sopstvenim ubicama?
Kosovo – hipoteka, zalog ili depozit?
Takozvana odbrana Kosova je standardan deo repertoara domaće nacionalističke retorike, kako u crkvenim tako i u političkim krugovima, nema tu neke suštinske razlike. I duhovna i svetovna vlast podjednako su nezainteresovane za realnost, važno je samo održati žarište velikosrpskog nacionalizma u životu, bez obzira što to sve manje zanima i vernike i birače. Nema te praznične patrijarhove poslanice koja je prošla bez jeremijade nad Kosovom i Metohijom, bez teške patetike i molitve nekom bogu da se Kosovo sačuva u okviru Srbije, samo bez Albanaca, ako je ikako moguće.
U ovogodišnjoj Božićnoj poslanici patrijrh Irinej je otišao korak dalje nego obično, pa je bogonadahnuto ustvrdio da nam je "sveta zemlja Kosova i Metohije, koja nam je, ne zaboravimo nikada, darovana od Gospoda kao večni zalog". Nije ni patrijarhu lako, treba u svakoj Božićnoj i Uskršnjoj poslanici pomenuti Kosovo, broj retoričkih figura nije neograničen, istrošila se verbalna džebana prethodnih godina, treba uvek smišljati nešto novo, izbeći ponavljanja, treba biti stalno kreativan, velika je to muka, zna to svaki poeta. Tako je njegova svetost stigla do toga da je nama (verovatno srpskom narodu) Kosovo darovano od boga kao zalog. Kad se i kako to desilo, patrijarh nije precizirao. U Bibliji, božjoj reči, nigde se ne pominju ni Kosovo ni Srbi ni zalog, nigde ni slova o toj svetoj transakciji.
Sama konstrukcija je pomalo začudna, jer termin zalog potiče iz ekonomskog, bankarskog žargona i označava predmet od vrednosti, dragocenost ili imanje kojim se nekom jamči ispunjenje primljene obaveze. Ispada da je srpski narod banka u kojoj je Gospod založio Kosovo, da bi tim zalogom jamčio kako će prema Srbima ispuniti nekakve obaveze. Kakve to obaveze bog ima prema Srbima, to samo bog sveti zna. Patrijarhova izjava je još čudnija, jer je reč o "večnom zalogu", a suština zaloga, kao i svake hipoteke, jeste upravo privremenost – čim obaveze prema poveriocu budu ispunjene, zalog prestaje. Šteta što Irinej nije pobliže objasnio o čemu se radi, da ne lutamo hermeneutičkim stazama i bogazama, ali čini se da je bog svoje planove glede Kosova poverio patrijarhu u privatnom, prijateljskom razgovoru u tri-četiri oka, pa uposlenik božji nije mogao da otkriva detalje.
Ko o čemu, duhovnici o posedima
Prodor finasijskog žargona u duhovnu oblast nije slučajnost, jer SPC najveću brigu ionako posvećuje stvarima zemaljskim, između ostalog i nekretninama. Naravno, pod tim ne treba podrazumevati da crkveni oci brinu imaju li njihovi vernici krov nad glavom. Takve banalne tričarije ne zanimaju naše duhovnike koji se zanimaju isključivo stvarima nebeskim. Na primer, vraćanjem imetka materi crkvi i njenom menadžmentu. Restitucija imovine im ide odlično, država je vrlo saradljiva, vraćaju se crkvi latifundije, zgrade i ostali posedi koji su im oduzeti nakon Drugog svetskog rata. Niko se tu ne pita za poreklo imovine i otkud uopšte jednoj instituciji koja bi trebalo pre svega da se brine o dušama svojih vernika tolike nepokretnosti. Jedino im restitucija Kosova ne polazi za rukom, nikako da taj sveti posed vrate pod svoje okrilje.
