Kako je sudskom odlukom zabranjena parodija kao književni žanr

Piše: Tomislav Marković

Istorija progona kritičke misli i slobode izražavanja duga je, bogata i obiluje sramnim epizodama. Državne institucije u sadejstvu sa cenzorski nastrojenim dobrovoljcima često su se trudile da piscima i novinarima zabrane da slobodno misle i pišu svoje tekstove i knjige onako kako im talenat i savest nalažu, a ne onako kako rigidna birokratija u svojoj skučenosti to očekuje. Mnogi veliki i slavljeni pisci našli su se pred sudovima, mnogi su i osuđeni za dela koja su kasnije generacije uzdizale na pijedestal, ili su bar bili izloženi javnoj osudi i napadima dežurnih branitelja osveštanih, mrtvih vrednosti.

Istorija borbe protiv slobode govora u Srbiji dobila je ovih dana prinovu u obliku presude Petru Lukoviću, koji je osuđen da plati kaznu zato što je napisao – parodiju. Lukovića je tužila pesnikinja Radmila Lazić zato što je okrivljeni parodirao njenu pesmu "Očajni psalam", što je u njoj izazvalo duševnu bol, povredilo joj ugled i čast, pa je presavila tabak i oterala zlosrećnog parodičara na sud. Tužba protiv Lukovića je sigurica, tu nema promašaja, ko god tuži Lukovića, svejedno za šta, taj na sudu dobija proces, bez obzira da li je tužba besmislena, promašena ili samo zastarela. Pravosudni progon Petra Lukovića traje već godinama, presude se nižu jedna za drugom, ima ih već na desetine, što je i dovelo do gašenja portala e-novine.

Pisanje parodije kao kršenje zakona

U ovom slučaju nisu najbitniji ni Luković, ni Lazić, ni Peščanik na kojem je objavljena originalna pesma, ni e-novine na kojima je objavljena parodija, jer presuda sutkinje Vesne Sekulić prevazilazi i povod i aktere, i upisuje se direktno u istoriju. Sutkinja pritom, sudeći po tekstu presude, verovatno nije ni svesna šta je uradila, ona je sudila kako zna i ume, iako se ne razume ni u novinarstvo, ni u književnost, ni u parodiju. Ipak, ona je učinila ono što nikom do sada nije palo na pamet – sudskom presudom je praktično zabranila čitav jedan književni žanr.

Sudilo se piscima u istoriji za sve i svašta. Gistav Flober je optužen da je u "Gospođi Bovari" povredio javni moral i religiju, Šarlu Bodleru je suđeno zbog uvrede verskog i javnog morala u "Cveću zla", časopis "Zenit" zabranjen je zbog komunističke propagande, poema "Turpituda" Marka Ristića zabranjena je po Zakonu o zaštiti javne bezbednosti, roman "Ljudske slabosti" Predraga Čudića zabranjen je jer se u "knjizi iznose neistinite vesti i tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost" i tako dalje, sve u istom stilu zatiranja ljudskog duha.

Bez obzira na svu besmislenost ovakvih suđenja, na njihovu duboku usmerenost protiv slobode stvaranja, ona se ipak po nečemu razlikuju od presude Vesne Sekulić. Naime, knjigama se obično sudilo zbog povrede morala, antimonarhističke propagande, antisocijalističkog delovanja, uznemiravanja javnosti i sličnih gluposti, ali čak ni u takvim sumanutim slučajevima sud optuženim piscima nije zabranjivao da pišu pesme, romane, eseje… Nisu roman ili pesma ili književna kritika ili pripovetka kao književne vrste bili na optuženičkoj klupi, već konkretna dela u kojima su inkvizitorske sudije pronalazile nekakve navodne krimene.

Presuda Vesne Sekulić je drugačija, naša sutkinja ide korak dalje – ona zabranjuje književni žanr, po njoj samo pisanje parodije predstavlja kršenje zakona. A ni to joj nije dovoljno, već u presudi propisuje i kako treba pisati, kako koristiti i plasirati informacije, koja osećanja su zakonom dozvoljena a koja nisu, ima tu reči i o skrnavljenju umetničkog dela i još trista čuda od istog brašna.

