Kako smo se pomirili s četnicima i sudbinom

Piše: Tomislav Marković

Kad se pogleda iz Srbije, "Deklaracija o pomirenju u Crnoj Gori" Demokratskog fronta deluje kao pomalo zakasneli dokument. Ovde je pomirenje sa četnicima odavno obavljeno, i to tako temeljno da više ništa osim četnika i ne postoji u javnom prostoru. Četnički pokret je u potpunosti rehabilitovan, zvanično je izjednačen sa partizanskim u udžbenicima istorije, rehabilitovan je i vođa Jugoslovenske vojske u otadžbini Draža Mihailović, kao i njegov koljački saradnik Nikola Kalabić. Četnici su čekali pola veka u ilegali, prokazani samo zato što su sarađivali s nacističkim okupatorom, ali čekanje se isplatilo, najzad su dočekali svojih pet minuta koji traju već tri decenije.

Sa pobedničke na gubitničku stranu

S rehabilitacijom se otišlo toliko daleko da su neki četnički koljači čak i proglašeni za svetitelje Srpske pravoslavne crkve, poput Milorada Vukojičića Mace iz Pljevalja (nadimak Maca je dobio po macoli kojom je mlatio žrtve, a ne zato što je bio umiljat kao mače), koji je bio vođa crne trojke i nemilosrdni ubica civila. Za svetitelja, preciznije – sveštenomučenika, proglašen je samo zato što ga oslobodilačke vlasti osudile na smrt, zbog njegovih brojnih zločina. 

Četnici se šepure po srednjoškolskim udžbenicima, po televizijskim serijama, po novinskim feljtonima, po stotinama pseudoistorijskih knjiga pisanih metodom falsifikovanja prošlosti, pa čak i po crkvenom kalendaru. Mlade generacije odgajaju se u duhu četničke ideologije, dok je antifašistički pokret pao u zaborav, na totalnu marginu. Dominantnim intelektualnim strujama se ne sviđa što je Srbija, kao deo Jugoslavije, na kraju Drugog svetskog rata bila na pobedničkoj strani, pa čine sve što je u njihovoj moći da zabašure borbu za slobodu i da Srbiju gurnu među gubitnike i fašiste.

Istorijski kontinuitet četničke teorije i prakse

Proces rehabilitacije četnika traje već decenijama i ima dva aspekta - teorijski i praktični koji su uglavnom tekli uporedo, mada je praksa često prednjačila pred teorijom. Pre nego što su se kama-istoričari poput Bojana Dimitrijevića, Koste Nikolića ili Predraga J. Markovića bacili na falsifikovanje prošlosti, režim Slobodana Miloševića potrudio se da praktično rehabilituje Dražin pokret, boreći se istim sredstvima za iste ciljeve. Cilj je bio stvaranje etnički čiste Velike Srbije, a sredstva su bila tradicionalna: klanje, streljanje, silovanje, granatiranje, masovno ubijanje. 

Draža Mihailović je u Instrukciji Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću 20.12.1941. godine, između ostalog, pisao: "Ciljevi naših odreda jesu: Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije — Crne Gore — Bosne i Hercegovine — Srema — Banata i Bačke. (…) Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata". To su bile i ključne tačke Miloševićevog ratnog programa. Najluđe u celom tom ludilu devedesetih je bilo to što je JNA, vojska koja je u Drugom svetskom ratu porazila fašističke okupatore i njihove domaće pomagače, uključujući i četnike, u ratovima krajem XX veka postala fašistička soldateska, pri kojoj su delovale i paravojne formacije sa četničkim znamenjem.
Pavle Đurišić u Izveštaju načelniku štaba Vrhovne komande od 13. februara 1943. godine piše: "Akcija u Pljevljanskom, Čajničkom i Fočanskom srezu protivu muslimana izvršena je. (…) Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesretnim slučajem i 32 ranjena. Kod muslimana oko 1200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece". Istine radi, prema posleratnim popisima, u četničkom pokolju je stradalo oko 3.000 civila, ali Đurišić je ovde rešio da se pohvali svom komandantu. Ubeđen da je pobeda na fašističkoj strani, Đurišić se ne libi da ostavi pisani trag o ubijanju žena i dece. U tome je jedina razlika između njega i, recimo, Ratka Mladića. Program i ciljevi su isti, metode zatiranja Bošnjaka su iste, jedina razlika je u tome što se Đurišić hvališe, a Mladić poriče svoja zlodela.