Uzalud Amfilohije Radović, poznat i pod umetničkim imenom Risto Sotona, zbori o Kosovu kao "žili kucavici Srbije i Crne Gore", da je Kosovo "grdno sudilište", "srpski Jerusalim", "mesto na kojem se ogleda sudbina savremenog sveta", mesto gde se "Božje dobro vidi" i pročaja – kad i nekršteni vrapci znaju do čega je njemu zapravo stalo. Uostalom, o tome je i sam mitropolit pre neki dan progovorio koju: "Ja sam inače egzarh trona Pećkog. Još 1750. ta titula je data crnogorskom mitropolitu Vasiliju Petroviću koji je sahranjen u Petrogradu (St. Petersbourgu). Na njegovom grobu i sada piše da je mitropolit crnogorski i egzarh trona Pećkog. Tako da Crkva, što se toga tiče, ne može apsolutno promeniti stav o Kosovu i nema govora da će toga biti".
Drugim rečima, Amfilohije ne može da bude na crkvenoj funkciji na teritoriji koja ne pripada Srbiji. Kao da se granice crkvenih eparhija moraju podudarati sa državnim granicama! Nije loš osnov da krenemo u osvajanje novih teritorija, na primer Beča, Čikaga ili Sent-Andreje.
Dirljiva je obuzetost naših duhovnih lica zemaljskim dobrima. Ko o čemu, oni o posedima, svejedno da li je u pitanju neka zgrada na zgodnoj lokaciji, izgradnja hrama kao novog izvora neoporezovanih prihoda, novi BMW ili parče teritorije neke susedne države. Važno je samo da se zgrće, otima, bogati i trpa u crkvenu kasu bez dna. Jedino im to prokleto Kosovo poslovnu sreću kvari – otišlo, pa ne zna da se vrati!
Kad je bog bio cicija
Ipak, nisu ni velikodostojnicima SPC sve lađe potonule. Ono što su izgubili na mostu, nadoknadili su na ćupriji. Na Drini, naravno. Gostujući na nelegalnoj proslavi Dana Republike Srpske u susednoj BiH, patrijarh Irinej je čestitao protivzakoniti praznik Dodiku i ostaloj vlasteli, rekavši da se tu proslavlja rođendan "najnovije i najmlađe države srpskog naroda". Koliko je nama i ostatku sveta poznato, Republika Srpska je entitet, ali izgleda da Irinej zna nešto što niko drugi ne zna, pa je svoje želje projektovao u stvarnost, unapređujući tvorevinu nastalu etničkim čišćenjem i genocidom u samostalnu državu. Kad Srbi otmu neki deo teritorije, još ako usput pobiju, opljačkaju i proteraju nekakve nekrste – patrijarhu je puno srce, sav se istopi od milja. Na prošlogodišnjoj proslavi je čak ustvrdio da je Republika Srpska nastala po volji i promislu božjem, proglasivši praktično genocid za sprovođenje božje volje u delo. Vidi se da je to pravi sluga Hristov, a ne tamo nekakvog Mamona, Belzebuba ili zlatnog teleta.
Patrijarh je ove godine iskoristio zgodnu banjalučku priliku da se uključi u teološki dijalog glede Kosova i da replicira mitropolitu Amfilohiju, pridružujući se brojnim državnim činovnicima, Vučićevoj posluzi i dežurnim tabloidima. Nije Srbima kao nebeskom narodu samo Kosovo darovano od boga, kad su Srbi u pitanju bog nije cicija, nego deli i šakom i kapom. Irinej se javno zahvalio bogu na još jednom velikom poklonu – Aleksandru Vučiću: "Blagodarimo gospodu što nam je podario čoveka koji se lavovski bori za srpski narod, a posebno za mučeničko i stradalno Kosovo i Metohiju". Džaba si krečio, Amfilohije. Jesi ti na direktnoj vezi s bogom, ali patrijarh se, po prirodi svoje funkcije, još češće viđa s Tvorcem i ima mnogo manje smetnji na vezama, tako da mnogo bolje zna šta je dar od boga, a šta kukavičje jaje podmetnuto od đavola.
