Piše: Jan-Werner Müller (Project Syndicate, Social Europe)
Posle brexita i Trampove pobede, izbori u Italiji na kojima su najveći uspeh ostvarili populisti i ekstremna desnica – sigurno će samo učvrstiti uverenje liberala da su građani sami krivi za vlast koju biraju. Prema ovom shvatanju, „obični” građani su toliko iracionalni i loše obavešteni da neminovno prave katastrofalne izbore. Neki autori idu i korak dalje pripisujući glasačima sklonost ka antidemokratskim liderima. To već u svom naslovu tvrdi knjiga Jaše Munka: Narod protiv demokratije.
Takve dijagnoze su duboko pogrešne, jer se previše fokusiraju na uverenja ljudi, a premalo na strukturne uzroke nagomilanih pretnji demokratiji. Tako se iz aktuelnog uspona populizma izvlače pogrešne praktične lekcije. Ako zaista verujete da su glasači nekompetentni ili neliberalni, očigledan sledeći korak bi bio da im (još više) smanjite pravo odlučivanja u društvu. Međutim, umesto povlačenja ka tehnokratiji bolje bi nam bilo da pokušamo da razumemo specifične strukturne probleme koji su omogućili uspon populističkih političara.
Ima puno dokaza da građani nisu onako dobro obavešteni kako bi teorija demokratije to volela. Naročito u SAD, politikolozi su pokazali koliko realna slika naroda drastično odudara od onoga što o tome čitamo u udžbenicima građanskog obrazovanja. Ali izbori nisu test iz građanskog obrazovanja, niti ispit na master programu iz javne administracije. Birači ne moraju posedovati detaljno znanje, niti preferencije o pitanjima u vezi sa javnim politikama; opšta orijentacija i sposobnost prepoznavanja signala koje im šalju autoriteti od poverenja – političari, novinari, ili, ne daj bože, eksperti – mogu biti sasvim dovoljni.
Problem nastaje kada građani počnu da na svako pitanje gledaju isključivo kroz prizmu partijskog identiteta, tako da na primer uverljivost klimatskih promena zavisi od toga da li ste republikanac ili demokrata. Stvari se dodatno pogoršavaju kada nijedan argument o legitimitetu druge strane više ne dopire do vas.
Tramp nije bio izabran kao kandidat grassroots pokreta gnevnih belih gubitnika globalizacije, već kao lider partije postojećeg poretka. Mnogo pre njegove pojave ova partija i njeni navijači iz desničarskih medija su otpočeli sa demonizacijom protivnika, govoreći svojim sledbenicima da ni po koju cenu ne smeju glasati za „socijaliste evropskog tipa“ i ostala neamerička čudovišta. Tako su i republikanci koji priznaju da Tramp nije kvalifikovan za predsedničku funkciju na kraju ipak glasali za njega.
U SAD, društvena polarizacija nije objektivni odraz datih kulturalnih razlika; ona je bar delimično posledica svesnog projekta elite da podeli zemlju zarad političke, a neretko i lične dobiti. Ne zaboravimo, polarizacija je takođe i unosan biznis, što se može videti i po zaradama koje ostvaruju Foks njuz i slični politički radio programi.
***
Posmatrači koji tvrde da je Evropa duboko podeljena na liberalno-demokratski zapad i istok na kojem su neliberalna biračka tela na vlast dovela populiste – prave istu grešku, objašnjavajući sve političke ishode terminima kulture. I oni autoritarne ishode pripisuju onome što su glasači navodno „zaista hteli“.
Ali prisetimo se ključnih izbora u Mađarskoj 2010, ili u Poljskoj 2015: kako je istakla moja koleginica Kim Lejn Šepel, glasači su tada uradili upravo ono što im je teorija demokratije preporučivala da učine u dvopartijskom sistemu. U Mađarskoj su loši ekonomski rezultati i korupcija diskreditovali najjaču levičarsku partiju, tako da je došlo vreme da se glasa za drugu stranu. U Poljskoj je Građanska platforma, vladajuća partija desnog centra, imala odlične ekonomske rezultate, ali je posle mnogo godina na vlasti postala previše samozadovoljna.
Godine 2010. Viktor Orban nije zasnovao kampanju na obećanju da će promeniti ustav, oslabiti nezavisna tela i radikalno smanjiti pluralizam u medijima. Naprotiv, on se predstavljao kao kompetentni demohrišćanin. U Poljskoj se partija Pravo i pravda iz sve snage upinjala da se pokaže kao razborita konzervativna partija koja samo želi da obezbedi više prava za porodice sa decom.
Mnogi se sećaju otužnog i razdirućeg premijerskog mandata Jaroslava Kačinjskog u 2006. i 2007. godini. Ali Kačinjski se držao daleko od svetlosti pozornice i prepustio je drugom da vodi vladu. Čak i danas, on je formalno samo član Sejma (parlamenta) – dok istovremeno povlači konce iza kulisa.
Jednom kada se nađu na vlasti, populisti poput Orbana se upuštaju u totalni kulturni rat. U ime „ujedinjenja nacije“, oni dele društvo i igraju na mogućnost da će, pošto uspostave kontrolu nad medijima, biti u stanju da manipulišu javnim mnjenjem kako im se prohte i tako osigurati ostanak na vlasti.
Kao u SAD, važno je ne roniti suze nad autoritarnim težnjama naroda; treba se uhvatiti u koštac sa strukturnim problemima koji omogućavaju uspon populista. Na primer, nije sve što populisti govore o „gubitnicima globalizacije“ netačno; niti je uvek pogrešno sumnjati u to da su neke delove države zarobile interesne grupe. Ali te svakodnevne brige treba da artikulišu i predstave mediji i političke partije. Upravo mediji i partijski sistemi u mnogim zemljama očigledno podbacuju i potrebna im je sistematska rekonstrukcija.
Da se razumemo, bolje građansko obrazovanje je takođe od pomoći. Takvo obrazovanje je već decenijama zapostavljeno, jer se ne uklapa lako u obrazovni program koji se uglavnom oslanja na standardizovane testove. Ako se sprovodi na odgovarajući način, građansko obrazovanje zahteva mnogo vremena i tako na prvi pogled odvlači pažnju od predmeta koji se kratkoročno čine korisnijim, tako što neposrednije doprinose ekonomskom uspehu. Međutim, građansko obrazovanje može znatno pomoći mladim ljudima da nauče kako da izađu na kraj sa neslaganjima i priznaju svoje sugrađane kao legitimne protivnike u demokratskim sukobima. Kulturne razlike neće nestati, niti treba da nestanu, ali ako naučimo kako da živimo sa njima, populisti neće uspeti u svojoj nameri da ih koriste kao političko oružje.
Preveo Rastislav Dinić
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR