Kim Džong Lazanski

Piše: Ljubodrag Stojadinović 

Taj prizor je već neizbrisivi deo folklorno-militarne istorije: visoki dužnosnik SNS-a Miroslav Lazanski, sa srpskom šajkačom na glavi pozdravlja učesnike defilea na vojnoj paradi u Pjongjangu. Laza na toj fotografiji (naslovna strana Politike) izgleda kao odbegli lik sa Petričićeve ili Coraxove karikature, koji se u nju i vraća takav kakav je, jer da je drugačiji karikature ne bi ni bilo. Njegov je pozdrav paravojnički, kao što mu je mundir paracivilni, pa je sasvim jasno da bi se tamošnji puk upišavao od smeha da opšti smeh nije strogo kontrolisani fenomen. Izvesno je da su učtivi Severnokorejci taj modno-estradni urnebes sa došljakom iz Srbije morali da prežive u sebi.

Parada je održana u čast ko zna kog rođendana „maršala“ Kim Džong Una, koji ipak nije uspeo da se sretne sa Lazanskim. U nekoliko nastavaka i isto toliko naslovnih strana, naprednjak je pokušao da objasni sve ono što je video u „dalekoj, ali nama prijateljskoj Severnoj Koreji“. A naročito ono što nije video.

Nisam siguran šta je ML nateralo da zapuca na tako dugačak put: da uoči nesklad između egzotičnog mita i trivijalne istine? Da vidi istinsku snagu „maršala“ koji se godinama, na samoj granici smrtonosnog rizika nadgornjava sa najvećom silom? Da donese neko iskustvo o veštini apsolutnog vladanja? O tome kako da se mi otresemo nesnosnih komšija? Da bude srpski Denis Rodman, koji bi sa zajebanim domaćinom zaigrao tablića ili klisa? Da se lično uveri jesu li na paradi to zaista raketni projektili, ili sulundari koji služe za strategijsko maskiranje? Da bude literarni novinski putopisac poput Miroslava Radojčića, ali beskrajno udaljen od njegovog stila i dara?

Pazite sad: sve što je Miroslavu (Lazanskom) zapalo za oko i plajvaz tokom avetanja po severnom delu korejskog poluostrva razrešeno je u poslednjoj epizodi, na naslovnoj strani Politike (nedelja, 11. februar), pod dokoličarskim naslovom: „Socijalizam je dosadan“. Videćemo i zbog čega, to jest kako je ML uspeo da tako lapidarno anatemiše čitav jedan društveni sistem, na čelu sa maršalom Kimom.

No, je li zaista socijalizam severnokorejskog tipa toliko zapao u čamotinju, paučinu, žabokrečinu i dogmatski determinizam, ili je našem putniku bilo dosadno u društvu samog sebe? Specijalni izveštač u svojoj literaturi koristi lucidne analogije, pokušavajući da nađe sličnosti između našeg počivšeg i maršala u čijoj je državi saznao zašto je socijalizam dosadan: „Da li stanovnici Severne Koreje obožavaju velikog lidera, maršala Kim Džong Una? Da, kao što su nekada stanovnici Jugoslavije obožavali maršala Tita!“

No, ovo je samo prvi par premisa za nastavak lucidarija poslanika SNS-a u srpskom parlamentu. I evo dalekosežne poente: „Ima li u Severnoj Koreji i onih koji ne obožavaju velikog lidera Kim Džong Una? Sigurno da ima, samo to ne smeju javno da pokažu, kao što to nisu smeli, u najvećem broju da pokažu i oponenti Maršala Tita!“

U ovoj konstrukciji specijalni izveštač se odao arhivskoj fikciji, njegov aktuelni maršal nije potpuno zaštićen od blasfemija onih koji ga ne obožavaju. Pa bi bilo zdravo saznati kako da nedostatak obožavanja maršala AV ubuduće bude samo intimna, lična stvar, a ne javni stav. Ta pouka je dragoceno iskustvo sa tako dalekog puta, mada ključne mudrosti tek slede.

U stvari, one su iznete u lidu, na dva stupca prve strane Politike (nedelja, 11. februar), u kojima su temeljne misli znamenitog putnika obrazložene kao fantazmagorično lupetanje: „Ljudi masovno koriste internet i mobilne telefone. Devojke su moderno obučene i visokog su morala. Deo Pjongjanga sa zgradama od po 80 spratova izgleda kao Dubai, u dva oblakodera su stanovi za univerzitetske profesore. Nauka se ovde ceni, a ona je donela i atomsku bombu.“

Moram da se saberem, da vidim jesam li ja ovde sve razumeo kako valja. Dobro, masovno korišćenje interneta i mobilnih telefona, to je opšte mesto, moguće da je ML malo začuđen pred tim saznanjem. Sem ako nije očekivao poštonoše na biciklima, kurire na bedevijama i dobošare na trgovima. Ali je sledeća rečenica neverovatna, čak i u sferama nepristojno opskurne literature: „Devojke su moderno obučene i visokog su morala!“ Uh, ovo je teško, antiteza bi mogla da glasi: devojke su demodirane i lakog su morala. Ali, kako je to Lazanski izmerio, kako je mogao da uopšti jednu tako delikatnu procenu kao što je moralni profil ženskih adolescenata Pjongjanga? Da li je pokušao, na primer, sa upornim modelom istraživanja, kome su skloni neki balkanoidi, pa je iz serije nipodaštavanja na koja je možda naišao zaključio da je nesklad između njegovog i visokog morala naprosto nepremostiv?

No, i sledeći je stav zapanjujuće netačan, militarno agresivan i etički poguban: „Nauka se ovde ceni, ona je donela i atomsku bombu“. Dakle, bez atomske bombe nema nauke koja se ceni, pa ni nauke uopšte, jer šta će istraživanja bilo kome u tako razgranatom svetu čežnje za naučnim saznanjima, ako bomba ne bude vrhunski domet ljudske pameti i trijumf blještave svetlosti.

Na kraju svog oproštajnog teksta, izveštač se pita: „Posle svega, da li bih ja mogao da živim u Severnoj Koreji?“ I sam sebi odgovara: „Ne bih, jer je sve ovde tako mirno, uređeno, nema gužvi, nema agresivnosti, sve se zna šta ko treba da radi, ko odlučuje, ko izvršava. Socijalizam je dosadan.“

ML se vraća u državu gde ništa nije mirno niti uređeno, gde ima gužve i agresivnosti, haotičnog nasilja vlasti, pljački, depresivnog siromaštva i bede, surovih uterivača malih dugova, opšte korupcije, političkih atentata i drugih ubistava. Ne zna se ko šta treba da radi, zna se samo ko odlučuje. Pa je sve to neopisivo uzbudljivo, neodoljivo, smrtonosno, puno životnog šarma i svakako zabavno.

I o tome će da raportira ovdašnjem operetskom maršalu, sve sa šajkačom na svojoj bojevoj glavi.