Jato letećih Černobila

Piše: Pavel Feljgengauer

Dok su se na ogromnim video panelima postavljenim u moskovskom Manježu smenjivali slajdovi s grafikonima budućeg rasta BDP-a i ilustracije o nesporno srećnoj budućoj dugovečnosti građana Rusije, pomislio sam: e sad ga baš preteraše.

Jes’ da se Vladimir Putin našem sveruskom federalnom činovništvu obraća samo jednom godišnje, al’ što je mnogo, mnogo je. A kada je na tim gigantskim ekranima počelo prikazivanje animiranih filmova o našem najnovijem nuklearnom supernaoružanju, sve nedoumice su odjednom nestale. Istog trenutka je postalo jasno zašto je izabran baš Manjež i čemu služe ti ogromni ekrani. Ruski predsednik je samouvereno preuzeo ulogu komentatora i prisutnoj publici i celom svetu predstavio oružje „Sudnjega dana“.

To što su čuli i videli, neizostavno bi moralo da „otrezni svakog potencijalnog agresora“. Naš Vladimir Vladimirovič naravno nije naivan i on pretpostavlja da će se „pre ili kasnije“ i u nekim drugim zemljama neko tome slično oružje pojaviti. Ali, neka svi znaju: Rusija ga već ima. A to što će se SAD i ostali truditi da je stignu i prestignu, njega može samo da raduje. Putin je sutradan svim zainteresovanima dodatno objasnio da je upravo SAD taj koji je svojim izlaskom iz SALT-2 još 2002. godine započeo trku u naoružanju i predložio mu da svoj strateški poraz jednostavno prizna. Predsednik je naglasio da bez obzira na sankcije zapada i širenje NATO-a, „sputavanje Rusije nije uspelo“, napominjući da to što im on govori „nije blef“ i da je, budući da Rusija sve to „fantastično“ oružje već poseduje, došlo vreme za dogovore o novoj podeli sveta.

Dmitrij Peskov je takođe objasnio da „Rusija ne namerava nikoga da uvlači u trku u naoružanju“, već samo odgovara na uporno širenje američkog sistema protivraketne odbrane (PRO) u Evropi. Po rečima Peskova, Rusija neće Americi odgovarati „simetrično“, već „asimetrično“. Rusija će se Americi suprotstaviti razvijajući nove programe za „serijsku proizvodnju neuporedivo jeftinijih raketnih sistema“ koje nikakav PRO neće moći da zaustavi. Izgleda da su Peskova zaboravili da obaveste o činjenici da je Ministarstvo odbrane zvanično objavilo vest da će Rusija već ove godine, koristeći već postojeći raketni sistema S-500 „Prometej“, započeti razvoj svog sistema protivraketne odbrane (ruski PRO) koji će po svim parametrima prevazići američki. Dakle, naš odgovor na američki PRO je i te kako „simetričan“, s tim što Peskov izgleda to još uvek ne zna.

Realna trka u nuklearnom naoružavanju Rusije i Amerike intenzivno se širi u svim rodovima vojske. Kao i pre pola veka, obe strane će svaka za sebe užurbano kovati i svoj štit, i svoj raketni mač. Američku diplomatiju – ionako već prilično demoralizovanu stilom upravljanja Donalda Trampa – poruka iz Manježa je samo dodatno dotukla. Jer kada ti pred vratima stoji neprijatelj, nema vremena za kreiranje bilo kakve osmišljene diplomatije. Ali, u Pentagonu je sigurno zavladala užurbana radna atmosfera: na sve strane pljušte obećanja o zaštiti američkog naroda, a dodatna finansiranja raznih programa za naoružavanje sada su neizbežna.

Svet se strmoglavo vraća u stanje najžešćih hladnoratovskih sukoba iz sredine osamdesetih godina prošlog veka, povratak u vreme kada je SSSR do guše bio zaglibljen u Avganistanu, kada su po Evropi kao pečurke posle kiše rasle američke rakete „Peršing-2“ i krilate rakete „Tomahavk“, kada je predsednik Ronald Regan obznanio čuveni američki program Strateške odbrambene inicijative (SDI – Strategic Defense Initiative) popularno nazvan Ratovi zvezda, a Moskva, kao i sad, objavila svoj „asimetrični odgovor“ koji je takođe bio navodno jeftiniji. Međutim, nije pomoglo. SSSR je izgubio rat u Avganistanu, izgubio trku u naoružanju, finansijski bukvalno bankrotirao, a na kraju se i definitivno raspao. A mnogo toga što nam je Putin pokazao u Manježu, potiče iz tih vremena. Sve su to stari projekti, grozničavo smišljani kao odgovor Reganovom programu SDI.