Komični nesklad

Ali, krenimo redom, prvo da vidimo šta je to Luković tako strašno uradio, pa je postao meta sudskog gonjenja. On je prosto uzeo pesmu Radmile Lazić kao predložak i napisao vrlo jednostavnu parodiju u kojoj je na svaki stih dodavao svoj komentar. U objavljenoj parodiji čak je to i grafički potcrtao, njegovi komentari su boldovani i obojeni plavom bojom. Evo kako to izgleda, citiram prvu strofu parodije:

"Živim u Očaj državi koja mi daje nacionalnu penziju
U gradu Očaju gde primam nacionalnu penziju
Međ očajnim ljudima koji nemaju nacionalnu penziju
Ja očajna jer nacionalna penzija kasni par sati
Očajnog dragog grlim čekom nacionalne penzije
Očajnim rukama držim ček nacionalne penzije
Šapućem mu očaj-reči oh, nacionalna penzijo!
Ljubim očaj usnama nacionalne penzije, prhko"

Jednostavno, u parodiji je potcrtan nesklad između sadržaja pesme i društvenog statusa pesnikinje koja je dobitnica nacionalne penzije. Da je u Srbiji stanje očajno, jeste, i to već tridesetak godina, ali kad neko ko je privilegovan član društva piše o tom očaju, to ipak zvuči malo komično. Otprilike kao kad Matija Bećković udari u svoje tugovanke i žalopojke nad sudbinom srpskog naroda, kao da nije akademik i član povlašćene elite, već skrajnuti, marginalizovani pesnik. To je jednostavno smešno i ova parodija komičnost takve situacije izvlači na svetlo dana.

Kako istina može da bude uvredljiva

Međutim, tužiteljka i sutkinja stvari vide drugačije. U presudi stoji da je tuženi "izneo javnosti informacije iz privatnog života tužilje", što nije tačno, jer nacionalna penzija nije privatna stvar, nego javna, kao i svaka druga budžetska dotacija. Sutkinja, doduše, ne zamera što je ta informacija izašla u javnost jer je "u konkretnom slučaju njeno iznošenje dopušteno s obzirom da postoji opravdan interes javnosti da bude informisana o licima koja su dobitnici ove penzije s obzirom na njenu nacionalnu prirodu". Kao da spisak dobitnika nacionalne penzije nije javna stvar, već neka tajna iz privatnog života, kao da je u parodiji prvi put objavljeno da je pesnikinja nacionalna penzionerka. Imena dobitnika nacionalne penzije redovno se objavljuju, svake godine, a zna se čak i ko je konkurisao za to priznanje, pa ga nije dobio. Nije cilj parodije iznošenje te informacije, pošto je ona već poznata, već ukrštanje tog podatka sa pesmom.

Dobro, objavljivanje informacije nije sporno, sutkinja velikodušno dozvoljava da se istina prezentuje javnosti, hvala joj na tome. U čemu je onda problem? Šta Vesna Sekulić zamera Lukoviću? Evo šta stoji u presudi: "Međutim, u pogledu načina na koji je informacija prezentovana javnosti ista je po oceni suda nedopuštena". Dakle, postoje dopušteni i nedopušteni načini iznošenja istine. Istina sme da se govori i piše, ali samo u skladu sa uputstvom suda. Istina je dozvoljena, ali samo u određenim slučajevima. Praktično dolazimo do zaključka da nije najvažnije da li je nešto što je izneto u javnost istinito, već na koji je način formulisano.

U nastavku obrazloženja sutkinja odlazi još dalje, pa kaže: "način na koji je informacija iz privatnog života tužilje uklopljena sa tužiljinom pesmom kao njenim autorskim delom, po oceni suda usmeren je na vređanje tužiljine ličnosti". Dakle, istinu je dozvoljeno iznositi u javnost, ali istovremeno ta istina može da bude uvredljiva. Kako nešto što je istinito može da bude uvredljivo? Da li je svrha medija da istinito informišu javnost ili da vode računa da istina nekog ne uvredi? Pogotovo ako medij iznosi već poznate javne podatke. A šta ćemo s parodijom koja je književno delo kojem uopšte nije zadatak da iznosi informacije, već da se njima poigrava?

U ovom slučaju, tužiljina pesma i podatak o nacionalnoj penziji imaju status književne građe, pesma je poslužila kao predložak za intervencije u tekstu i nastanak novog dela, parodije. U citiranom delu presude sutkinja propisuje svojim sudijskim autoritetom na koji način se književna građa može koristiti, pa tako saznajemo da postoje zakoniti i nezakoniti načini uklapanja različitih formi književne građe. Možda bi sutkinja mogla da propiše i zakonite načine montaže kao književnog postupka? Zašto ne bi sudski organi lepo propisali piscima legalne književne postupke, načine tretiranja materijala za pisanje, poželjne metode intervenisanja na tekstu, podobne interpolacije, sudski opravdane načine citiranja? Da li mi živimo u kakvoj-takvoj demokratiji ili u staljinizmu?

Protivzakonite emocije

Nije to sve, ima još. Sutkinja piše u presudi "kontekst celog članka usmeren je na iskazivanje prezira prema tužilji". Meni se ne čini da je tako, već da se samo ukazuje na nesrazmeru o kojoj sam već govorio, ali svejedno, neka bude onako kako Vesna Sekulić procenjuje, videli smo da joj tumačenje književnog teksta baš ide od ruke, pa zašto da joj ne verujem. Neka je i tako kako navodi u presudi, neka je sve usmereno na prezir prema pesnikinji. A otkad je to prezir zabranjen zakonom? Prezir je, koliko znam, osećanje. Kako osećanje može da bude nezakonito? Da nisu možda još neke emocije protivzakonite? Recimo gađenje, odvratnost, ljutnja, zgroženost? Možda je i tuga zabranjena? Ili žal za mladost?

Da li je naziv benda "Veliki prezir" u skladu sa zakonom? Ili su pop muzičari iz Vrbasa samo do sad uspešno izmicali ruci pravde? Možda treba obavestiti sutkinju da je pre 13 godina u Srbiji objavljen roman Orasija Kasteljanosa Moje pod sumnjivim nazivom "Gađenje – Tomas Bernhard u San Salvadoru"? Strašnih tu pasaža ima, pisac je izvređao celu zemlju. Ako je Moja nedostupan organima gonjenja, predlažem sutkinji da se usredsredi na prevodioca i izdavača. A i dotični Bernhard je forsirao prezir u svakom svom proznom delu, to je pisac nezamisliv bez tog protivzakonitog osećanja. I njegove knjige se objavljuju u Srbiji bez ikakvih krivičnih konsekvenci, što je prava bruka za pravosuđe. Bez obzira što je dala sebi za pravo da presuđuje parodiji, imam opravdanu sumnju da se Vesna Sekulić u književnost slabo razabira, pošto je na suđenju pitala Lukovića koji se pozvao na Kiša: "Kako se zove Kiš i šta je po profesiji?" Zato joj toplo savetujem da ako se odluči na krivično gonjenje Tomasa Bernharda, odustane na vreme, pošto ni on nije dostupan pravdi, iz delimično opravdanih razloga – već neko vreme je mrtav.

Blez Sandrar je umro na vreme

Idemo dalje, tuženi nije kriv samo za navedena zlodela već i za još jedan krimen: "tuženi je istina preneo u neizmenjenom obliku tužiljinu pesmu, ali je dodavanjem svojih stihova na istu izmenio njenu suštinu na koji način je povredio i autorska prava tužilje i to pravo na prenošenje autorskog dela u neizmenjenoj formi". Kakvo prenošenje autorskog dela, kakva crna neizmenjena froma? Pa ne radi se ovde o tome. Pesma Radmile Lazić nije preneta, nego parodirana, nastalo je novo književno delo intervencijom na predlošku, a pesma “Očajni psalam” poslužila je tek kao predložak za parodijske intervencije. Autor tog novog dela nije Radmila Lazić, nego Petar Luković, alo, ljudi, sutkinje i pesnikinje. Zato i jeste promenjena "njena suština", jer to više nije pesma Radmile Lazić, već Petra Lukovića. Ne radi se o istoj pesmi, aman. Dopisivanje teksta, intervencije na tekstu, parodiranje, montaža – to su legitimni književni postupci korišćeni hiljadu puta do sada.

Čitave knjige su pisane na osnovu već postojećih predložaka, pa njihovi autori nisu završili na sudu, niti ih je neko gonio što su "promenili suštinu" originala. Jer je tom promenom suštine nastalo novo književno delo. Na primer, roman “Izlaženje” Barbi Marković, nastao preradom romana “Hodanje” Tomasa Bernharda, više nije Bernhardovo delo, već delo Barbi Marković. Ili, ako su vam draži primeri iz klasika, knjiga pesama "Dokumentarni filmovi" Bleza Sandrara nastala je tako što je pesnik uzimao pojedine rečenice iz romana "Tajanstveni doktor Kornelijus" Gistava Le Ruža, malo intervenisao na njima i montažom ih pretvarao u svoje pesme. Tako je nastala 41 od 43 pesme iz te knjige, ostale su napravljene istim postupkom, samo je kao izvor poslužila knjiga Morisa Kalmejna "O belgijskom Kongu". Imao je Sandrar sreće, rodio se i umro na vreme, da je živeo u doba Radmile Lazić i Vesne Sekulić, plaćao bi doživotno penale za svoja zlodela.