Sačuvan je i Program četničkog pokreta Draže Mihailovića iz septembra 1941. godine za vreme i posle završetka Drugog svetskog rata, upućen izbegličkoj Vladi Kraljevine Jugoslavije. Tu se, na samom početku borbe protiv okupatora u Jugoslaviji, jasno navode četnički ciljevi. Pod tačkom b stoji: "omeđiti 'defakto' srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj", pod tačkom d se kaže: "u srpskoj jedinici kao naročito težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi", a tačka g glasi: "izgraditi plan za čišćenje ili pomeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti srpske državne zajednice".

Zašto kažeš Draža, a misliš na Mladića

Izgleda da su srpski akademici, pisci iz Udruženja književnika Srbije i brojne vladike SPC pomno čitali i izučavali četničke dokumente. Zapanjujuća je sličnost između četničkog programa i ideje Dobrice Ćosića o tzv. "humanom preseljenju". A priča o omeđivanju srpskih zemalja dobila je svoj puni zamah tek početkom devedesetih godina, nema viđenijeg srpskog naci-intelektualca koji u to vreme nije nacrtao bar jednu kartu. Svi su se odali zanimljivoj geografiji i još zanimljivjoj demografiji, premeštajući na papiru čitave narode, brišući ih sa lica zemlje, proterujući u mislima nepoželjne nacije sa nečeg što je odjednom postalo "srpski duhovni prostor" gde plaminjaju srpska "vekovna ognjišta". Ono što su pametari zamislili u svojim glavama i crtali po mapama, vojne snage su izvršavale u stvarnosti, ubijajući, progoneći, paleći i rušeći sve pred sobom. Baš kao i njihove četničke preteče pola veka ranije. 

Na osnovu nekoliko navedenih primera (kakvih inače ima bezbroj) jasno je da se rehabilitaciji četništva pristupilo ne toliko zbog samog Čiča Draže i njegovih koljača, već radi opravdanja novije srpske istorije koja je nastavila četnički projekat. Rehabilitacija Dražinih četnika logično dovodi i do rehabilitacije Šešeljevih, Arkanovih i ostalih četnika iz poslednjih ratova. To često rade i isti ljudi, pa nije nikakvo čudo što je istoričar Bojan Dimitrijević, poznat po tome što je bio svedok u procesu rehabilitacije Draže Mihailovića, ovih dana objavio knjigu "Komandant", biografiju Ratka Mladića u kojoj pokušava da svog idola oslobodi krivice za genocid u Srebrenici, presudi pred Haškim tribunalom uprkos.

Četnicima je do klanja, a ne do pomirenja

Pomirenje s četnicima, uprkos tome što je nametnuto iz svih mogućih institucija, zapravo je nemoguće, i to iz više razloga. Jedan je praktične i logičke prirode. Naime, sve i da neko želi da se pomiri s četnicima, kako to da učini kad njima uopšte nije do pomirenja. Četnicima je, kad su u moći i snazi, uglavnom do klanja, a pomirenje im nije ni na kraj pameti. Kako se pomiriti s ljudima koji su u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine upali u Vranić kod Beograda i poklali 67 meštana, uglavnom žena i dece, a među njima i malog Ljubomira Pantića, dete u kolevci, koje je imalo jedva godinu dana? Kako se pomiriti s četnicima koji su 1943. godine u opštini Pljevlja pobili 1370 civila, od toga 13 beba rođenih iste, 1943. godine? Kako se pomiriti s ljudima koji kolju decu u kolevci? 