Razmotrimo ih redom.

„Lutajući“ ubojni blok, odnosno raketni kompleks „Avangard“ koji ume hipersoničnom brzinom da manevriše u gustim slojevima atmosfere, davno je bio smišljan, testiran i razrađivan sa obe strane hladnoratovskih barikada. Takav blok se može postaviti praktično na bilo koju noseću raketu, no problem je uvek bio u tome kako ga sačuvati od mehaničkog opterećenja (oštećenja) i kako dostići odgovarajuću preciznost prilikom samonavođenja. Pre otprilike 50 godina, Amerikanci su svoj prvi uspešni samonavodeći manevarski balistički blok postavili na raketu „Peršing-2“ i postigli preciznost od plus-minus deset metara od planiranog cilja. Tadašnje sovjetsko rukovodstvo je ta činjenica toliko uznemirila da su odmah pristupili potpisivanju Dogovora o likvidaciji raketa srednjeg i kratkog dometa. Bilo im je važno da se što pre izbave od tih đavolski preciznih „Peršinga“ sposobnih da u roku od samo nekoliko minuta stignu do Moskve.

A Putin se sada ponosi ubojnim blokom „Avangard“ koji će, pretpostavlja se, biti smešten na obnovljene kopnene mobilne lansirne komplekse „Jars“. No, do kraja je ostalo nejasno zašto? Konačna verzija američkog sistema PRO još uvek ne postoji, niti se zna kada će ona realno biti postavljena. I što je navažnije, niko ne zna kako će taj sistem zapravo izgledati.

Ulaganje ogromnih sredstava u razvoj programa protiv aktuelne verzije američkog sistema PRO, sistema projektovanog za presretanje par primitivnih korejskih ili iranskih raketa je blago rečeno besmisleno. Naravno, današnji ruski generali, baš kao i njihove pređašnje kolege iz vremena Regana i Gorbačova, svojim rukovodiocima pišu sasvim drugačije izveštaje. Tadašnji generalštab je raznim nepostojećim pretnjama intenzivno plašilo rukovodstvo SSSR-a, a zemlja je trošila znatan deo svojih resursa i gigantske sume novca na naš „asimetrični odgovor“. Današnje rukovodstvo ništa od toga nije zaboravilo, ali izgleda da ništa nije ni naučilo.

I dok Rusija bude trošila svoje snage i sredstva na „Avangard“, na raketu koja će „fantastičnom“ brzinom leteti nebom pokušavajući da probije nepostojeći američki PRO, u SAD će već biti razrađeni (ako već nisu) i realizovani novi samonavodeći balistički udarni blokovi sposobni da probiju ruski PRO planiran i projektovan na bazi raketnog sistema S-500. Osim toga, nove superprecizne i superpametne krilate rakete iz njihovog arsenala će bez mnogo teškoća umeti da pronađu gotovo sve pokretne ciljeve na našoj teritoriji, između ostalih i mobilne lansirne komplekse „Jars“, zajedno s tim tako hvaljenim „Avangardom“ na svojim rampama.

Putin se u Manježu pohvalio i uspesima u testiranju nove krilate rakete na „nuklearni pogon“, s potencijalno neograničenim dometom, koja po njegovim rečima može da doleti do SAD, da se vrati i da ponovo odleti približavajući se Americi iz nepoznatog pravca i tako „prevari“ njenu protivvazdušnu odbranu. Mnogi eksperti s pravom tvrde da je nuklearni reaktor nemoguće smestiti u krilatu raketu. Prosto, tako mali reaktori ne postoje, a čak i kad bi postojali, rezultat bi bio jato letećih Černobila u našoj atmosferi.

Krilata raketa je zapravo mali reaktivni avion za jednokratnu upotrebu i njen operativni cilj je da pogodi metu i – eksplodira. Postavlja se pitanje kako će se ta raketa uopšte testirati ako su prilikom njene eksplozije, čak i bez nuklearne bojeve glave koju je ona dužna da nosi, nekontrolisana nuklearna lančana reakcija i radioaktivno zagađenje prosto neminovni?