Vinavera na sud! Ili bar Binavera

A tek šta bi najveći parodičar srpske književnosti Stanislav Vinaver doživeo, na to ne smem ni da pomislim. Taj zlikovac je parodirao sve što mu padne pod ruku i pero: narodnu poeziju, Njegoša, Lazu Kostića, Dučića, Rakića, Disa, Skerlića, Ujevića, Crnjanskog, Rastka Petrovića, čak i samog sebe. Ta manija ga je držala do starih dana, pa je pred kraj svog života stigao da opauči i tek stasalog Vaska Popu. Ne samo da je parodirao pisce, već je pisao i njihove fiktivne biografije, vređao ih na pasja kola i iznosio neistine o našim velikanima, što je neuporedivo veći zločin od Lukovićevog koji je ipak objavio istinite informacije.

Tako, na primer, o Velimiru Živojinoviću Massuki piše: "Dama u godinama, a još piše pesme za albume. Kod nje poručuje pesme sitna buržoazija malih činovnika i poslužitelja za rođendane i venčanja"; o Crnjanskom: "Pošto je propovedao stalno da treba skinuti masku i biti muško, pravo muško, a ne iz nekih priča o muškom, to se sa Sumatre vratio na Itaku, i postao drvo. Za to ga hvale i neki drveni filozofi iz konservativnog tabora: pošto su se oni uabonosili to im je svako drvo simbol njihove kulture"; o Bogdanu Popoviću: "Idući često na predstave detektivskih filmova, u njemu se probudila detektivska žica i on je uobrazio da je Šerlok Holms"; o Krleži: "Ako uskoro ne plane novi svetski rat Krleža neće imati više o čemu da piše. Stoga radi na komunizmu, koji bi doveo do svetskog rata i time mu dao novi materijal"; a o Ivi Andriću: “U jednom krvavom pohodu pokorio je Malu i Veliku Aziju i u nagradu dobio na Bosni vezirstvo. I turski i austrijski sultani priznavali su mu naročitim fermanima ovo doživotno zvanje. Međutim, pre kratkog vremena iznenada se povukao u beogradsku Žutu Tekiju, i postao šeih derviša”.
Sve uvreda do klevete i pogrda do ruženja. Vinaver je još srećniji od Sandrara, da se rodio pola veka kasnije ne bi izmakao pažnji Vesne Sekulić, pa bi sad gulio višedecenijsku robiju za svoja bezbrojna nepočinstva.

Skrnavljenje, blasfemija, svetogrđe

Dobro, možda je ipak previše očekivati od sutkinje da zna nešto o književnosti, mada bi onda bilo logično i pošteno da se ni ona ne bavi onim što ne poznaje čak ni na srednjoškolskom nivou. Šta reći o osobi koja sebi dozvoljava da sudi književnom delu, a istovremeno ne zna ko je Danilo Kiš, nikad čula za Borisa Davidoviča, u presudi umesto Vinaver piše "Binaver", a umesto Pokret Zenit – "pokretzenit"? Tuga i opomena pred isključenje.

Ali, zato bi čovek očekivao da priznata i hvaljena pesnikinja zna ponešto o književnosti i umetnosti. Pogotovo ako je reč o spisateljici koja je za svoj rad dobila doživotno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, kako se zvanično zove ono što je kolokvijalno poznato kao nacionalna penzija. Međutim, videćemo da ne treba previše očekivati od zaslužnih pisaca. U presudi stoji i sledeće: "Tužilja saslušana u svojstvu parnične stranke navela je u svom iskazu: 'Takođe me je i pogodilo skrnavljenje mog autorskog dela, a svakako ovakav postupak ne može biti umetnički. Ovakav postupak tuženog sa mojom pesmom doživela sam kao vandalizam, recimo kao kada bi neko skulpturu uzeo iz izložbenog prostora odneo kući, prepravio, ispisao i promenio joj smisao, izmenio autentični oblik'.”

