Moje privatno i 'oteto' Kosovo

Piše: Tomislav Marković 

U silnim pričama o 'južnoj srpskoj pokrajini' svega ima, osim jedne stvari – a to je samo Kosovo.

Ko o čemu, srpski mediji, političari, analitičari, pesnici, intelektualci, slučajni prolaznici i ostali dežurni dušebrižnici o - Kosovu. Preplavljeni smo javnom brigom o "južnoj srpskoj pokrajini", "srcu Srbije", "kolevci srpstva"; nemoguće je otvoriti novine, internet portale ili uključiti TV a da vas ne pogodi bar neki odlomak nacionalnog epa u nastajanju pod radnim naslovom "Kosovijada".

U unutrašnji dijalog o Kosovu uključili su se široki slojevi društva, predsednik Srbije Aleksandar Vučić dramatično najavljuje: "Predlog rešenja za Kosovo objaviću krajem aprila", patrijarh Irinej mirotočivo poručuje: "Niko ne sme da se saglasi sa otuđenjem Kosova", raznorazne nacionalističke grupacije ne daju Kosovo ni po cenu 1.000 života (tuđih, naravno), jadikovke i jeremijade nad "otetim" Kosovom su svakodnevna narikačka pojava, toliko se zbori i romori o Kosovu da bi "najskupljoj srpskoj reči" mogao lako da zapreti pad vrednosti usled inflacije. Sreća da Kosovo nije živo biće, do sad bi umrlo od štucanja.

U silnim pričama o Kosovu svega ima, osim jedne stvari – a to je samo Kosovo. U srpskim političkim narativima Kosovo se pojavljuje kao nekakva mitska teritorija, koja bi, mirne duše, mogla da se nalazi i na Jupiteru, jer sve što se iz hiljada i tisuća političkih izjava i propratnih članaka može saznati staje u par floskula tipa "Kosovo je srpsko i ostaće srpsko", ili "Ne damo Kosovo". Kosovo, baš kao i neki srodni pojmovi - kosovski mit, kosovski zavet, kosovska misao - potpuno su ispražnjeni od svakog značenja i pretvoreni u gole apstrakcije. Reči kojima je Nadežda Mandeljštam opisala svoje doba: "Mi smo živeli u carstvu mrtvih, besmislenih reči kojima su opijali narod" – važe i za naše vreme. Ono što nam dominantan politički narativ nudi kao sliku o Kosovu nema nikakve veze sa stvarnošću, već je reč o najobičnijoj nacionalističkoj mitomaniji, koja služi kao paravan za zaklanjanje pogleda na realno Kosovo.

'Dogodine u Prizrenu!'; a što ne ove?

Koliko je srpski pogled na Kosovo izvitoperen govori i pozdrav kojim se nacionalisti međusobno časte, a koji glasi: "Dogodine u Prizrenu!" A što ne ove godine? Izgleda da je teško saznati da autobusi svakog dana redovno saobraćaju na liniji Beograd - Prizren, i to više polazaka dnevno, to je valjda neka tajna koju BAS brižljivo krije od onih Srba koji se uspavljuju i bude sa Kosovom u mislima. Kao da se Kosovo nalazi u drugoj galaksiji, pa je za interplanetarnu posetu kosmičkoj kolevci srpstva u najmanju ruku neophodno imati svemirski brod.

A Kosovo nije ni na Jupiteru, a još manje u drugoj galaksiji, već nam je prvi sused, na nekoliko sati vožnje od Beograda. Nije tako teško otputovati u Prizren ili Prištinu i videti da se i tamo odvija nekakav normalan život, baš kao i ovde. Ne mogu da kažem da sam stručnjak za kosovsku realnost, ali ipak sam tamo boravio nekoliko puta, pa znam ponešto o tome, svakako više od onih koji se busaju u nacionalistička prsa i buncaju o tome kako su nam Albanci oteli 15 posto duše. Nekoliko puta sam učestvovao na književnom festivalu Polip u Prištini, bio sam nedelju dana na razmeni pisaca, gde mi je domaćica bila Doruntina Baša, izvanredna dramska spisateljica, čiju dramu Prst toplo preporučujem čitateljskoj pažnji, prevedena je na srpski, a proveo sam i mesec dana u Prištini, na rezidenciji za pisce u okviru projekta "Neighbors – na kafici kod komšije", koji su organizovali udruženje Krokodil iz Beograda i Qendra Multimedia iz kosovske prestonice.

Učestvovao sam i u ponovnom uspostavljanju pokidanih veza između dve književne scene, radeći u okviru Kulturno-propagandnog kompleta Beton na dve antologije, u kojima su predstavljene savremena kosovska i srpska književnost. Pod pokroviteljstvom Tradukija, u Beogradu je objavljena antologija kosovske poezije, proze i drame "Iz Prištine, s ljubavlju", a u Prištini je izašla antologija savremene srpske priče "Iz Beograda, s ljubavlju". Obe knjige su predstavljene i na Sajmu knjiga u Lajpcigu, zajedno sa specijalnim brojem Betona, u kojem su se našli albanski i srpski autori.