Jasno je da takva raketa u svom sklopu ne može imati nikakav „reaktor“. Kontrolisana lančana reakcija se baš zato tako zove jer se neizostavno i bez prekida mora kontrolisati, a što je na bespilotnim letilicama bilo kog tipa apsolutno nemoguće postići. Očigledno da je reč o takozvanoj „atomskoj bateriji“ ili radioizotopnom izvoru energije nuklearnim raspadom bez lančane reakcije. U SAD, Rusiji i još nekim zemljama, „atomske baterije“ se već dosta dugo proizvode. Ovi uređaji imaju široku primenu u energetskom snabdevanju kosmičkih aparata, a u SSSR-u su bili korišćeni za napajanje autonomnih svetioničkih sistema na Dalekom severu.

Rusija danas očigledno ima „atomske baterije“ koje su znatno moćnije od onih starih. Reč je verovatno o izotopu uranijum-232 dobijenog „bombardovanjem“ torijuma u specijalnim reaktorima, takozvanim briderima. Izgleda da je isti taj „supernovi nuklearni energetski uređaj“ predviđen i za napajanje „interkontinentalnog podvodnog drona“, novog oružja s kojim se Putin takođe hvalio u Manježu. On nije ni pokušao da nam objasni o čemu se tu zapravo radi. On je rekao samo to da je ovaj uređaj po gabaritu „sto puta manji od onih kojima se savremene atomske podmornice danas koriste, da je isto toliko moćan i da mu je potrebno 200 puta manje vremena za postizanje maksimalnog ubrzanja objekta u koji je ugrađen“. Iz ovoga se da zaključiti da to o čemu je on govorio ne može biti ništa drugo nego „atomska baterija“ u kojoj se nuklearni raspad neprestano drži na maksimumu (o čemu našeg vrhovnog komandanta verovatno nisu obavestili), a snaga motora reguliše odbacivanjem i rasejavanjem dela nuklearnim raspadom stvorene energije.

Najmanje tri od šest novina koje je Putin s ponosom reklamirao u Manježu – krilata raketa, podvodni dron i lasersko „artiljerijsko“ oruđe s mobilnim nuklearnim punjenjem – funkcionalno su vezani za novu, znatno pojačanu „atomsku bateriju“ nove generacije.

Uranijum-232 je među radioaktivnim izotopima već odavno glavni (ako ne i jedini) kandidat za proizvodnju „atomskih baterija“ velike snage, pogodnih za napajanje podvodnih i ostalih dronova, ili nuklearno punjenje laserskih topova. I tu nikakvih tajni nema. Ne može se Mendeljejeva tablica hemijskih elemenata odjednom proglasiti državnom tajnom. Sinteza i raspad uranijuma-232 su veoma podrobno izučeni. On je relativno stabilan (vreme poluraspada 68,9 godina), a njegov veliki energetski kapacitet je između ostalog posledica kaskade relativno brzih transmutacija (sve do olova), praćene razornim gama zračenjem. Zaključak je sledeći: uranijum-232 je prilično jeftin za proizvodnju, ali krajnje opasan, kako za personal koji po prirodi svog posla njime rukuje tako i za širu okolinu.

Korišćenje ovakvih „nuklearnih energetski inovacija“ u civilne svrhe je potpuno nezamislivo. I uopšte, ideja o proizvodnji i testiranju letilica sa smrtonosnim radioaktivnim jezgrom je bezumni kriminalni čin bez presedana, ideja moguća samo u zemlji u kojoj postoji spremnost da se samo radi suprotstavljanja Americi, s ljudima, zemljom, vodom i vazduhom, može činiti sve što vlastima padne na pamet, skrivajući to oznakom „vojna tajna“. Uzgred, po važećim ruskim zakonima, strogo je zabranjeno skrivati sve što može biti povezano s opasnošću od radioaktivnog zagađenja.

Osim toga, „večno leteća“ krilata raketa na nuklearni pogon je s vojne tačke gledišta besmislena. Budući da se letilice ne mogu graditi od livenog olova, ona bi zbog svog jakog gama zračenja Amerikancima bila lako uočljiva. Zbog skupe proizvodnje i još skupljeg održavanja i utilizacije, ovakvi aparati bi više štete nanosili Rusiji nego Americi. Laserski top s nuklearnim punjenjem, takođe. Bio bi to Černobil na točkovima, vozilo koje bi krećući se kroz naseljene reone Rusije više smetalo nama nego Amerikancima.