Skrnavljenje? Pa šta je njena pesma, sveti spis? Ako u nazivu pesme stoji psalam, ne znači da je to biblijska pesma koju je diktirao Sveti Duh. Pa sve i da je "Očajni psalam" bogonadahnuta religijska himna, otkad je to zabranjeno poigravati se verskim tesktovima? Pa Džojsov "Uliks" počinje parodijom katoličke mise, dakle teškom blasfemijom i skrnavljenjem, a jedno poglavlje u romanu je pisano kao parodija na praktično celu dotadašnju istoriju engleske književnosti i pismenosti. Pa u srednjem veku, tom mračnom dobu, nastala je čitava književnost zasnovana na parodiji svetih tekstova, na primer "Liturgija pijanaca" koja je izvođena tokom karnevala. Daleko smo mi, izgleda, od te srednjovekovne slobode, a o antičkom vremenu u kom se Aristofan rugao tragičarima možemo samo da sanjamo.

Marsel Dišan i Vitold Gombrovič, besramni vandali

Ipak, optužba za vandalizam je prevršila svaku meru, jer to kako Lazić opisuje navodni vandalski postupak – zapravo je dosta precizan opis jednog dela Marsela Dišana. Dadaista je uradio upravo ono što Lazić karakteriše kao vandalizam: docrtao je brkove Da Vinčijevoj Mona Lizi i tako prerađenu sliku (koju je "prepravio, ispisao i promenio joj smisao, izmenio autentični oblik") izložio kao svoje delo, pod nazivom “L.H.O.O.Q.” To je bilo pre skoro sto godina, davne 1919, ali mi još očigledno nismo stigli dotle, daleko smo mi od dadaizma i redi mejda. A nismo stigli ni do 1887. godine kad je Ežen Bataj na jednoj ilustraciji stavio Mona Lizi lulu u usta i tako nastalo delo objavio pod nazivom "Đokonda puši lulu" u knjizi "Smeh".

Pustimo te dekadente iz vizuelnih umetnosti, da vidimo kako stoji stvar u književnosti, da nije neko možda radio nešto slično, da se neko nije odao kriminalu prepravljanja tuđih stihova, menjanja njihovog smisla i promeni njihovog autentičnog oblika. Teško da je takvih vandala bilo u istoriji književnosti, opšte je poznato da su pisci divna, anđeoska bića nesklona skrnavljenju, ali ko zna, možda se ipak nađe neki izuzetak, neki varvarin koji nasrće na tuđe stvaralaštvo. Vidi, stvarno ima jedan, i to opet klasik.

Ponosno javljam da je Vitold Gombrovič uhvaćen na delu, dotični gospodin se prihvatio prepravljanja i dopisivanja stihova manje poznatog italijanskog pesnika Dantea Aligijerija i njegovog relativno minornog stihotvorenija "Božanstvena komedija", konkretno prvog dela koji se zove "Pakao", ne verujem da ste čuli. Gombrovič je nezadovoljan jednom Danteovom tercinom koju naziva "površnom i neuspelom", pa se potrudio da je dotera i popravi. Danteovi stihovi glase:

"Kroz mene ide se u tužni grad,
Kroz mene ide se u večiti bol,
Kroz mene ide se u pleme izgubljenih".
Gombrovič svaki stih vandalski dopisuje i dobija sledeći vandalizam (njegove intervencije donosimo boldovano, plavom bojom, da olakšamo posao sutkinji Sekulić):
"Kroz mene ide se u grad koji,
Bez dna, svoj ponor večno goni
Kroz mene ide se tamo gde Zlo večno
Sobom se kvari i sebe proždire.
Kroz mene ide se u pleme izgubljenih,
Neumornih…"

Vandalu Gombroviču to nije bilo dovoljno, već nastavak natpisa na ulazu u pakao komentariše ovako: "To je monstruozno! I podlo!", a za Danteovo delo kaže: "to je najmonstruoznija poema u svetskoj književnosti". Možda su ovakve uvrede, skrnavljenja i vandalizmi dozvoljeni u Francuskoj, gde je nastao Gombrovičev tekst o Danteu, potom uvršten u njegov "Dnevnik", ali zato u Srbiji imamo budne pesnikinje i sutkinje koje ne bi dozvolile da ovakvi zločini prođu nekažnjeno.

Na kraju, istine radi, moram da kažem da se u nečemu i slažem sa tužiljom i sutkinjom. Zemlja koja ima ovakvo pravosuđe, sudije i pesnikinje koje daju "vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi" – zaista je očajna da očajnija ne može biti. I tu nema leka. Ne pomaže čak ni očaj od nane.