Genijalni pisac i prevodilac Stanislav Vinaver, koji je Drugi svetski rat proveo u nemačkom zarobljeništvu, ostavio je u memoarskoj knjizi "Godine poniženja i borbe. Život u nemačkim 'oflazima’" svedočanstvo o Dražinim četnicima s kojima je bio zatvoren, a koji su mu više puta radili o glavi, jer je podržavao partizanski Narodnooslobodilački pokret. Ovako piše Vinaver o četnicima s kojima je bio smešten: "Po drugim logorima mnogo se učilo, čak i bubalo, intelektualno naprezalo. Ovi ljudi ovde pak dane su provodili u kartanju, u rasprama (podeljeni su na bezbrojne frakcije), u krvavim snovima, u špijunaži, u bolesničkom nagvaždanju, u smrtnome besu protiv partizana, masona, Jevreja, intelektualaca, boljševika. Oni su imali do 200 ljudi, koji su im bili udarna elita. Ti su nešto naročito. Taj neraskidni kadar besomučnika samo je čekao da otpočne sa ubijanjem i klanjem. 'Vojvode', izbečeni i razrogačeni, kao skinuti sa ekspresionističkih filmova iz epohe dr Mabuzea i Frica Langa, ili kao izvađeni iz najgušćeg španskog ekstatičnog slikarstva – stalno su po sobama pričali o pokoljima prošlim i budućim. Istorija je za njih bila niz putanja krvi, niz klanja i bodeža. Pričali su kako su klali i prikoljavali, i kako će klati. Javljala se opojnost krvlju, 'hranom naopakom', kako je naziva Njegoš".

Sluge apsolutnog zla

Pa se ti sad miri s četnicima ogrezlim u snove o klanju! Ti mu pružiš ruku pomirenja, a on izvadi kamu iz kanije i prikolje te. Malo karikiram, ali ne previše. Jer se kolaboracija četnika sa fašistima ne može relativizovati. Fašizam nije bio tek neki osvajački pokret, kolonijalni zahvat ili uobičajena istorijska priča o jačima koji tlače slabije. Ne, fašizam je bio apsolutno zlo, ili kako kaže Dragan Živadinov, kategorično zlo, a u Drugom svetskom ratu na kocki je bila sudbina čitavog čovečanstva i naše civilizacije. Da je fašizam odneo pobedu, ja danas ne bih pisao ovaj tekst, a vi ga ne biste čitali, iz prostog razloga što bismo svi bili nepismeni i osuđeni da argatujemo za višu rasu naših porobljivača. Biti antifašista u tom trenutku bio je moralni, civilizacijski, ljudski imperativ. Radilo se zaista o sukoba dobra i zla. A pomirenja između dobra i zla niti je bilo, niti ga može biti. 

Za razliku od komunista koji su stali na stranu čovečanstva i poveli hrabru, neravnopravnu borbu protiv najvećeg zla u istoriji, koje je pritom delovalo prilično nepobedivo, četnici su sramno izdali i svoj narod, i sve druge narode na svetu, i samu ljudsku civilizaciju. Kao što kaže Vuk Perišić u eseju "Kad zaboraviš juli": "Četnici su u Drugom svjetskom ratu vidjeli priliku za obračun s nesrpskim nacijama. Taj eklatantno fašistički motiv svakoj raspravi o četničkom antifašizmu oduzima smisao. Iza toga nije stajao samo zločinački instinkt nego i beslovesni politički kretenizam koga je skrivanje iza legitimiteta okupirane države i njene vlade u egzilu samo višestruko naglašavalo".