Podvodni nuklearni dron – kako reče naš vrhovni komandant – „načelno nova vrsta strateškog oružja koje je opremljeno nuklearnom glavom velike snage“ – zapravo je autonomni supertorpedo „Status-6“ čije postojanje je navodno slučajno obelodanjeno još u novembru 2015. Naime, radi se o podvodnom plovilu koje na dubini jednog kilometra, brzinom od 95 km/h može da savlada udaljenost od 10 hiljada kilometara, noseći na sebi nuklearnu bombu razorne snage do 100 megatona.

Zamisao naručilaca i proizvođača ovih paklenih mašina je da stvore flotu od 10 ili više ovakvih „torpeda“ i da u blizini atlanske i tihookeanske obale Amerike (ili na primer u Meksičkom zalivu) izazovu podvodnu eksploziju gigantskih razmera. Ova ekspozija bi podigla neopisivo razoran veštački cunami sposoban da gotovo trenutno uništi najgušće naseljene i ekonomski najrazvijenije oblasti Amerike i da s lica zemlje bukvalno spere 150, čak možda i 200 miliona ljudi. Na tim područjima bi usled radioaktivnog zagađenja, život svih poznatih toplokrvnih bića sledećih 100 i više godina bio apsolutno nemoguć. Inventivni vojni stručnjaci bi u taj njihov stomegatonski nuklearni blok mogli da dodaju i svakojako drugo đubre, kobalt na primer, i tako obezbede „još prljavije“ eksplozije koje bi garantovale maksimalno dug period radioaktivnog zagađenja.

Za potrebe lansiranja ovih podvodnih dronova prilagođene su dve stare, praktično već otpisane nuklearne podmornice „Belgorod“ i „Habarovsk“. Za bezbedno rukovanje, primenu i eksploataciju „Statusa-6“, neophodno je izgraditi specijalne brodove, kao i kopnenu i priobalnu infrastrukturu. Sudeći po već poznatim karakteristikama, ovaj supertorpedo bi u celosti morao biti izliven od specijalne titanijumove legure. Sve u svemu, sve što se tiče ovog projekta biće enormno skupo, a to što je sama ideja o ovakvoj vrsti oružja apsolutno i do srži nemoralna, to izgleda nikoga ne uznemirava – ni delatnike vojno-industrijskog kompleksa, ni vojne načelnike, ni političko rukovodstvo Rusije.

Predsedniku su očigledno ispričali – a on je u Manježu ponovio – da su autonomna supertorpeda praktično neuhvatljiva, da su ona od svih poznatih podmornica i brodova brža i da danas u svetu ne postoji ništa „što im se može suprotstaviti“. To naravno nije istina. Pretpostavljenom protivniku je „Status-6“ odavno poznat. Ta idiotska sprava je u nedavno objavljenoj novoj američkoj nuklearnoj doktrini (NPR-2018) čak vrlo detaljno i opisana. Američki protivpodmornički avioni mogu da lete neuporedivo brže nego što nuklearni dronovi rone. Postoje i zapadna torpeda koja su brža, a našem će dronu biti potrebno nekoliko dana da stigne do Amerike. No od svega je najcrnje to da kada se jednom lansira, monstruozna misija ove naprave prosto fizički ne može biti opozvana.

Planiranje tako bezumno skupog i zverski amoralnog zločinačkog oružja projektovanog isklučivo radi masovnog uništavanja nedužnog civilnog stanovništva, mračan je odjek pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Hvaliti se njime i nazivati ga „fantastičnim“, više nego je neumesno.

Iz tih istih pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, na Putinovu ushićenu prezentaciju stigla je i superteška interkontinentalna balistička raketa „Sarmat“. Reč je o malo osavremenjenoj kopiji stare sovjetske R-36M2 rakete „Vojevoda“, proizvedenoj u danas nama neprijateljskoj Ukrajini. Nju i danas izjeda rđa koja caruje našim podzemnim lansirnim bunkerima iz sovjetskih vremena.

Raketa „Sarmat“ će biti opremljena većim brojem znatno moćnijih udarnih blokova od njene sovjetske predhodnice R-36M2 – svečano nam je saopštio Putin. I to ne čudi: loša preciznost ruskih i sovjetskih raketa uvek se kompenzovala razornom snagom njenih bojevih glava. Pored toga, „Sarmat“ će moći da izlazi na orbitalnu i suborbitalnu trajektoriju, da svoj ubojni deo ostavlja da kruži orbitom i kad zatreba, sruči svoj smrtonosni tovar kroz atmosferu. Ta njena, nazovimo je tako „orbitalna funkcija“, ovoj raketi će obezbediti neograničeni domet i mogućnost da do Amerike stigne i preko Južnog, a ne samo Severnog pola. To bi navodno trebalo da zbuni američku protivvazdušnu odbranu.

Čitaoce bi ovde valjalo podsetiti da je u nuklearnom arsenalu SSSR-a jedna takva, gotovo ista „orbitalna“ raketa već postojala. Raketa R-36-O je šezdesetih godina prošlog veka dovedena u stanje takozvane borbene gotovosti (tri puka – 18 raketa) i data na raspolaganje sovjetskoj armiji. Međutim, naknadna testiranja su pokazala da je ona bezbednosno nepouzdana, neprecizna, sve u svemu prilično besmislena i da veće štete nanosi sovjetskim vojnicima nego njihovim kolegama iz SAD. Konačan zaključak je bio da joj čak ni to njeno „prišunjavanje“ Americi s juga, nikakva taktička preimućstva ne donosi. Sve rakete R-36-O su nemilosrdno otpisane i utilizovane.

A evo sad, Putin bi da počnemo sve ispočetka.

Uzgred, „Sarmat“ još nikada nije leteo i ne zna se kad će. U toku su nekakvi „start testovi“, tajne gotovo ritualne procedure kada se glomazne dvestotonske makete izvlače iz raketnih bunkera, „pale“ im se nekakvi detonatori, proveravaju ubrzivači paljenja… I to bi otprilike bilo sve.

No zato je u Južnom vojnom okrugu, hipersonična avio-raketa „Kinžal“ već postavljena na takozvano probno borbeno dežurstvo. Sudeći po animiranim kadrovima prikazanim u Manježu, „Kinžal“ se posebnim nosačima veša na trup specijalno prilagođenog teškog presretača MiG-31. Po rečima Putina, ova raketa može da leti deset puta brže od zvuka. Crtani film emitovan u Manježu, pokazao nam je kako ona pogađa neprijateljski brod – po svoj prilici američki torpedni razarač s protivraketnim odbrambenim sistemom SM-3 Aegis montiranim na palubi.

U vezi sa raketom „Kinžal“ dosta toga je na prvi pogled vrlo zbunjujuće. Zašto je raketa prikačena za trup lovca-presretača, aviona koji je projektovan za presretanje i uništavanje ciljeva u vazduhu, a ne na moru (kako je animacijom sugerisano). Zatim, sam „Kinžal“, mada ima nuklearno bojevo punjenje, po svom dometu nije strateško oružje. Ova raketa nema mogućnost da samostalno „ugleda“ udaljeni pokretni cilj i da ga potom, aktivirajući sistem samonavođenja, uništi. No budući da je reč o američkoj protivraketnoj odbrani, „Kinžal“ je po svoj prilici konkretno projektovano oružje predviđeno da uništi američku PRO bazu Deveselu u Rumuniji.

Kako već znamo, baza Deveselu jeste (i biće) nepokretni cilj. Geografske koordinate baze se mogu pre utovara na MiG-31 (koji je uzgred izabran samo zbog svoje izuzetne brzine) učitati u navigacioni blok „Kinžala“. Avion se bukvalno za par minuta može popeti do tačke odakle će raketa biti ispaljena, a „Kinžal“, budući da je još mnogo brži, lako će se probiti do baze i nuklearnim udarom uništiti Deveselu zajedno sa američkim SM-3 Aegis Ashore, protivraketnim sistemom koji tako nesnosno žulja naše stratege. Računa se da je za izvođenje ove operacije svaka sekunda važna i zato je za borbeno dežurstvo „Kinžala“ izabran Južni vojni okrug. A kada se SM-3 Aegis Ashore pojavi u Poljskoj, borbeno dežurstvo „Kinžala“ će biti postavljeno i nešto severnije.

Iz svega što smo čuli (i videli) sledi da je do pune borbene gotovosti za totalno uništenje sveg živog na našoj planeti još uvek daleko. Mnogo toga još treba napraviti i prepraviti, ispitati i testirati, dovesti u red i postaviti – kako u Rusiji tako i na zapadu. I to je, rekao bih, jedini optimističan zaključak koji se iz Putinovog obraćanja može izvesti.