Pobratimstvo lica u svemiru

Rasistički projekat Slobodana Miloševića i njegovih dvorskih intelektualaca potpuno je razorio veze između dve kulturne sredine, koje bi trebalo da budu prirodno upućene jedna na drugu, normalizacija odnosa je tek započela i trajaće dugo, uvek je lakše uništavati nego stvarati. To je najbolje sažeo pesnik Balsor Hodža, dok smo pili prvu jutarnju kafu u kafe-knjižari "Dit' e Nat'": "Odrastao sam uz srpsku književnost i onda je odjednom sve nestalo, kao da je neko postavio zid između kosovske i srpske literature."

Sa Kosova nosim samo lepe uspomene, zahvaljujući, pre svega, divnim ljudima koje sam tamo upoznao: prevodiocima Ćerimu Ondoziju i Fadilju Bajraju, pesniku i kolumnisti Arbenu Idriziju, reditelju Visaru Kruši, Škeljzenu Malićiju, dramskom piscu Jetonu Neziraju, koji vodi Qendra Multimedia, gde je razvio najrazličitije umetničke delatnosti i bogatu internacionalnu razmenu. Dobri ljudi, pametni, obrazovani, otvoreni za druge i za svet – to je ono što čini jedan grad i jednu državu. Sve drugo je manje bitno, grad i država – to su samo mesta gde možete sresti ljude za koje se ispostavi da su vam bliski po svom viđenju i osećanju sveta, to su samo kulise među kojima se – ako imate sreće – odvija ono što je Tin Ujević jednom zauvek krstio kao "pobratimstvo lica u svemiru". Važni su ljudi, nisu važne teritorije. Ljudskost je ono što se računa, a ne nacionalnost.

Takvi ljudi su, međutim, retke ptice, bar u ovim našim državama. Većina i dalje tavori zatočena u nacionalističkom mraku, iz kog tek povremeno izviri kako bi rigala mržnju na sve što im se ne uklapa u skučenu sliku sveta. Po tome su, nažalost, Srbija i Kosovo veoma slični.

Zvijeri vole otadžbinu 

U avgustu 2013. godine proveo sam nedelju dana u Sarajevu, na poziv Feride Duraković, koja je u to vreme vodila PEN centar Bosne i Hercegovine. Cimer mi je bio Arben Idrizi (čiju knjigu Zveri vole otadžbinu, takođe, toplo preporučujem čitateljstvu), a obojica smo se sklonili od vrlo sličnih neprilika koje smo imali u "svojim" državama. I Arben i ja bili smo meta linča neposredno pre dolaska u Sarajevo. Moj greh je bio što sam napisao pesmu Srpska duhovnost, u kojoj sam povezao dotičnu sa srpskim zločinima, nabrajajući uglavnom dobro poznate činjenice, a Arbenov što je u jednoj kolumni ubice nazvao ubicama, odbijajući da ih prizna za nacionalne heroje. Zbog takvih izdajničkih činova, obojica smo dobili silne pretnje smrću od svojih sunarodnika, koji su spremni i da ubiju, bar na rečima, kako bi zaštitili svoje svete zločince od nekih tamo drskih pesnika i kolumnista.

O tome kako su srpski i albanski nacionalisti rod najrođeniji Arben je pisao u tekstu "Bratstvo i jedinstvo u mržnji": "Kao što je Tomina pesma 'amnestija za svakoga ko odluči da ubija Srbe', a sam Toma za 'srpsku duhovnost' 'izdajnik, psihopata, ludak, manijak koji mrzi sopstveni narod' itd, tako sam i ja za ‘albansku duhovnost’ 'književnik i intelektualac koji prećutkuje srpske zločine, blati ratne heroje, izdajnik, udbaš, plaćenik UDB i KGB, šizofrenik, čudovište sa fizičkim i mentalnim oštećenjima, gmizavac, gušter' itd."

Lepo kaže Arben, zveri vole otadžbinu, svejedno da li je u pitanju Srbija ili Kosovo, za tu otadžbinu ne bi im bilo teško ni da prikolju. A ni hrvatski, ni bilo koji drugi nacionalisti sa naših prostora nisu gadljivi na krv, samo ako uoče nekog pojedinca koji se izdvaja iz čopora. Zato su sve priče o teritorijama, razgraničenjima, nacionalnim državama i ostalim – što bi rekao Kavafi "zvučnim banalnostima" – potpuno besmislene. Svejedno je koje parče teritorije pripada kojoj državici sve dok u tim perverznim tvorevinama, kako bi rekao Breht, "urla laž, a istina mora da ćuti".