Deklaracija o idolopoklonstvu

Kad se pogleda iz te perspektive, u "Deklaraciji o pomirenju" ima par detalja koji kristalno jasno otkrivaju suštinu četničke ideologije. U Deklaraciji se govori o "neophodnosti eliminisanja svih ideoloških sukoba" i "pomirenju u pravoslavnom biću". Kako se to eliminišu ideološki sukobi? I četnici su bili za jedinstvo i odsustvo ideoloških sukoba, zamišljajući društvo kao nekakvu organsku zajednicu u kojoj vlada sloga. Pa su se za tu svoju mentalnu projekciju borili tako što su istrebljivali sve one koji im se u ideju nacije nisu uklapali, od drugih naroda do antifašista. Da citiram same četnike: "Zatrite komuniste da bi Srbin mogao da živi!" Eliminišeš ideološke sukobe tako što fizički eliminišeš ideološke protivnike, to je vajkadašnja četnička praksa, kad god su u mogućnosti da je sprovedu u delo. Ne postoji ljudska zajednica bez ideoloških sukoba, a snovi o takvom društvu su totalitarni, opasni i neminovno vode u klanje.

Govoreći o "pomirenju u pravoslavnom biću" autori Deklaracije odaju svoje plemensko-rodovsko shvatanje društva, jer je po njima to pravoslavno biće (ma šta to bilo) vrhovna vrednost, pa ga treba zaštititi od tih demonskih podela. Međutim, nikakvo "pravoslavno biće", nikakav verski ili plemenski kolektiv ne može biti vrhovna vrednost. Najviša vrednost je ljudsko biće, njegova jedinstvena i neponovljiva sudbina, te se jedino po tome koliko doprinose slobodi svakog pojedinačnog čoveka i može meriti vrednost različitih ideologija. Zato je antifašizam kudikamo veća vrednost od bilo kakvog pravoslavnog ili srpskog bića (koje zapravo ne postoji, jer se radi o "imaginarnoj zajednici"). Antifašizam podrazumeva internacionalizam i emancipaciju, te konstantno širenje prostora slobode i tolerancije, čime se stavlja u službu svakog pojedinačnog čoveka. A obogotvorenje plemena, zajednice, "pravoslavnog bića" spada u totalitarni pogled na svet u kojem je pojedinačno ljudsko biće uvek zamenljivo, nevažno i obavezno da služi tom Molohu kolektiva koji je stavljen na mesto božanstva. Reč je o najobičnijem idolopoklonstvu koje pre ili kasnije vodi prinošenju ljudskih žrtava, što nam je dobro poznato iz istorije. A idolopoklonstvo je, usput budi rečeno, suprotno hrišćanstvu, a samim tim i pravoslavnom ogranku ove religije.

Predljudsko stanje

I tu dolazimo do ključne stvari – sa četničkom ideologijom koja uzdiže pleme ili "pravoslavno biće" na pijedestal zapravo se i ne može voditi racionalna rasprava. Jer se u etičkom smislu poklonici ovakvog svetonazora nalaze - u predljudskom stanju. O tome je precizno govorio profesor Milan Kangrga u jednom intervjuu: "Historijska činjenica, ili povijesni problem, jest to što do moralnog habitusa može doći čovjek tek kad postaje samosvjesno biće. A to znači tretirati sebe i drugoga kao čovjeka. Čovjek rodovsko-plemenske zajednice još nije dospio do nivoa kada bi mogao biti tretiran kao moralno biće. On nije ni amoralno, ni nemoralno, ni antimoralno, ni moralno biće, on je još nedodirljiv, zato što još nije čovjek. (…) Tako dugo dok postojiš samo kao Hrvat, ili Srbin, ili šta ja znam šta, još nisi čovjek".

Naš problem je u tome što su nas četnici svih boja i uniformi pre 30-ak godina vratili u to rodovsko-plemensko stanje svesti iz kojeg do dana današnjeg nismo mrdnuli. U taj retro-projekat uloženo je mnogo novca, energije, municije i ljudskih žrtava. A ukoliko želimo da izađemo iz predcivilizacijskog mentalnog brloga, za to će biti neophodan ogroman napor. Za početak, treba odustati od bilo kakvog pomirenja sa onima koji su se stavili u službu najgore zločinačke ideologije u povesti čovečanstva. I rehabilitovati sve vrednosti zaboravljene antifašističke borbe. Dosta je bilo mirenja i sa četnicima i sa sudbinom.