Nije se Irinej ni tu zaustavio, kad je već krenuo da blagodari, bio je red da proslovi koju i o domaćinu. Patrijarh je javno zahvalio bogu i "što je Republici Srskoj dao čoveka, Milorada Dodika, koji mudro vodi svoj narod i lavovski se bori da sačuva Republiku Srpsku". Kako je lepo gledati ovakvu simfoniju crkve i države, harmoničnu skoro kao u stara dobra vizantijska vremena. Jedan vasilevs se bori za Kosovo, drugi za Republiku Srpsku, obojica lavovski (što podrazumeva i lavovski deo plena), nisu sve srpske zemlje još uvek na okupu, ali radi se na tome; patrijarh je više nego zadovoljan vlastelom, baš kao što je vlastela zadovoljna saradljivim patrijarhom, sve je idilično u najboljem od svih svetova.
Kad se piromani preruše u vatrogasce
Savez crkve i države funkcioniše besprekorno. Država crkvi daje silne novce iz budžeta, ne smeta černoriscima u zgrtanju novca, pušta ih da godišnje zarade oko 140 miliona evra bez plaćanja poreza, te novcem građana plaća sveštenicima socijalno, zdravstveno i penziono osiguranje. Crkva državnim funkcionerima zauzvrat pruža podršku, ne buni se protiv nepravde, žmuri na sva moguća ogrešenja o Hristovu poruku, jer im je i sama sklona.
Povremeno generalnog direktora SPC Irineja ponese nadahnuće, pa ispeva koji panegirik vladarima i zahvali se bogu što ih je darovao srpskim zemljama i narodu. Pošto predsednike bira bog, a ne građani na izborima.
Usput se političari i duhovnici udruže i oko odbrane Kosova, a i jedni i drugi su zagovornici velikosrpske ideologije koja je dovela do raspada Jugoslavije i masovne bežanije svih od Srbije, uključujići i Kosovo. Kad se piromani preruše u vatrogasce, atmosfera postane prilično zapaljiva, otuda i teške reči i sipanje vatre u teološkoj polemici. Čitava ta nazovi polemika spada u deo ovdašnjeg folklora poznatog pod rimovanom šifrom "trla baba lan da joj prođe dan".
Zašto se Amfilohije isprsio ispred potpisnika "Apela za odbranu Kosova" i udario na politički establišment, da li iza svega stoje Rusi, da li je predsednik Srbije već legao na Putinovu rudu što čitav cirkus čini nepotrebnim – sve su to, iako važna, zapravo sporedna pitanja. Ono što je najvažnije jeste da je sam pomen Kosova - i to čitavih deset godina nakon što je ono postalo nezavisna država - u stanju da mobiliše silnu političarsku, crkvenu, intelektualnu i ostalu javnost koja se onda danima ničim drugim i ne bavi. Ljudi koji bi trebalo da vode ovu državu, u političkom, moralnom, duhovnom i idejnom smislu – sve vreme se bave nečim što zapravo ne postoji. Jer, priznala Srbija Kosovo ili ne, Kosovo je svejedno nezavisna država, nije deo Srbije, niti će ikada to više biti. Ali, ovakve polemike i zaludice ispunjavaju najveći deo javnog života u Srbiji.
Masovno bavljenje nepostojećim stvarima (Velika Srbija, ugroženo srpstvo, nacionalni ponos, svi Srbi u jednoj državi i slične himere) logično nas je dovelo do ništavila u kojem se nalazimo. A ako se naše elite pitaju, iz tog ništavila nikada nećemo ni izaći. Naši duhovni i svetovni lideri se jedino usred pustoši osećaju kao svoji na svome, to im dođe kao prirodno okruženje. A ni građani se nešto ne bune protiv opustošenog stanja u kom životare. Jedino što se eliti, za razliku od većine stanovništva, pretvaranje Srbije u pustoš bar bogato isplatilo. Ako je to neka uteha.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR